Dve Evrope

Građanima ove zemlje neprekidno se priviđaju dve Srbije, mada u stvarnosti ne postoji ni jedna. To je zato što su pomenuti građani odavno na nečemu, odnosno u nekoj vrsti halucinogenog zanosa, ali ne pesničkog (jer to rezultira sa Santa Maria della Salute) nego divljačkog, koji obično završava kanibalizmom. Ali nećemo o dve Srbije, već o nečemu što nas možda još uvek može vratiti u stanje postojanja, iz koga smo ispali još daleke 1945. To nešto je odluka o tome šta Evropa jeste, pre svega, za nas same. Ponekad razmišljam o tome kako bi običan svet u ovoj zemlji reagovao da mu nekim slučajem ponude povećanje prihoda od 30 odsto i upotrebljiv pasoš, u zamenu za postojanje logora u neposrednoj blizini mesta stanovanja. Možda bi većina to nekako i progutala, ali bi velikom broju ljudi takva zamisao, ipak, bila morbidna. Međutim, ukoliko bi taj logor bio smešten negde van domašaja pogleda, na neko golo otočje, recimo, ukoliko bi tajna policija svoj posao radila tiho, u vunenim vremenima, dakle, noću, kada poštena inteligencija spava politički korektnim snom, onda to ne bi bila samo sasvim prihvatljiva pogodba, već i nagoveštaj davnih Titovih vremena koja i danas, kod izvesnog broja Srba, uživaju status izgubljenog raja. I kada bi im sada neko pomenuo diktaturu, političke represalije, specifičnu politiku prema Srbima (cena je danas očigledna, ili ipak nije, jer pupak ipak nije oko) ti bi ondašnji, vazda podobni drugovi, braneći svoj stav, verovatno došli do “nepobitnog” zaključka da je drugačije mišljenje zločin protiv države, a ne mogućnost koja postoji u tolerantnijem i demokratičnijem svetu. Ne sme se zaboraviti: Titova Jugoslavija nije bila država u kojoj su poštovane tzv. evropske vrednosti, ona nije bila Evropa, ona je bila samo država koju je Zapad podržavao dakle, izdržavao. Današnja Srbija je ponovo pred istom unutrašnjom dilemom: šta za nas uopšte znači reč “Evropa”? Da li je to 1.200 evra mesečnih prihoda koje obezbeđuje radno mesto H do kog je osoba Y došla usled činjenice da je član stranke Z (1.200 evra, hm, pa to je gotovo dovoljno tzv. normalan život)? Ili reč “Evropa” označava, recimo, i stanje svesti koje dopušta da neka osoba A ima pravo da ide nedeljom u crkvu (kao što ima pravo i da ne ide), i da se, recimo, protivi ideji da homoseksualni parovi usvajaju decu (kao što ima pravo da se toj ideji ne protivi)? Reč “Evropa” značila bi pre svega da drugačije mišljenje nije zločin. Sa njim se ne moramo slagati, protiv njega se možemo i boriti, ali u okviru izvesnih pravila koja se u demokratskim zemljama ne mogu prekoračiti (a one u kojima se ta pravila brišu zovu se totalitarne, a takvih nema u EU). Nažalost, znam podosta tzv. proevropski orijentisanih ljudi kojima uopšte ne bi smetalo da se prilikom intervjua za neki posao ispitaniku postavi pitanje šta misli o izvesnoj političkoj partiji, da se svaki pravoslavni vernik u Srbiji nazove pravoslavnim talibanom, a da se svako ko pokaže makar minimum nacionalne samosvesti proglasi fašistom/nacistom; te da konsekventno tome pomenutoj osobi sutra odsečemo glavu, ili je možda samo izbacimo sa posla “jer on/ona nije zaključao/la vrata od kabineta” (tako mali Perica zamišlja demokratiju), ili je makar stoprocentno cenzurišemo. U ime čega nam sve to ne smeta? U ime “Evrope”? U ime “demokratije”, “tolerancije”, “ljudskih prava”? O mdž God! U Evropi još uvek postoji kritična masa koja to ipak ne bi dozvolila. A u Srbiji: kritična masa koja bi volela da joj se plati ako u tome učestvuje. Evropa? Da. Ali koja Evropa? To nije pitanje koje se rešava pukim zaokruživanjem broja ispred imena partije. To je pitanje koje apsolutno svako u ovoj zemlji, a elita posebno, mora rešiti sama sa sobom, i to u svojim glavama, a ne u svojim stomacima. Posebno ne onim stomacima koji još od 1945. Srbe ubeđuju da je dovoljno biti građanin proevropske države, ali ne i evropske. Kada se to uzme u obzir, onda i ne čudi zašto je od onda toliko mnogo glava palo, zašto je toliko mnogo glava spušteno, od stida, sramote, poniženja, prema zemlji.