Postoji li projekat proširenja?

Jedan britanski tabloid je postavio visoke kriterijume za pompeznost kada je prisvojio zasluge za reizbor torijevske vlade objavivši naslov „San je taj koji je presudio”. Lideri EU prisvajaju zasluge za drugi iznenađujući izborni rezultat – neočekivani uspeh koalicije proevropskih snaga predvođenih predsednikom Srbije Borisom Tadićem. Srbi su se “jasno odlučili za Evropu”, izjavio je francuski ministar inostranih poslova Bernar Kušner. Jan Marinus Virsma – predstavnik Holandije u Evropskom parlamentu – rekao je da su izbori predstavljali “neku vrstu referenduma na kojem su građani podršku dali budućem članstvu svoje zemlje u EU”. Takvi zaključci su možda malo preuranjeni. Činjenica je da se Tadićev blok zove “Koalicija za evropsku Srbiju”. Pristalice su mahale zastavama EU – zlatnim zvezdicama na plavoj pozadini. Međutim, Tadić nije odneo apsolutnu pobedu i od ogromne je važnosti koje će stranke oformiti novu koalicionu vladu. U slučaju da pogrešne stranke postignu dogovor, mogle bi da Srbiju uvuku u veću izolaciju. A bilo bi apsurdno poricati da je EU, ipak, odigrala izvesnu ulogu na izborima. Vlade zemalja EU su se dogovorile da, svega nekoliko dana pre glasanja, Srbiji ponude par pravovremenih (premda simboličnih) ustupaka. Moguće je da se Srbi osećaju “poniženim” što je 19 zemalja EU priznalo nezavisnost Kosova, kaže jedan diplomata. Međutim, EU ih je podsetila i da Evropa znači mnoge lepe stvari, kao što je na primer sloboda putovanja. Iako se ne može reći da je EU “ta koja je presudila”, nesporno je da su vlade evropskih zemalja barem poslale signal Srbiji da bi više volele da im se pridruži nego da ispunjena opasnim nezadovoljstvom ostane da čami na granicama Unije. To važi i za ostale zemlje zapadnobalkanskog regiona, koje EU mami viznim olakšicama i sličnim ustupcima i koje uverava da – briselskim žargonom rečeno – imaju “evropsku perspektivu”, tj. da će u jednom trenutku biti primljene u članstvo. Sve deluje veoma realistično, pa čak i velikodušno. A upravo to je čudno, pošto starije članice EU nisu nimalo naklonjene ideji proširenja. Nisu buduća proširenja jedino što zabrinjava. Izuzetno negativnom raspoloženju umnogome doprinose Rumunija i Bugarska, koje su primljene 2007. Više desetina miliona evra evropske pomoći namenjene Bugarskoj je zamrznuto usled straha od pronevere. Vrednost suspendovane pomoći mogla bi da dostigne milijarde, kada Evropska komisija ovog leta podnese izveštaj o rezultatima nadgledanja. Nova italijanska vlada preti ograničavanjem prava ulaska rumunskim državljanima koji dolaze u potrazi za poslom. Najnovija anketa „Evrobarometra” o proširenju Unije pokazuje da većina podržava prijem samo jedne nove zemlje – Hrvatske, relativno napredne države čije su plaže svakog leta pune Italijana i Nemaca. Hrvatska bi trebalo da bude primljena 2010. ili 2011. godine. Da paradoks bude veći, upravo birači nekih od zemalja koje se najviše zalažu za prijem Srbije i drugih, najviše strahuju od proširenja Unije. Iako u fobičnom strahu od imigranata, Italija se (sa Grčkom) prva založila da EU bude popustljiva po pitanju zahteva da Srbija sarađuje sa tužiocima u Hagu. Austrija duže vreme neumorno lobira za delove Balkana koji su pripadali Austrougarskoj – na prvom mestu za Hrvatsku. Ipak, austrijski glasači se u velikoj većini protive prijemu bilo koje balkanske zemlje izuzev Hrvatske (dok je 81 odsto njih protiv prijema Turske u članstvo). I francuski ministri se možda raduju što su građani Srbije izabrali Evropu, međutim, Francuska se 2006. aktivno zalagala da se o svakom budućem proširenju odlučuje na osnovu “apsorpcionih sposobnosti” EU, opasno nejasnog pojma koji podrazumeva “mišljenje birača”. Francuski predsednik Nikola Sarkozi se javno protivi prijemu Turske. Ako je proširenje tako nepopularna ideja, zašto toliko lidera EU želi da sebi pripiše zasluge što se Srbija na izborima odlučila za Evropu? Postoje dva, međusobno povezana, objašnjenja. Prvo je da to što se Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji i ostalim balkanskim zemljama ostavljaju otvorena vrata ne znači i da se daje podrška čitavoj ideji proširenja – radi se o specifičnoj strategiji za sprečavanje širenja nestabilnosti u evropskom dvorištu. Drugo objašnjenje glasi da se proširenjem upravo to i postiže. Mogli bismo reći da proširenje kao opšti projekat i ne postoji. Proširenja EU mnogo češće predstavljaju reakciju na određenu krizu i pokreću velike prepirke koje traju sve dok ne postane jasno da ne postoji bolja alternativa (sa izuzetkom proširenja iz 1995. kada su primljene Finska, Švedska i Austrija). Grčka je primljena 1981. da bi je Zapad vezao za sebe, iako su svi strahovali da nije spremna. Bilo je potrebno devet godina ubeđivanja da se Španiji i Portugaliji dopusti ulazak u EU usled panike (u kojoj je prednjačila Francuska) oko jeftine radne snage i poljoprivrednih proizvoda s Pirinejskog poluostrva. U decembru 1989, dok su širom istočne Evrope padali komunistički režimi, francuski predsednik Miteran je predložio da bivše članice Varšavskog pakta budu pozvane da pristupe labavoj “evropskoj konfederaciji” (ta ideja nikada nije zaživela, između ostalog i zato što je Miteran pozvao i Rusiju). Bugarska i Rumunija su se našle u poziciji da ostvare san o prijemu u EU tek po izbijanju kosovske krize 1999. kada je avionima NATO-a bio potreban njihov vazdušni prostor kako bi bombardovali Srbiju. Moguće je da današnja Srbija i balkanski kandidati za prijem u Uniju nisu jednostavni slučajevi. Ipak, njihov prijem za EU ne predstavlja “egzistencijalno” pitanje – primećuje jedan diplomata – već samo mnogo teškog rada na izgradnji čistih, sposobnih vlada u kojima su zastrašujuće nacionalističke snage marginalizovane. Hrvatski pregovarači se u poslednje vreme mudro opredeljuju da govore o “konsolidaciji” umesto o “proširenju”. Veći kandidati za prijem u EU – naročito Turska i Ukrajina – nemaju tu mogućnost. One sa sobom nose velika pitanja, kao ono kako se odnositi prema muslimanskom svetu, odnosno kako živeti sa Rusijom. Srpski izbori su mogli da imaju i mnogo gori ishod. Ubedljiva pobeda opasnih nacionalističkih snaga bi značajno odložila proširenje EU na zapadni Balkan. Međutim, zagovornici prijema Turske ne bi trebalo da žure sa slavljem. Zapadnobalkanski region predstavlja poseban slučaj. Ideja proširenja nije ove nedelje odnela pobedu. The Economist