Prolećna pretnja

Naš legendarni doktor Kosta Todorović, autor čuvene knjige “Akutne infektivne bolesti”, iz koje su učile mnoge generacije studenata medicine i lekara iz cele bivše Jugoslavije, bio je poznat kao odličan dijagnostičar. Wegova slava nije počivala samo na znanju i iskustvu, već i na izuzetno savesnom pristupu bolesniku. Kada bi mu majka dovela dete zbog određene bolesti, recimo gušobolje, on nikad nije propuštao da obavi kompletan pregled (što danas i lekari opšte prakse, a ne samo specijalisti, retko čine), pa mu ne bi promakao nijedan poremećaj zdravlja, od gljivične infekcije kosišta, do ravnih tabana. Međutim, ostao bi nemoćan pred složenom kliničkom slikom koja se danas obuhvata pod pojmom lajmska bolest. Zavisno od simptomatologije, on bi bolesnika verovatno poslao neurologu, kardiologu ili reumatologu, i ne pomišljajući da je reč o zarazi. Malo je verovatno da bi učenici profesora Todorovića napravili takvu grešku posle aprila 1987, kada je, više godina posle njegovog penzionisanja, i u Srbiji prepoznata ova bolest. U svetu je tokom niza poslednjih decenija bilo naznaka o njenom postojanju, ali je definitivna potvrda došla 1975. tokom ispitivanja zagonetne epidemije zapaljenja zglobova među mladima u tri gradića američke države Konektikat. Po nazivu jednog od tih naselja, Lajmu, bolest je i dobila svoje ime. Krug je ubrzo sasvim zatvoren kada je dokazano da je uzročnik spiralna bakterija (Borrelia), slična izazivaču sifilisa, a da su prenosioci krpelji. U SAD je samo 2006. godine prijavljeno oko 20.000 osoba sa dijagnozom lajmske bolesti (procene o stvarnom broju se razilaze), a u Zavodu za javno zdravlje Beograda godišnje se prosečno beleži po oko 200 zaraženih. Mnoge zaraze, pa i lajmska bolest, održavaju se stolećima u slobodnoj prirodi, nezavisno od prisustva čoveka. One se obično prenose s jedne životinje na drugu putem zglavkara koji sišu krv. Ako se u takvom životnom staništu zadesi čovek, recimo izletnik, usamljenik, planinar ili geolog, dešava se da, u odsustvu drugih izvora ishrane, postane plen gladnog zglavkara. Qudska krv se često ne kotira visoko na listi njegovih poželjnih obroka, već predstavlja nužno zlo, ali se nekada pokaže da su mikroorganizmi koje zglavkar nosi u sebi sposobni da izazovu infekciju čoveka, pa trpe obe strane – i prenosilac bolesti i, još mnogo više, njegov domaćin. Kada su Sovjeti između dva svetska rata počeli energičnije da osvajaju sibirske stepe, tajge i tundre, sve češće su zapažali pojavu bolesti za koje se ranije nije znalo ili za koje se mislilo da ne postoje u tom delu sveta. Ruski lekar E.N. Pavlovski stekao je svetsku slavu objasnivši taj fenomen svojom teorijom o, kako ih je on nazvao, bolestima prirodnih žarišta. Porast učestalosti lajmske bolesti u SAD tumači sa na isti način. Jedina razlika je što nisu u pitanju sovjetski trudbenici i robijaši, već boljestojeći američki građani koji su počeli da se povlače iz sve zagađenijih gradova i da grade kuće po obodima gradskih atara, u netaknutoj prirodi. Tako su došli u blizak kontakt sa jelenima i njihovom ektoparazitskom faunom među kojima su uzročnici lajmske bolesti postojano kružili verovatno tokom mnogih prohujalih vekova. Razlozi kretanja učestalosti lajmske bolesti u nas su manje jasni. Zabrinutost lekara na vrhuncu je u ovo doba godine, kada građani, željni boravka u prirodi, hrle van naseljenih mesta, gde ih, obično u visokoj travi, čekaju izgladneli krpelji, bilo odrasle jedinke ili njihovi razvojni oblici (larve i nimfe). Oni su u značajnom procentu zaraženi uzročnikom lajmske bolesti (u okolini Beograda, recimo, takvi čine jednu trećinu krpeljske populacije), a dodatni problemi su njihov bezbolan ubod i mala veličina (kada su gladne, nimfe su veličine zrna maka). Srećna okolnost je što opasnost nastaje tek kada uzročnici iz krpeljevih creva dospeju do njegovih pljuvačnih žlezda, a to se dešava više sati nakon početka krvnog obroka koji traje desetinama sati. U SAD se smatra da je po pravilu bezbedna osoba kojoj se krpelj ukloni u okviru prvih 36 sati po prianjanju na kožu, ali je u ovom delu sveta opisani proces kraći, pa bi idealno bilo da se, u cilju sprečavanja zaražavanja, ne čeka više od nekoliko sati. Prva faza bolesti obično nastaje u okviru jedne do dve sedmice nakon uboda, mada je mogući raspon od samo tri do punih mesec dana, a ispoljava se karakterističnim crvenilom i otokom (“goveđe oko”), sa tačkastom promenom na mestu uboda. Otečena crvena površina ukazuje na početak lajmske bolesti ako je u prečniku veća od 5 cm i ako se širi. Po tim osobinama se razlikuje od bezopasnije alergijske reakcije na krpeljski ubod, koja se javlja već u vreme uboda ili dan-dva kasnije, manjeg je prečnika i smanjuje se, da bi nestala za manje od 48 sati. Odluku o prirodi promene na koži valja prepustiti lekaru. On treba da proceni da li je došlo do zaražavanja i ako izostane ta, prva faza bolesti. Naime, otprilike svaki šesti zaraženi ne ispoljava opisane promene, a bolest tokom narednih nedelja, meseci i godina napreduje ka poznijim i teže prepoznatljivim fazama. Tada mogu da nastanu znatna oštećenja zglobova, ozbiljna srčana bolest ili dramatične neurološke promene koje, ako se ispolje promenama ponašanja, čine da bolesnik nekada završi i kod psihijatra. Strah od ove bolesti nije razlog za paniku, već za razumnu obazrivost. U jednom okrugu države Wujork, sa oko 850.000 žitelja, procenjeno je da se tokom godine desi skoro 180.000 uboda krpelja, a da svaki šesti ubodeni u roku od samo šest sedmica doživi ponovni susret sa krpeljom. Ne bi bilo razumno da se nakon svakog takvog incidenta primeni celokupan medicinski arsenal lekova, već ostaje da stručnjak odluči treba li davati lek, pristupiti laboratorijskim ispitivanjima, osloniti se samo na posmatranje ili jednostavno zaboraviti celu tu epizodu. Na građanima je da čine ono što od njih zavisi. To znači da u prirodi treba ići stazom, izbegavati gustiš i visoku travu, a po povratku kući pomno pregledati celo telo, obraćajući pažnju na ranije nepostojeće “sitne mladeže”. Nekada se i od raznih sitnih zglavkara, pa čak i trunja, pomisli da su krpelji, ali s druge strane, u odsustvu pregleda, četiri od pet uboda krpelja ostaje nezapaženo. Dugi rukavi i nogavice uvučene u čarape (kada se zakače na tkaninu, krpelji se kreću naviše) imaju za cilj da se odloži, pa time i lakše otkrije dospevanje prenosioca na kožu. U SAD se predlaže svetla odeća kako bi se zglavkari lakše uočili, ali u ovom delu sveta izgleda da svetle boje privlače lokalne vrste krpelja. Dobro je da se nogavice isprskaju, premažu, odnosno zapraše repelentom (sredstvom koje odbija zglavkare) ili, eventualno, insekticidom, ali sa tim preparatima ne treba preterivati, naročito ako su u pitanju deca i njihova nezaštićena ili čak povređena koža. Odstranjivanje krpelja se nekada nepotrebno mistifikuje. Suština je u tome da se parazit pincetom uhvati što bliže koži i da se povuče naviše. Kada je krpelj dovoljno veliki da se može birati, pincetu treba postaviti u delu gde mu je rilica, bez gnječenja trbušnog dela. Mesto uboda valja potom oprati vodom i sapunom ili premazati alkoholom. Nikakva prethodna priprema (opaljivanje šibicom, premazivanje lakom za nokte, raznim uljima i sl.) nije potrebna, kao ni virtuoznost zahvata (navodno, u pravcu ili nasuprot kretanja skazaljke na satu itd.), što samo vodi zbunjivanju. Plašljive i nesigurne osobe mogu taj čin da prepuste stručnjaku, ali ako se, što je čest slučaj, krpelj otkrije u kasnim večernjim satima, bolje je ne čekati jutro, već se pouzdati u sebe ili bližnje. Dešava se da se, pri pokušaju odstranjenja, telo krpelja odvoji od rilice, koja ostane u koži. Ukoliko lajmska bolest do tada nije preneta, dalja opasnost od nje ne postoji, ali preostaju neki dodatni rizici. Wih čine mogućnost prenosa pojedinih drugih zaraza čiji su uzročnici ostali u usnom aparatu krpelja, zatim infekcija na mestu uboda mikroorganizmima iz okoline i, na kraju, krpeljska paraliza, nezarazna bolest izazvana neurotoksinom poteklim iz pljuvačnih žlezda ovog zglavkara. Mada retka, ta paraliza može da se ispolji ozbiljnom kliničkom slikom, pa čak, izuzetno, da se završi i fatalno, a rizik je veći ukoliko i rilica nije odstranjena. Otuda se treba potruditi da uklanjanje krpelja bude kompletno. Srećna je okolnost što u Beogradu postoji savetovalište za ovu bolest, gde zainteresovani mogu dobiti sve potrebne informacije.