Protiv isključivosti

„Koreni isključivosti su najčešće kukavičluk i strah”, piše Vida Ognjenović povodom Stefana Mitrova Qubiše u knjizi eseja „Nasuprot proročanstvu”, a čitaocu brzo postaje jasno da bi se ta rasprava o isključivosti, napisana po starom esejističkom načinu, mogla naći i u bilo kom drugom tekstu te knjige, svejedno kome posvećenom. Jer, ako se delovanje umetnika uvek javlja „nasuprot”, svejedno čemu: smrti, vremenu, društvenim okolnostima, politici, nerazumevanju, samovolji, zavisti ili moćima drugih, ukoliko, dakle, istinska kreacija nužno vodi hibrisu, borba protiv isključivosti – a meni se tu, znam zbog čega, javlja i tvrđa verzija iste, zvana zadrtost – postaje neminovnost. Isključivost, nastavlja Vida Ognjenović: „predstavlja plodno tlo za jačanje svake ideologije i njene torture, isključivost je statična, ona suspreže životnu kreativnost i sužava mogućnosti delanja”. Gde je isključivost, umetnosti slabo da ima, ta dva pojma nisu baš u najboljim odnosima, i to je valjda samorazumljivo, ali izgleda da mnogi problemi počinju u trenutku kada umetnost i, naročito, njeno tumačenje, manipulacija njome od ove ili one vrste (interes, ideologija, samoljublje) pristane na isključivost. Lek od te opasnosti nalazi se u igri, u igri stvaranja, najljudskijem i najplemenitijem od svih ljudskih poriva. Što je, naravno, u vezi i sa onim što radi Vida Ognjenović. Najlakše se to vidi u pozorišnoj režiji, jednoj od njenih vokacija. Racionalizacija ili naknadno objašnjenje kreativnog čina, koji je u osnovi svojoj pre svega igra, pre svega nastojanje da se stvori nekakav novi, imaginativni svet koji sa ovim našim neće imati neposredne veze, ali će se jedan u drugome ipak oglednuti, nikada neće uspeti da do kraja rastvori samu magiju kreacije. Jer igra, to znaju svi koji gledaju fudbal ili košarku, dobija božansku dimenziju tek kada uđe u zonu neočekivanih, naizgled nemogućih dešavanja i kada se nadrastu pravila koja je omogućavaju. Pa je tako i režija „haotično ispitivanje svega što ulazi u orbitu rediteljskog postupka”, koji se igra i sa tekstom koji je nastao iz piščeve igre i sa glumcima koji se takođe igraju. Dakako, sa vrlo ozbiljnim i važnim posledicama, jer od umetničkih projekcija (svejedno da li one dolaze iz epske narodne poezije, Šekspirovih komada, muzike Yimija Hendriksa ili postmodernističkih atrakcija) zavisi, u velikoj meri, naše razumevanje sveta, pa i samo njegovo „stanje”. Svet, naime – ako je novinskom recenzentu dozvoljeno da malo vitgenštajnovski filozofira – nije ono što jeste po sebi, već ono što mi vidimo, a tu predstavu, na sreću, oblikuje i umetnost, ne samo politika i ne samo televizija. „Nasuprot proročanstvu” Vide Ognjenović je knjiga u kojoj raznostranost i radoznalost (a bez nje nema nijednog pisanja, naročito esejističkog) odnose prevagu nad disciplinarnom strogošću koja je umnogome odredila izgled i sudbinu esejističkog žanra u drugoj polovini prošlog veka. Nekada ranije, u dubljoj tradiciji, esej je, međutim, nastao pre svega kao retorička forma, kao oblik u kom se na prijemčiv i duhovit način pripoveda o nekoj važnoj stvari, a ponekad i o sitnici iz ljudskog života, pa sam način izlaganja daje toj sitnici značaj, promoviše je u bitnost. Bez sumnje, esej je forma visoke kulture, on se u književnosti javio posle svih bazičnih rodova i vrsta, i stepen njegove razvijenosti u modernim vremenima u velikoj meri svedoči o stepenu razvijenosti same kulture. Tu bi se, na sreću, srpska književnost imala čime pohvaliti, od Dositeja (koji je kod nas uveo esej), preko Laze Kostića, Isidore Sekulić i Stanislava Vinavera do Jovana Hristića. Nakratko, jer je nekoliko decenija za književnost kratak period, pod uplivom različitih metodologija (što jeste u nekoj vezi i sa ideologijom, ovom ili onom), pomislili smo da esej sve više postaje naučna forma, da bi opet usledio zaokret i povratak retoričkoj osnovi, stavu da je on najpre oblik relaksiranog izlaganja znanja, oblik u kom proces analize i logička doslednost ne isključuju igru. Što se u dobroj meri može reći i za knjigu „Nasuprot proročanstvu”. U njoj su usklađene sve vokacije Vide Ognjenović i sva njena interesovanja (dramska književnost, pozorišna režija, scenografija i kostimografija, film, slikarstvo, književna i kulturna tradicija ali i savremenost, priča i roman, kritika i esejistika, a bogami i politika). Na trenutke, „Nasuprot proročanstvu” prerasta u knjigu autorkinih sećanja, na trenutke je reč o knjizi duboke odanosti velikanima (Wegoš, Qubiša, Joakim Vujić), na trenutke se ista doima kao album sa prijateljima, ali se ta promenljivost ukazivanja, i ta raznostranost koja se jednači sa radoznalošću, za potrebom saznavanja i učestvovanja, učvršćuje sa najmanje tri veziva. Prvo je radost pisanja. Drugo je priča i pripovedanje. A treće iznalaženje neobičnog ugla, koji učini da portret ili tema budi predočeni zanimljivo i zavodljivo. U naše doba, u kom se isključivost i nipodaštavanje visoko kotiraju svuda, pa i u književnosti i književnom životu, Vida Ognjenović ne usteže se od radosti susreta sa vrednostima, i ne libi se da tu radost pokaže, znajući da priznanje koje uskratimo drugome neće, avaj, ostati nama. Pri tom najčešće pripoveda, narativno oblikuje lik ili temu, i svugde gde je to moguće pravi priču. Traži i nalazi neočekivani ugao, pa recimo, Borislava Pekića slika govoreći o njegovom poznavanju cveća, ali i činova u vojsci Otomanske imperije. Kišovu melanholiju približiće nam njegovom pričom o nesrećnom mađarskom šansonjeru po imenu Šereš Reže. I tako redom, esej za pričom, u odbranu poezije, bliskosti i različitosti, portret za portretom, gde se svi odabrani usaglašavaju i nalaze zasluženog mesta, i Beket i Wegoš i Branimir Živojinović i Jovana Bratić i svi drugi, sklapa se dobročastiva knjiga Vide Ognjenović, nasuprot rđavoj karmi naših dana. I vazda protiv isključivosti.