Nerazmrsiv poremećaj

Druga knjiga Milinka Bujišića Budućnost prošlosti nastala je na isti način kao i prva (Sećanje na sadašnjost) – izborom već objavljenih novinskih tekstova – mada su tekstovi za drugu napisani pre prve. Konvencionalni argumenti za objavljivanje novinskih članaka u koricama knjige svode se na to da ti tekstovi imaju trajniju vrednost i, samim tim, ne zaslužuju sudbinu jednokratnog novinskog čitanja, da su, manje ili više, specifično i autentično svedočanstvo o jednom vremenu, da je autor u njima demonstrirao zavidnu hrabrost, kritičnost, oštroumnost, duhovitost, satiričnost, proroštvo itd. Sva ta argumentacija, in abstracto, važi i za Budućnost prošlosti (kao i za Sećanje na sadašnjost). Ali, kada je u pitanju književni talenat Milinka Bujišića, uopšte o tome nije reč. Budućnost prošlosti se odnosi na razdoblje označeno podnaslovom: 1987-1991: godine u kojima smo se dogodili sami sebi. Od preko 150 kraćih tekstova (objavljenih u Borbi, kolumna Samo petkom), ovde je načinjen izbor njih oko 130. Tematski, to su vrlo raznoliki tekstovi, naslovljeni duhovito, ironično i provokativno – a poneki i paradoksalno (Sve ćemo promeniti da bi sve ostalo isto, Nedostaje uputstvo o korišćenju Republike, Bez privilegija nema socijalizma, Birajmo da nas ne izaberu, Neki nam nasrću na kontejnere, Komunisti su vedrili, svlačili i oblačili, Krađa je odgovoran posao, Bojim se da neće biti rata, Fabrika novca radnicima, ...). Generalno, oni se bave fenomenima vlasti i politike. Mnogostrukost i totalitarnost ove sfere čini da gotovo sve ima politički kontekst ili da se tako može protumačiti. Taj opsesivni redukcionizam svega, svačega i svakoga na politiku – pogotovu u godinama u kojima smo se dogodili sami sebi – još se, rastakanjem političkog i državnog organizma, i pojačao. Na ovom planu, Bujišić nije morao ništa da preuveličava. Sama stvarnost prevazilazila je i najrazobručeniju fantaziju. On se više trudio u suprotnom pravcu: da ukaže koliko je takozvana politička realnost (ili realpolitika) fantastična, to jest nerealna. Samim tim, njegovo pripovedanje nema farsični tonalitet. Naprotiv, sve je izloženo na preispoljno ozbiljan način, tako da se ironični otklon može očitati samo kao vrlo diskretan višak značenja. Kao autor ozbiljnih tekstova, on je, naravno, shvaćen neozbiljno – bez obzira na to što je delovao profilaktički i preventivno u jednoj sredini obuzetoj opasnim iluzijama, fantazmima, nerealnim očekivanjima, razočaranjem, bukom i besom. Međutim, Budućnost prošlosti nije samo vaskrsla Bujišićeve tekstove iz Borbe – ona im je podarila i drugačiji život. Što neminovno traži i znači njihovo drugačije čitanje, razumevanje i vrednovanje. Zbog toga smo skloni da verujemo da su okolnosti vezane za njihovo nastajanje i prvobitni odjek bile i da će biti od sve manjeg značaja. Bez obzira na manje ili više vidljive (novinarske) povode, Bujišić nam ipak pripoveda priče. Zajedničko im je da su malog obima i da su, najčešće, potpuno književno zaokružene. Ponekad ispričane u prvom licu (i to tako da je pripovedač bitan akter događanja), one na scenu izvode i mnoštvo likova, navoda saopštenja, objava, pisama, oglasa, dokumenta, itd. Dakle, od priče do priče, njihovi sadržaji, struktura i dramaturgija veoma su različiti. Tolika raznolikost motiva i tema gotovo da je bez premca u novijoj srpskoj pripovedačkoj produkciji. To, naravno, samo po sebi ne mora biti nikakva prednost ili izraz vrednosti ukupnog teksta, ali je svakako neuobičajeno. S druge strane, Bujišićevi junaci, brojni likovi koje on izvodi na pripovedačku scenu, najčešće su bez ličnog imena, kao i bez ikakve individualizacije. Oni su označeni nekim opštim imenima: zanatlija, majstor, pravnik, privrednik, lekarka, naučnik, političar, baba, seljak, poslanik, naučnik, usamljen čovek, ekspert, jedan Hrvat, Slovenac, Albanac, najviši rukovodioci naše opštine, mladi ljudi itd. Razlozi za ovakav književni postupak nisu razumljivi samo iz ugla malog prostora kojim su Bujišićevi tekstovi unapred omeđeni, niti je to samo stvar prirode sadržaja koje njegovi tekstovi osvetljavaju (a u kojima, da tako kažemo, nema nikakvih ličnih odnosa) – nego je to, pre svega, izraz jedne specifične poetike. Naime, svi njegovi junaci su tek eksponenti svoje (ljudske) vrste, kao što su to pojedine životinje u basnama ili paradigmatični likovi u bajkama. Međutim, Bujišićeva pripovedačka scena nije ni najmanje bajkovita niti moralno poučna poput sveta basni. Ona je, iznad svega, paradoksalna, šizofrena i iracionalna. Tu je svak drugačiji od onoga što jeste, svako jedno misli, drugo govori a treće radi – tako da su njegovi likovi dati sa pomerenim značenjem u odnosu na ono koje bi im tipološki odgovaralo. Otuda se u njegovim pričama susrećemo sa direktorima koji kradu, političarima koji lažu i varaju, gospodom koja prevrće po kontejnerima, radnicima koji ne rade, privrednicima koji ulažu u partije i partijske manifestacije, đacima koji ne uče, domaćicama koje kafenišu i bave se sudbinom sveta, starcima koji nikad nisu bili luđi, članovima jedne jedine porodice koji su podeljeni na nekoliko nacija i međusobno teško zavađeni, naučnicima koji šire neistine i notorne gluposti, pojedincima koji su političke karijere stekli na lapsusima, penzionerima koji imaju duplo više penzijskog od radnog staža, seljacima koji se bave svetskom politikom itd. Veruje li autor, ili bar gaji li nadu, u kakav bajkovit, srećan kraj ovog nerazmrsivog poremećaja sveta koji je naslikao? To je zaista teško odgonetnuti. Ali, jedno je sigurno – to je svet koji autor oseća kao svoj svet; on nije kritičar koji se postavlja iznad i izvan tog sveta, on ga ne prezire i ne mrzi. Uostalom, u pričama ispričanim u prvom licu, on je imaginarni saučesnik i isto toliko nesavršen akter tog istog sveta. Kao učesnik ili svedok, autor samo stvari, događaje i ljude naziva svojim pravim imenom. Humorni aspekt Bujišićevog pripovedanja nastaje, pre svega, u paradoksu između previsoko postavljenih, nedostižnih ideala i normi i realne nesavršenosti ljudske prirode, institucija, navika, kolektivnog pamćenja, itd. – dakle, realno datih mogućnosti. I to je ono što čitalac ovih kratkih priča može odgonetnuti kao budućnost naše prošlosti: skromnost i respekt pred činjenicama.