Srbija je velika... palma

Ma koliko to nekome zvučalo paradoksalno, deset dana od parlamentarnih izbora u Srbiji obe glavne stranke oko kojih bi mogla da se obrazuje vladina koalicija na dobitku su. Srpska radikalna stranka jer deset dana posle izbora mogućnost da se njeni predstavnici, posle deset godina izbivanja, opet nađu u beogradskoj Nemanjinoj ulici broj 11 izgleda mnogo manje strašna nego što je izgledala u ponedeljak 12. maja, iako joj glavni ili “glavni” šef iz Haga pomaže da gore ne može biti. Na dobitku je i Demokratska stranka, sa svojim koalicionim partnerima, razume se. Samim tim što potrebna parlamentarna većina nije formirana brzopotezno, mada za to postoje svi formalni uslovi, pukotine u koje bi demokrate mogle da se ubace i, po njih, najgori scenario spreče – šire se. Mada i njima evropski politički srodnici pomažu da gore ne može biti. Mada na to niko ne obraća pažnju, ni najveći ni za to nadležni dušebrižnici, javnost Srbije je na velikom gubitku. Ništa je više ne može iznenaditi ni uznemiriti. Čak ni stručna jezička rasprava između visokog funkcionera Demokratske stranke Božidara Đelića i novinara inače britanske agencije Rojters. Od toga znaju li novinari Rojtersa engleski jezik zavisi da li Srbiji prete organizovani ulični nemiri sa elementima građanskog rata ili ne. Socijalistička partija Srbije sa dva zanimljiva koaliciona partnera još u sredu je bila arbitar koji je posedovao formalnu moć da odluči koja će političko-stranačka opcija u Srbiji (privremeno) pobediti. Mada tako na prvi pogled ne izgleda, Srbija je velika tajna, i nije sasvim isključeno da bi čak i SPS tu ulogu potpuno nezamenjivog (“bez nas se ne može”) protokom vremena mogao i da izgubi (“koga nema, bez toga se može”). Političke kombinacije u Srbiji veća su tajna čak i od Srbije same. Jer, ma koliko se par prvoplasiranih espeesovaca trudilo da javnosti dokaže kako u rukovodstvu stranke nema nikakvih razlika oko definitivnog izbora budućeg koalicionog partnera i mada je Ivici Dačiću prepušteno da sam odluči kuda, izgleda da sa članovima Glavnog odbora ispotiha rade i oni kojima je Vojislav Koštunica izrazito mio i oni koji misle da bi za samu stranku, pa valjda i za Srbiju, bio bolji savez sa Borisom Tadićem. Dok se na lokalu već prave koalicije koje će po prirodi stvari vršiti pritisak na stranački vrh da, pošto sam nije iskoristio priliku da donje etaže usmeri, bude od njih usmeravan u većinskom pravcu. Ukoliko se na donjim spratovima ne desi podela po modelu Srbije. Mada se sam pred izbore zgražao nad takvim mogućim raspletom, “Dačiću bi sada idealno bilo kad bi bili svi zajedno, i DSS i DS”. U tom bi ne sasvim nemogućem slučaju i DS i DSS morali da se liše ponekog istaknutog člana koalicije, jer, neko bi morao da bude kriv što se Srbija toliko istrošila oko njihovog fingiranog razvoda. Zanimljivo da se Mlađan Dinkić već sam ponudio da u slučaju mešovitog rešenja za Beograd i Republiku glumi parlamentarnu podršku, a da su pokušaji funkcionera DS da viđenijim članovima DSS omrznu Voju Koštunicu – dirljivi. Ukoliko nisu zasnovani na ubedljivim dokazima da DSS ima čvršću identifikacionu bazu od svog jedinog lidera. TAJKUNI: U Srbiji se, da se ne vređamo, tajkunom smatra svako ko je bogat. Mediji vole da se bave temom uticaja tajkuna na politiku. Koliko je postojanje toga uticaja logično toliko je netransparentno. Niko o tome ništa pouzdano ne zna, svi o tome vole da raspredaju. Ovaj novinar je često pred kabinetima pojedinih ministara sretao neke od takozvanih tajkuna u toku priprema zakona koji su se ticali privredne oblasti u kojoj su oni aktivni. Sami političari, čijim informacijama ova novinarka veruje, tvrde da su oko tekućih poslova oko pravljenja vlade i tajkuni podeljeni i to po najljudskijem od svih kriterijuma – trenutnom ličnom odnosu sa pojedincima u jednoj, drugoj, trećoj stranci. NIN-ov izvor koji ima dobre kontakte i u stranim ambasadama tvrdi da ni sve države Evropske unije nemaju iste sklonosti u tekućem međustranačkom odmeravanju “ko će koga”. Italijani, tvrdi on, kojima se na čelo vratio Silvio Berluskoni, radije bi u Beogradu videli desnu vladu! Nemci se opet ne dvoume oko simpatija za vladu Demokratske stranke. I na kraju, naši objekti političkog uticaja protiv koga ništa nemaju oni koji toliko imaju protiv uticaja naših bogataša, tvrde da su poslednjim porukama iz tabora u Beogradu zainteresovanih stranaca iznenađeni: formirajte vladu što pre, u bilo kom sastavu, samo odlučite. Zanimljivo, i u ekonomiji je neizvesnost gora od bilo kakve odluke. Ali, Berluskoni je daleko, pa su i njegove želje baš toliko zanimljive. Ali Mišković, Beko, Peconi, i ostalo domaće društvo takođe su dosta daleko, ali se čini da bi mogli da padnu i blizu. E pa NIN-ov najčešće dobro informisani sagovornik tvrdi da s ovim našim domaćim Miškom stvar stoji ovako: on voli DS, već neko vreme mrzi G17 plus, a dobar je s Dejanom Mihajlovim!? Opet, jedan bogati NIN-ov sagovornik lično smatra da je sama Evropa kriva za tešku kompromitaciju evropske ideje u Srbiji. “Vidite vi kako se strane ambasade tek u ovakvoj situaciji uznemire i nešto urade”, iz čega on izvodi zaključak da “tvrda vlast više dobija, ali to ima cenu, dok meka vlast ništa ne dobija”, on smatra da je “Đinđić bio ogorčen na držanje Evrope, koja je mnogo više dala Koštunici, a Tadiću su dva dana pošto je postao predsednik maznuli Kosovo”. Ukoliko bi na vlast stvarno došli radikali, to bi “bio skup eksperiment”, ali “ne možemo ih više tako nositi” okolo, jer “oni su mrtav teret, koji zauzima prostor, a ne plaća ležarinu”. Zato, hajde da “vidimo mogu li oni da se emancipuju, da postanu konstruktivni, da politički život podignu na civilizovan nivo” ili da KONAČNO propadnu. Ovaj radikalski posao, poslom velikog rizika čini i mršav kadrovski potencijal stranke, a posebno popovanje iz Haga. I PALMA: Jovan Krkobabić (PUPS) i Dragan Marković Palma (JS) od početka su smatrani za meku tačku velike koalicije SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS navodno u nastajanju. Zato ispad Dragana Markovića Palme kojim smo započeli sredu 21. maja nikoga nije mnogo iznenadio, mada je neke očito uznemirio. Između dva NIN-ova broja sigurno će se znati koliko je ovaj izlet jagodinskog gradonačelnika bio samostalna, a koliko unapred dogovorena operacija. Pre nego što do tog razrešenja dođe, čitaoci NIN-a možda mogu ponešto da zaključe i iz intervjua sa gospodinom Markovićem. Nikako ne bi trebalo isključiti ni mogućnost da su se Marković i Dačić dogovorili da se ključna Dačićeva figura umesto organizovanom pritisku lokalnih odbora SPS-a izloži mnogo bržem i kratkoročno opasnijem pritisku koalicionog partnera iz Jagodine koji se gradi opasno samostalnim i još opasnije praktičnim. Tako bi Dačić sebi obezbedio ono što neki od njegovih partijskih drugova smatraju nemogućim: da umesto njega, a po njegovoj volji, ipak odluči neko drugi. Jer, velika je to odgovornost za nejaka pleća mladog Dačića. Vlada dogovorena? Kao neka vrsta odgovora na najavljenu inicijativu Dragana Markovića Palme, ali i konsultacije koje je predsednik Republike sa parlamentarnim strankama zakazao za četvrtak 22. maja, NIN-u je iz dosta kredibilnog izvora stigla informacija da su SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS završili i pretposlednju fazu formiranja republičke vlade, podelom resora. Prema toj informaciji, Vlada Republike Srbije bi izgledala ovako: Vojislav Koštunica, premijer; Ivica Dačić, zamenik premijera odnosno stariji potpredsednik; jedno mesto mlađeg potpredsednika pripalo bi SRS-u; Leon Kojen, ministar inostranih poslova; Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova, BIA – DSS-u; Jorgovanka Tabaković, ministar finansija; Velimir Ilić, ministar za kapitalne investicije; Milutin Mrkonjić, ministar za NIP; Žarko Obradović, ministar prosvete; Jovan Krkobabić, ministar za rad, socijalnu politiku i zapošljavanje; Zoran Krasić, ministar trgovine ili privrede; ministarstvo sporta bi moglo biti ponuđeno Dejanu Bodirogi. Što se tiče Narodne banke Srbije, mesto guvernera je ponuđeno jednoj gospođi, ali pošto se ona zahvalila, NIN-ov izvor tvrdi da nije nemoguće da Radovan Jelašić ostane tu gde je.