A ti, brale, ideš bez obuće

U“Politikinom stripu” pre neki dan, Srećni Edi čita Hogaru Strašnom šta piše na jednom plakatu prikačenom za drvo: “Kralj je jedan mali pokvarenjak koji mi je ukrao novac i oteo mi kuću. I trebalo bi ga utamničiti.” Hogar: “Au! Ko je potpisan?” Srećni Edi: “Potpisao se: Anonimni.” Tako nekako izgledaju i politički plakati i grafiti po ulicama u Srbiji svaki put oko izbora. Ali i posle. Ništa se tu nije promenilo još od vremena Nikole Pašića kad su po beogradskim ulicama lepljeni plakati: “Obojica kupili su kuće, a ti brale ideš bez obuće.” Ta “obojica” bili su Nikola Pašić i Quba Davidović. Ovogodišnji srpski rat“anonimnim” plakatima čini se, tek počinje. I to nije ništa neobično, iako su građani Srbije 11. maja zaokružili svoj izbor. “Koja god vlada da bude napravljena, neophodna joj je medijska podrška i konsenzus javnog mnjenja”, kaže Dragan Ćirić, direktor marketinške i pi-ar agencije Kontekst. Efekte “anonimnih” plakata i kontraplakata nemoguće je neposredno izmeriti. Međutim, sigurno je da nisu mali. “Ključno je što ostali mediji preuzimaju te poruke, kritički ili ne, i u tobožnjoj raspravi, enormno povećavaju često skroman tiraž gerile”, kaže Prvoslav S. Plavšić, psiholog i istraživač komunikacija i javnog mnjenja. To se dogodilo i sa ovim poslednjim prelepljivanjem Bulevara dr Zorana Đinđića plakatima s natpisom “Ulica Slobodana Miloševića”. Svi su odmah saznali za“novi pritisak na socijaliste”. Nekako se logičnim nametnulo ubeđenje da je radikalsko-narodnjačka koalicija upetljana u tu rabotu ne bi li po kratkom postupku objasnila socijalistima da oni s demokratama ne mogu.“Gerila” se odmah prijavila. Omladinska inicijativa Rakovice, nevladina organizacija, “uglavnom simpatizera SPS-a” kako su naveli radikalski nastrojeni mediji. Nisu, kažu omladinci, imali vremena da čekaju odobrenje SPS-a. Trenutak za njihovu akciju“Rehabilitacija Slobodana Miloševića” je, što kažu, sad ili nikad. A posle nekoliko dana i Milutin Mrkonjić je potvrdio da je preduslov SPS-a za bilo kakve dalje pregovore s radikalima i narodnjacima da se prekine s progonom porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović. Za početak. U intervjuu za prošli broj NIN-a Vladica Simonović Simona, vođa Familije SrBskih navijača, reče da plakat mora da bude provokativan: “Ako želiš nešto da kažeš, moraš da privučeš pažnju. Eto, nas su dve akcije sa plakatima koštale par hiljada dinara, a dobili smo prostor u medijima i preneli smo poruku.” Ko nije bio na času i još nije čuo za Simonu i Familiju SrBskih navijača, to je organizacija koja se potpisala ispod plakata “Jedan je Puniša Račić” sa fotografijom Stjepana Radića i plakata na kojem je fotografija Borisa Tadića i Božidara Đelića preko koje je natpis “državni neprijatelj”. Plakati su polepljeni po gradu nekoliko dana pred majske izbore, odmah posle potpisivanja Sporazuma za stabilizaciju i pridruživanje i dobrano su uznemirili srpsku javnost. Simonović je saslušan pred Četvrtim opštinskim sudom zbog ugrožavanja sigurnosti predsednika Srbije i potpredsednika vlade. U to isto vreme, pred izbore, pojavile su se na plakatima, takođe vrlo provokativne i uznemirujuće fotografije Vojislava Koštunice i Vojislava Šešelja (ona čuvena, s uperenim pištoljem) i potpisom “premijer koalicije”. Počinioci nisu otkriveni, mada su medijska nagađanja da je reč o istim autorima koji su u postizbornoj kampanji protiv (eventualne) radikalsko-narodnjačko-socijalističke vlasti u Beogradu, targetirali trojicu DSS-ovih funkcionera kao glavne “prodavce Beograda”. Aleksandra Popovića (koji je imao hiruršku intervenciju na srcu samo dan pre nego što se pojavila plakatska “poternica” za njim), Andreju Mladenovića i Nenada Komatinu. Naslov plakata je: “Oni su prodali Beograd! Pitajte ih pošto!” a ispod su objavljeni i telefoni na kojima možete i lično da ih pitate. MUP je saslušao pet momaka koji su lepili plakate s fotografijama DSS-ovih funkcionera i saopštio da je reč o članovima DS-a. Dežurna tužiteljka Trećeg opštinskog tužilaštva u Beogradu Ana Borović se izjasnila da nema elemenata krivičnog dela i zatražila dostavljanje izveštaja MUP-a. A javna tužiteljka Trećeg tužilaštva Gordana Čolić je izjavila da će Tužilaštvo prema izveštaju i daljim saznanjima odlučiti o daljem toku postupka. Kako god tužilaštva i sudovi odlučili o daljem toku postupaka, idejne vođe ovih uličnih ratova trebalo bi da razmisle o granici, pa makar naizgled sve bilo samo nastavak kampanje u koju građani više ne mogu da se uključe – kao što su mogli pre izbora. “Osim ako se ne prizivaju novi izbori”, kaže Prvoslav S. Plavšić, koautor knjige o političkom marketingu “Pronaći glas” (sa Ivom Laurenčićem i Qubomirom Ratkovićem). Kampanja, u tom slučaju, nije završena. Srbija se i inače nalazi u permanentnoj kampanji. Plavšić: “I mada sve to deluje nakalemljeno i providno, pomalo zakasnelo i izlišno, efekti nisu zanemarljivi. Ali, šta ćemo ako ratnici budu morali da sednu za isti sto? Plakadžije će biti skriveni ili zaboravljeni, njima ćemo pripisati neodmerenost ili neukus, kao neke efemerizme (prolazne pojave, uskomešane strasti...), dok će ostali biti konstruktivni.” Đirić će pak reći da je mnogo važnije šta će jedna stranka da uradi, od plakata koji će da zalepi: “U ovoj kampanji je bilo važnije potpisivanje papira o namerama sa Fijatom nego brdo bilborda i plakata. To je bio dobar politički predizborni potez. I sigurno je uticao na glasanje. U slučaju da demokrate dođu na vlast, naprave vladu sa bilo kim, ti isti birači koji su promenili mišljenje zbog Fijata, moraju da prate da li će se zaista to i dogoditi. A mediji bi trebalo da podsećaju na to i političare i birače. Ako se dogodi saradnja sa Fijatom, odlično, ali ako se ne dogodi, građani u ovoj zemlji bi morali da nauče da kažnjavaju političare koji nisu ispunili ono što su obećali. To je proces demokratizacije društva.” Da su se plakati u Srbiji često koristili i u međuizbornim periodima, raznim povodima, podseća dr Zoran Slavujević profesor Fakulteta političkih nauka, u knjizi“Izborne kampanje: Pohod na birače – slučaj Srbije 1990 – 2007.” Tako, marta 1998, povodom pregovora Slobodana Miloševića i Vuka Draškovića o formiranju koalicione vlade, piše dr Slavujević, Beograd je osvanuo oblepljen plakatima DS-a naslovljenim Vuk Drašković – Godine raspleta – ‘91-98. “U nazivu plakata se koristi naslov knjige S. Miloševića, a na plakatu je, paralelno, ispod dve fotografije V. Draškovića poređano pet izjava lidera SPO-a iz vremena devetomartovskih demonstracija upoređenih sa njegovim izjavama posle nedavnog susreta sa S. Miloševićem. Nasuprot izjavi: Dole terorizam i nasilje S. Miloševića! Dole mafijaši! Dole lopovi! stoje reči: SPO apsolutno prihvata platformu predsednika Srbije koja je objavljena nakon konsultacija o novoj vladi. Paralela je postavljena i između izjave: S. Milošević je dušmanin Beograda, srpskog naroda. On mora da ode, iz decembra 1996. i izjave SPS i SPO bi uspostavili odnose partnerstva, a vlada bi delovala kao tim koji sprovodi program iz februara 1998.” Gradski odbor DS-a je tada potvrdio da je plakat urađen u 20.000 do 25.000 primeraka i da će njime biti oblepljena cela Srbija (Zoran Slavujević, Izborne kampanje – Pohod na birače). Ovakvih primera je pregršt u bližoj i daljoj istoriji ratova plakatima u Srbiji. U to smo se mogli uveriti pre nekoliko godina, 2005. godine, u Narodnoj biblioteci Srbije, na izložbi “Prvi srpski rat plakatima” autora Dejana Vukićevića. Među najvećim brojem plakata nastalih između dva svetska rata, jedan od onih za pamćenje, svakako je plakat: “Dragi Beograđanine! Ako želiš da posle izbora nikad više ne vidiš svoga poslanika, ako želiš da budeš proganjan od mafije i mračnih sila, ako želiš opštinsku upravu bez Beograđana, ti onda glasaj za samozvanu veličinu, bolesnih ambicija: BOŽIDARA MAKSIMOVIĆA, koji je držao u Ministarstvu unutrašnjih dela kao blagajnika i ortaka poverljivog fonda S. Stepića.” Ili, kratko i jasno: “Ko je lud neka glasa za ovu listu!” Plavšić podseća da su već prvi plakati oglašavali ne samo neke zanatske usluge, nego su promovisali određene ideje: “Po tome je postala čuvena Luterova cedulja zakucana 1517. godine na vratima Vitenberške katedrale, kada su protestanti izražavali negodovanje zvaničnom religijom i tražili svoja prava.” Politički plakat je masovno korišćen svojevremeno u Sovjetskom Savezu, Kini, za vreme meksičke revolucije i studentskih protesta šezdesetih. U Francuskoj ga i danas, piše profesor Slavujević, smatraju sredstvom političke borbe par exellence, pa se za njega kaže da je “predtekst noćne operacije heroizma, metle na ramenu, četke s lepkom u ruci, koja do zore treba da osvoji ovaj ili onaj zid”. Omiljen je i u Srbiji, posebno u negativnoj kampanji. Pored toga što se kreatori takve kampanje obično ne potpisuju, druga prednost je baš taj ulični duh plakata. Dragan Ćirić smatra da u određenim situacijama plakat deluje mnogo strašnije nego medij koji se plaća. “Plakat je jedan od starih medija, ljudi imaju neki iskonski odnos prema njemu pa kad se nešto šokantno pojavi u formi plakata, prva reakcija je da to i jeste stvarno tako. Posebno su tu efikasni crni plakati. To izaziva strah kod ljudi i privlači pažnju. Jedan od trikova devedesetih je bio da se za lepljenje plakata angažuju sportisti koji vežbaju borilačke veštine. Jer, na terenu, noću, vrlo često dolazi do sukoba. Karatisti i džudisti bi se pobrinuli već, da njihovi plakati osvanu ujutro.” I najvažnije. Za politički plakat veoma je važno da bude jednostavan, sa što manje boja i u što jeftinijoj produkciji. Populistički pokreti i stranke poput Otpora i radikala, intenzivno su koristili plakate, sa svega dve boje, crno-bele, odnosno plavo-bele. Radikalski plakati izgledali su uvek vrlo jednostavno, tako da se iza toga ne vidi da imaju novca. Radikali su uglavnom ostali dosledni svom maniru. “Za plakat je važno da izgleda kao oglašavanje autentičnog pokreta iz naroda, samoinicijativno organizovanje ljudi koji su za male pare i jeftinom tehnikom odštampali te plakate i zalepili ih”, zaključuje Ćirić. Kao što toj svrsi obično odlično služe i politički grafiti. Nekad su to bili otporaška pesnica i grafit: Gotov je! A danas su po gradu ispisani grafiti: Đilas tajkun, Kosovo je Srbija, EU nikad, Tadiću Judo. Radikalsko-narodnjačko-socijalistička vlast u gradu, ako se zaista formira, prvo bi trebalo da uzme ribaće četke u ruke. Ako je i u čemu profesionalna, srpska politička elita je profesionalac u ribanju i prelepljivanju. Pošto stranka, rođače? „Političku stranku Nova Vojvodina, kompletnu prodajem, tel: 064...”, jedan je od najzanimljivijih oglasa objavljen proteklih nedelja u ovdašnjim listovima - Halo, dobar dan, jel’ vi prodajete stranku. - Da, izvolite. - Jel imate papire? - Imamo sve. Sva potrebna rešenja. - A jel’ imate odbore? - Naravno, koliko želite. Svuda po Vojvodini. - A koliko košta stranka? - Ma daću je i za džabe... Mada bi moglo da zvuči kao parodija na političku scenu Srbije i iščekivanje kraja pregovora o formiranju nove vlade, radi se o realnom razgovoru do koga bi moglo da dođe kada se neko javi na oglas koji je početkom maja objavljen u“Gradskim oglasima”.“Političku stranku Nova Vojvodina, kompletnu prodajem, tel: 064...”. Istina, nije lako danas napraviti stranku. Posebno ako osnivač želi ozbiljno da se bavi politikom. A tek osnivanje opštinskih odbora, to je vraški komplikovan posao. Prvo skupljanje potrebnog broja potpisa podrške, te putovanja, te papirologija. Pa najveća muka – smišljanje imena i grba. Kako od toliko stotina postojećih stranaka smisliti ime koje već ne postoji. Ovako, kupiš oglase, okreneš telefon, pa“kol’ko košta – izvol’te – molim lepo”, i možeš direktno na izbore. Još je i ova stranka, Nova Vojvodina, stranka sa pedigreom. Proizašla je iz Nove Srbije, a to već ima političku težinu. Bar tako bi moglo da se protumači pošto je osnivač stranke svojevremeno bio potpredsednik u Novoj Srbiji. Doduše, na cenu to ne utiče mnogo. „Nisam ja zaista mislio da prodam stranku”, kaže Ratko Konstatinović, lider Nove Vojvodine, i čovek koji je zaista dao ovaj oglas u novinama. „Ovo je više finta da se javi neki novinar. Da nešto kažemo. Imamo ekološki program koji Srbiji nepovratno donosi milione evra. Radi se o prebacivanju na šinski prevoz, trolejbusima. Pa onda izgradnja pogona za bio-dizel. Ima tu mnogo toga da se kaže, samo nema ko da sluša”, kaže Ratko Konstatinović. A onda dodaje:“Nemam vremena da se bavim strankom. I prodaću je ako će neko da je kupi. Daću je i za džabe, nekom mladom i ambicioznom. Dobija se mašinerija na ruke. A nije mali trošak napraviti stranku. Imamo veliki broj odbora po Vojvodini, skoro u svakom mestu, oko šezdeset. Koliko košta samo da se obiđu sva ta mesta. Pa koliko treba da se plati rešenje za svaki opštinski odbor. Evo, ništa od toga neću da naplatim.” A najzanimljivije je to što zaista ima ljudi koji se javljaju na ovakav oglas. “Troje ljudi se do sada javilo. Ne znaju baš ni šta je tačno, ali bi voleli da budu političari. Pa kažu: Može, uzeo bih ja, ali nešto nisam pri parama.”