Ode Beograd

Ovako: od 81 prisutnog člana Gradskog odbora Socijalističke partije Srbije u Beogradu 80 je glasalo za koalicioni sporazum SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS o organizaciji vlasti u glavnom gradu. Ko je bio onaj jedan protiv, time se ne zamajavaju ni u SPS-u. Mada je istina da je koalicioni sporazum konačno prošao tek na trećoj sednici Izvršnog odbora stranke i da je za nedelju dana pomerana sednica Gradskog odbora. Rezultat je 80:1. Sve ključne ličnosti koalicije Za evropsku Srbiju bagatelisale su ovaj rezultat. Pošto se nijedan od njih ne zove Avram Izrael, svi su do poslednjeg poručili javnosti: nije gotovo. Ostalo je još da novoformirana koalicija (ne)izabere Aleksandra Vučića (SRS) za novog gradonačelnika Beograda. Za taj se međuprostor drži cela proevropska koalicija. Za svaki slučaj, Mlađan Dinkić je još ranije objavio da, bez Beograda, neće ući u republičku vladu sa SPS-om i obećao(?) beogradskoj vladi brzi pad, Dragoljubu Mićunoviću je najzad postalo jasno “da li koalicija oko SPS-a misli ozbiljno kad govori o evropskim integracijama”, a Dragan Đilas je (da li definitivno?) ponovo uveo u igru Demokratsku stranku Srbije prozivajući je zbog pogaženog navodnog načelnog dogovora pre izbora sa njenim beogradskim stranačkim rukovodstvom. BIDŽA I RAKA ZA BEOGRAD: Pa, može li bilo kakav dogovor na republičkom nivou vratiti Beograd pod okrilje, tzv. evropske Srbije ukoliko on ipak, što se ovog trenutka čini izvesnim, dopadne šaka radikalima? I na koji način? Gradonačelnika Beograda bira većina odbornika u Gradskoj skupštini. Ovaj model izbora – nov je. Po nekima, prelazak na manje demokratičan način motivisan je, uslišenom željom, da se sa vlasti smaknu večiti SPS-gradonačelnici tipa Bidža i Raka. Smaknuti su. Cena – sitnica. Svilajnac i Trstenik za Beograd. Po drugima, DS je na ovom rešenju insistirao jer je veliko pitanje bilo da li bi na neposrednim izborima za gradonačelnika Dragan Đilas ostvario rezultat pokojnog Nenada Bogdanovića, a Bogdanović je Aleksandra Vučića pobedio sa 50,19 odsto prema 48,40 odsto. Na nedavno završenim lokalnim izborima koalicija Za evropski Beograd – Boris Tadić dobila je najviše mandata, ali nedovoljno da sama izabere gradonačelnika. Koalicija SRS-DSS-NS-SPS-PUPS-JS ima više od potrebnih 56 odbornika za zakonit izbor gradonačelnika. Kakve mogućnosti proevropskim snagama stoje na raspolaganju da povrate Beograd? Prva mogućnost, da se SPS predomisli i u Gradskoj skupštini napusti koaliciju sa SRS-om i DSS-om gotovo je, uzimajući u obzir raspoloženje Gradskog odbora, ravna nuli. Ta koalicija matematički opstaje i ukoliko bi Dragan Marković Palma i Jovan Krkobabić odlučili da joj okrenu leđa. Druga, eventualna koalicija sa koalicijom Za evropsku Srbiju na republičkom nivou i Ministarstvo finansija u rukama DS-a ili G17 plus? “Ni kad bi htelo, Ministarstvo finansija apsolutno ne bi moglo da destabilizuje Beograd. Beograd ima mnogo veće direktne izvore sredstava od onih koja mu stižu preko Republike i pre bi Beograd mogao da blokira Ministarstvo finansija nego Ministarstvo njega i to preko taksi koje čine treći deo republičkog budžeta. Beograd je krajnje ozbiljna stvar”, kaže za NIN ekonomista Miladin Kovačević. “I kad bi se odnosi tako strašno zaoštrili, a ja apsolutno ne verujem da bi do toga moglo da dođe, pre grad može praviti opstrukcije Republici nego ona njemu.” Kovačević nešto više o tome zna iz prve ruke, pošto je bio blizak Srpskom pokretu obnove u vreme vlasti Slobodana Miloševića kad je ta stranka držala Beograd. “Bilo je pokušaja da se preko inspekcijskih organa interveniše u javnim preduzećima, ali ništa nije uspevalo čak ni onda kad je postojala onakva Miloševićava država.” Budžet Beograda iznosi oko 800 miliona evra. Treće, Republika uvodi Beogradu privremene mere. “E, tek od toga nema ništa”, kaže za NIN jedan bivši visoki državni funkcioner iz Miloševićevog vremena. “Najveći grad u koji smo se čak i tada usudili da uvedemo privremene mere bio je Novi Pazar. I to samo zato što su se oni tamo među sobom posvađali.” Jedan od NIN-ovih sagovornika, sa iskustvom u državnoj upravi, kaže: “Za 15 dana će se spanđati, pozapošljavati žene, sestre, snaje, i ostalu rodbinu, a onda će ta administracija sama sebe braniti.” Četvrto. Organizovani nemiri. Oni bi svojim organizatorima definitivno ukinuli svaku demokratsku legitimaciju bez obzira na to kako one same sebe nazivale. Jer, čak ni oni što prete nemirima ne spore da su izbori u Beogradu protekli u fer i demokratskoj atmosferi. Nikome nije bilo zabranjeno da u postizbornoj igri ispolji svu svoju kreativnost. Nije jasno koliki uticaj pojedine stranke još imaju u sindikatima velikih javnih preduzeća, da bi se lako moglo proceniti da li bi mogle da isposluju kolaps u radu pojedinih javnih službi. ČIJI JE SPS? Iz izvora koji su u najmanju ruku pouzdani, NIN može da tvrdi da vrh koalicije Za evropsku Srbiju nema nikakvih ozbiljnih kontakata sa vrhom Socijalističke partije Srbije. Demokrate blefiraju. Toliko, da još samo oni veruju u ono što serviraju mediji koji su profesionalnost žrtvovali političkoj celishodnosti. Umesto da rade. Wihove pristalice sa mrvom mozga u glavi pročitale su poruku iz više nego neprijatnih susreta čelnika DS-a sa čelnicima SPS-a sa kojima ovi prvi pregovaraju sve u šesnaest, a da ovi drugi o tome ništa ne znaju. Ivica Dačić bi navodno uzeo u obzir “ponudu demokrata koja se ne odbija” i sa kojom bi mogao pred Glavni odbor, od koga zebe, ali koja je ta ponuda koju ne bi mogli da odbiju ni on ni Glavni odbor, još nije saopštio. Razboritije pristalice DS-a sad veruju da sa Ivicom Dačićem direktno pregovaraju spoljni faktori, da se čak i sudbina Beograda još može drugačije rešiti na relaciji Vašington-Moskva. Pošto diskreditaciji EU iz samog Brisela nema kraja. U samom SPS-u, pak, tvrde da se Vašington i Moskva ponašaju otprilike kao i Demokratska stranka. U Moskvi je navodno Ivici Dačiću rečeno da je njima “najdraži Voja Koštunica”, ali da se oni u pravljenje vlade u Beogradu neće mešati. Američki ambasador Kameron Manter, tvrde u SPS-u, mnogo više javno priča nego što stvarno radi. A vremena, prema NIN-ovim informacijama, nema mnogo. Do kraja ove nedelje (ili najdalje do 5. juna). Glavni odbor SPS-a trebalo bi da odredi listu poslanika za Republičku skupštinu pri čemu njegovi članovi neće propustiti priliku da se odrede i prema budućim koalicijama socijalista na republičkom nivou. Gotovo da nema nikakve sumnje da će bez prethodnih diskretnih instrukcija Glavni odbor vrh stranke usmeriti pravcem koji je beogradski odbor već trasirao. Slučaj Socijalističke partije Srbije u kontekstu potreba takozvanih proevropskih snaga kompleksniji je nego što se na osnovu tekućih nesporazuma čini. S kojim pravom Tadić, Dinkić i drugovi javno demonstriraju ovoliko razočaranje držanjem socijalista? Čitaoce treba podsetiti da je moguću rehabilitaciju socijalista prvi put najavio Mlađan Dinkić krajem 2002. godine proričući toj stranci lepu socijaldemokratsku budućnost ukoliko se reši Slobodana Miloševića. To je bilo vreme kad je neoliberalni koncept prve DOS-ove vlade već bio polomio zube na samoupravno-socijalističkom nasleđu i nimalo ružičastoj svakodnevici Srbije. I ekonomski patriotizam dobio je iznenada pravo građanstva. Demokratska stranka, sa kojom se Dinkić tada razišao, nije delila njegovo mišljenje u pogledu mesta SPS-a. Sama je nastojala da se, najmanje deklarativno, ugura u socijaldemokratski prostor. Vrlo je verovatno da se SPS-a opet nedavno setio Dinkić. U svakom slučaju, u trenutku razlaza sa Demokratskom strankom Srbije, nekome se SPS učinio kao dostojna zamena za DSS, na nacionalnom programskom planu. Insistiranje na konekciji socijalnog tipa, okasnilo je. Jer, sem što je sa SPS-om proteklih godina više radio nego politička koalicija oko Tadića, izgleda da je Vojislav Koštunica prozreo igru na vreme i “narodu vratio mandat” pre nego što su proevropske snage uspele da obrade SPS-ove pristalice, naročito one uspavane. Tako da je veza po nacionalnoj osnovi bila lako uspostavljena tim pre što se stranka dr Koštunice nije mnogo pačala u stvari sa direktnim i lako vidljivim socijalnim posledicama. Zašto se, dakle, DS oseća prevarenim od strane socijalista? Jer je tokom predizborne kampanje pustio da se veruje kako je SPS u stvari požuteo, kao što je svojevremeno sa sličnim uspehom Slobodan Milošević pustio da se veruje kako je Đinđićev DS „pošteno” pocrveneo. To je birače SPS-a osokolilo da izađu na glasanje, ali je veliko pitanje da li im je promenilo i krvnu sliku. Poruka iz Brisela da je SPS (ili bilo koja stranka) za EU prihvatljiva – u najmanju ruku je nevaspitana. Ipak, da li se SPS promenio? I u čemu? Novi obožavaoci SPS-a u Srbiji ne smatraju za potrebno da to objašnjavaju poreskim obveznicima kad sa socijalistima po svaku cenu žele da prave vladu, a Brisel svoje oduševljenje zasniva na njihovom uverenju. Nema nikakve sumnje da je za sve što nam se dogodilo u bližoj prošlosti SPS odgovorniji od svoga satelita Srpske radikalne stranke. Mada SPS povremeno pokazuje mnogo ozbiljnije potencijale da se modernizuje nego radikali. Prema predizbornoj retorici, ne bi se baš dalo zaključiti da se naročito šire članstvo, kome su te poruke upućene sve sa fizičkom podrškom Miloševićeve snahe, kritički odnosi prema Miloševiću i njegovom nasleđu. A pitanje je koliko su danas kritični i pojedini delovi nekadašnje opozicije Miloševiću. U užem ideološkom smislu socijalisti su u svoj program uneli neke izmene. Recimo, odrekli su se društvene svojine pre našeg Ustava, a i u formulaciji o ulozi države u tržišnoj privredi napravljena je rečita promena u redosledu. Sve u svemu, Beograd je izgleda postizborne poslove oposlio, dok se koalicija na republičkom nivou, smatraju verzirani NIN-ovi sagovornici, neće praviti pre konstituisanja Skupštine, ali ne ni suviše dugo posle toga. Dotad bi značaj Demokratske stranke Srbije mogao da raste, a SPS-a da pada sve do ponovne koalicije DSS-DS na republičkom nivou kakvu smo već imali. Bože me oprosti.