Danac među Srbima

U ranu zoru 9. aprila 1940. godine dva razarača nemačke ratne mornarice sa ratnim zastavama i uperenim topovskim cevima uplovila su u luku Kopenhagena. Bila je izmaglica i kada su nemački mornari bacili sa razarača konopce na obalu, nekoliko danskih ribara, koji su se tako rano tu našli, prihvatili su konopce i vezali nemačke ratne brodove uz gat. Nemci su se iskrcali i okupirali Dansku. Tačno 68 godina kasnije, u maju ove godine, danski general-pukovnik Majkl Lolesgard komandovao je u sarajevskom kampu „Butmir” zajedničkom vežbom pripadnika oružanih snaga BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, Slovenije i Srbije pod nazivom „Regionalna međuagencijska vežba planiranja”. Cilj je bio da se proigravaju kontakti sa humanitarnim organizacijama i medijima, da se simulira prijem i smeštaj izbeglica, razoružavanje demobilisanih vojnika, što su, po rečima planera vežbe, „uobičajene situacije u mirovnim operacijama”. Dakle, vojnici nekadašnje Jugoslavije zajedno su uvežbavali humanitarni nastup i razoružavanje nekih tamo pobunjenika u Africi ili Aziji. Ne znam na kojem su jeziku komunicirali, da li na nekom od jezika naroda nekadašnje Jugoslavije, ili na engleskom, možda i na danskom? Uglavnom, potomci armije koja je 1945. godine kod Trsta bila četvrta po brojnosti i snazi vojska u Evropi, zajedno su bili pod komandom danskog generala. Takav je hod istorije; neko bi možda dodao – i trend vojnog globalizma. Što se tiče nas, na srpski vojnički način. Da li to znači da je kolektivno sećanje na slavnu vojničku prošlost jednostavno izbledelo u sudaru sa čistim vojnim profesionalizmom i da današnji moderni oficiri sve više postaju obični službenici za toliko i toliko evra, dinara ili dolara mesečno? Ili je raspad socijalističke Jugoslavije proizveo osećanje da smo mi na ovim prostorima poraženi u Drugom svetskom, pa i u hladnom ratu? Pa onda mogu da nam sada komanduju i Danci. Jer, smo u „Partnerstvu za mir”. Što bi formalno značilo da je moguća i situacija da i oficiri vojske Srbije na nekoj vežbi unutar „Partnerstva za mir” komanduju vojnicima i oficirima Velike Britanije, Nemačke, Albanije, Hrvatske, Turske. Teoretski je to, naravno, moguće. U praksi? Ajde da se ne šalimo! Novi, surovi vojni profesionalci Vojske Srbije možda bi na sve ovo rekli da je to prevaziđeno romantičarsko gledanje na vojne poslove u uslovima preke potrebe da svaka armija na Balkanu „ima odgovarajući stepen interoperatibilnosti”. Ta „interoperatibilnost”, zapravo, znači da se vojnici, recimo iz Srbije, Danske, Litvanije i Estonije međusobno ne sudaraju prilikom jurnjave za nekim ilegalcima i krijumčarima i da imaju jedinstven komandni jezik pri izricanju naredbi psima-vučjacima za koju ruku da uhvate te krijumčare. Za onu ruku na kojoj je, naravno, i na našim vežbama ona crna zaštitna nadlaktica-rukavica poput ćate-pisara iz neke selendre u unutrašnjosti. I tako to već više od 60 godina. I pre termina „interoperatibilnost”. O, da, pre neki dan javila mi se demantijem „Grupa za profesionalnu vojnu službu Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, nadležna za tumačenje Zakona o Vojsci Srbije”. Sledio sam se istog časa od tako tajanstvenog i dugog vojnog naziva. Pa toga nema ni u Pentagonu! Jer, koliko znam, u Ministarstvu odbrane Srbije formacijski postoje sektori, uprave, odeljenja i referati. Sada je neki šaljivdžija možda i svojim posebnim naređenjem formirao i tu famoznu grupu. A Grupa mi imputira da sam jednim tekstom „narušio ugled naše Vojske a posebno unapređenih brigadnih generala”. Jer sam napisao kako od 17 novoproizvedenih brigadnih generala njih sedam nije zadovoljilo uslove za čin generala. Naime, nisu bili pod ukazom za čin generala najmanje godinu dana, što je obavezan uslov. Pa se Grupa pozvala na novi Zakon o Vojsci Srbije od 1. januara 2008. godine, koji kaže da to sa ukazom od najmanje godinu dana više ne važi. Kako je za mene lično najveća uvreda i kletva kada me neko optuži „da ne volim naše generale”, a svi jako dobro znaju da ja naprosto obožavam sve generale na svetu, jer se palim na hrastovo lišće i grančice, to sam morao malo da pogledam kako je to išlo sa našim novim generalima. Istina, ne svim. Elem, što bi rekli, famozna „Grupa za profesionalnu vojnu službu Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane, nadležna za tumačenje Zakona o Vojsci Srbije” je u petak, 9. maja 2008. godine, uradila i ovo: utvrdila i otvorila neka generalska mesta, ukazom na njih postavila neke pukovnike i odmah im dala i čin generala. I sve to u istom danu, između devet i 15 časova. A novi Zakon o Vojsci Srbije predviđa da se unapređenje nekog pukovnika u čin generala mora prethodno razmatrati. Grupa je sve to – utvrdila generalska mesta, dala generalske ukaze i razmotrila lica predviđena za unapređenje i podelila generalske činove – uradila za nekoliko sati. Malo mnogo čak i za Grupu! Ponavljam, ne svima, jer većina generala prošla je uobičajenu proceduru. Čemu, dakle, takva i tolika žurba Grupe? U politički vrlo zanimljivom trenutku! Naime, ta aktivnost događa se u petak 9. maja, izbori su u Srbiji u nedelju 11. maja, a vest o unapređenju generala ide u medije tek u utorak 13. maja, kada i predsednik Republike prima unapređene generale. Što bi neko rekao, ne mora ništa da znači, al’ može da bidne. Inače, koristim ovu priliku da svim unapređenim generalima, sa stažom i bez njega, čestitam novi čin. Da nije bilo Grupe, skoro bih na to i zaboravio.