Izdana demokratija

Neka naše političke stranke mirno spavaju, njihovi dežurni lovci na tuđe mišljenje neka odu na pecanje, jer redove koji slede posvetićemo demokratiji i izborima u celom svetu, kao načinu vladavine “demokrata” u celom svetu, neprestano uznemiravani čuvenom Čerčilovom rečenicom – Demokratija je najbolji od najgorih načina vladavine. Mi nećemo ni našu mladu demokratiju mimoići, da se naši političari ne uvrede, ali neka znaju jedno: nisu oni ljudima, sklonim razmišljanju, mnogo važni. Ko se još ozbiljan seća lanjskoga snega? Da, Yordž Berkli kaže kako bi se moglo pomisliti da će ljudi skloni proučavanju mudrosti i istine uživati veći mir i biti vedrijeg duha, da bi na kraju ipak priznao kako neprosvećena većina čovečanstva, koja ide širokim putem zdravoga razuma, lišenog znanja, a kojom upravljaju zakoni prirode, većim delom živi mirno i spokojno. NJima ništa ne izgleda neobjašnjivo ili teško shvatljivo. To se odnosi na pravljenje koalicija, posle izbora. I što je najvažnije, njihovo nerazmišljanje pomaže im da se nikada ne bune. Idealizovanje savremene demokratije nema više smisla. Da li je Yeferson, koji je prepisao Loka, ovako zamišljao američku izbornu kampanju? Demokratija se izrodila u čudovište koje se proizvodi u kampanji, uz neverovatnu pomoć televizije. Ko se u Srbiji najviše raduje čestim izborima? Vlasnici privatnih televizija, a ni javni servis nema razloga da se žali. Stranke se na televiziji reklamiraju kao što se reklamira prašak za pranje, ženske gaće, sredstvo za tamanjenje gamadi, ili pelene koje ne propuštaju vodu... Sve to plaćaju stranke, iza kojih stoje sponzori i sve proždire mnogo novca iz budžeta, koji jeste državni, ali to je ipak naš novac, novac poreskih obveznika, a država, ako je demokratska, ne može da se ponaša rasipnički, a da ne podnosi baš nikakve račune suverenim nosiocima vlasti. Televizija je danas postala monstrum koji poništava slobodnu volju građana, jer besomučnim ispiranjem mozga slobodnih ljudi, pogotovo onih koji malo znaju (mislimo na Berklijeve srećnike), na izbore izvodi mnoge preparirane glave koje su dva meseca slušale laži, i pod neverovatnim pritiskom poverovale da su obećanja političara velika istina. Neko je nedavno primetio da se nekada, u totalitarnoj Brozovoj vladavini, na izborima kralo “ćoravim kutijama”, danas se izbori kradu tako što se laž uteruje u moždane neutrone. Reč je o hipnozi, a novinari postaju mali Hudiniji. Koliko i kako televizijski novinari (preovlađuju žene) strasno navijaju za one za koje im je gazda rekao da navijaju, to postaje mučno. Autor teksta veruje da će izbeći kamenovanje ako se izjasni kako i sam veruje da bi za Srbiju bila bolja vlada koju bi Evropa rado prihvatila (to je činjenica), jer bez pomoći Evrope mi ostajemo poslednji evropski levantinci. O ekonomskoj bedi da ne govorimo. Ali, pritisak koji većina televizijskih novinara sprovodi nad jednom nekada satanizovanom partijom (ne bez razloga) ubeđujući je da će od Solane, paralelnog pape evroatlantskih integracija, dobiti indulgenciju ako pobegne od svojih prirodnih saveznika i tako se, preko Danteovog Čistilišta dočepati Raja, povreda je svih naših zakona i novinarskog morala. Čudna je ta indulgencija. Čovek je grešnik, onda novcem od pape otkupi oproštaj grehova, a papa Lav Deseti ogromnim prihodima od te trgovine sagradi veličanstvenu crkvu Svetog Petra u Vatikanu. Sve je relativno; čak i podvala može nekome da donese slavu, a svetu podari remek-delo arhitekture. O slikama Mikelanđelovim da ne govorimo. Prvog dana posle izbora, mlade novinarke, kojima je mesto u omladinskim emisijama (politika traži dosta iskustva), gurale su pod nos političarima iz druge lige ona sokoćala, temelj njihovog novinarstva, i postavljano je samo jedno pitanje – s kim ćete u koaliciju? Na takva pitanja beogradska deca odgovaraju – zini da ti kažem! A kad bi nekog političara dovele u studio, onda bi iz naftalina izvadile neku njegovu izjavu, počele njome da ga dave, dok čovek ne ispusti dušu. Na našim televizijama ima više potomaka zloglasnog kardinala Rišeljea, nego u samoj Francuskoj. A šta je ovaj politički lisac rekao? Rekao je jednu genijalnu misao, za Nobelovu nagradu, jer je vreme, ni posle toliko godina, nije demantovalo: “Dajte mi tri rečenice i ja ću svakoga poslati na vešala.” Tako se, rišeljeovski, u Srbiji bije bitka za glasove. Tako se i u svetu, rišeljeovski, vodi borba za glasove. Uloga televizije biva presudna, novac dobija izbore, a sto puta ponovljena laž postaje istina. Veliki svetski i nemački režiser Fric Lang osetio je, pred smrt, da se televizija, kao i atomska energija, može izroditi u velikog monstruma. Slavu je postigao svojim filmovima o doktoru Mabuzeu, koji je personifikacija Zla, zločinački Um koji želi da zavlada svetom, poigravajući se ljudskim sudbinama. To je čovek sa devet lica. Sudbina će hteti da Langov poslednji film bude Hiljadu očiju doktora Mabuzea. Taj film (baš bi javni servis mogao za svoje odane pretplatnike da ga emituje, ponovo) briljantna je rekapitulacija mabuzeovske teme u današnjem vremenu, gde proročki nagoveštava ulogu televizije u ideologizovanom i podeljenom svetu sutrašnjice.