Parada kiča i slobodne ljubavi

Očekivana pobeda ruskog predstavnika na takmičenju za Pesmu Evrovizije, Dime Bilana, izazvala je, takođe, očekivano gunđanje zapadne štampe na račun “komšijskog” glasanja balkanskog, a posebno ruskog bloka. Kao da su Skandinavci glasali drugačije. Tek šesto mesto Jelene Tomašević sa pesmom “Oro” i lošiji plasmani balkanskih zemalja opovrgnuli su ovu tezu, dok je nasuprot tome potvrđuju plasmani ruske pesme “Believe” i drugoplasirane Ukrajinke Ani Lorak “Shaddž Laddž”. Rasprava o komšijskom glasanju počela je s pobedom Ukrajinke Ruslane 2004. godine, a posebno je dobila na značaju prošlogodišnjom pobedom Marije Šerifović. Istina je da od početka ovog veka zapadne zemlje nisu dobile priliku da se sa svojim predstavnicima plasiraju na prva tri mesta, štaviše, veoma su se nisko kotirale. Od predloga u britanskom parlamentu da se zemljama koje nisu članice Evropske unije zabrani učešće na “Evrosongu”, a time valjda i u Evropskoj radiodifuznoj uniji, do zlih izliva besa dugogodišnjeg britanskog komentatora Terija Vogana, koji je prenos iz Arene završio sa “Zbogom, zapadna Evropo!”, zemlje koje smatraju da polažu posebna prava na ovo takmičenje muče se kako da zaustave proces istočnjačke dominacije na izboru za Pesmu Evrovizije. U osnovi ideja kulturnog ujedinjenja posleratne Evrope, posle pola veka se sunovratila u blokovsku podelu kapitalističkih i postkomunističkih zemalja, kao i u spektakl kiča više nego festivala pesme. Najviše ocene, dvanaestice, i na ovom su “Evrosongu”, istina, pokazale raspored političkih i ekonomskih zavisnosti manjih zemalja od većih, ali se opet potvrdilo i da su tradicionalna mržnja i narcizam malih razlika između susednih zemalja u “kulturnoj” razmeni samo mitovi. Listom su posvađane balkanske zemlje davale najviše poena jedna drugoj. Uostalom, zašto je opravdano da Finska dodeli dvanaest poena Norveškoj, ali ne i Srbija – Bosni i Hercegovini? Svejedno, pobedom je najpre Marija Šerifović pokazala da ima nešto u komšiluku, ali svakako i u samoj izvedbi. Od svih argumenata kojim pesma “Molitva” može odbraniti pobedu i presedana kojima se EBU branila od napada uvređenih zapadnjaka (posle više od decenije bila je prva balada, prva na maternjem jeziku, prvi debitant pobednik...), najvažniji je taj da je Marija od Turske koja nam tradicionalno daje poene dobila nulu, a od Finske dvanaesticu. A objašnjenje kojim se i EBU poslužila je to što je Marija Šerifović snimila jedanaest verzija pesme, pa i na finskom jeziku, i svojski se potrudila mesecima pred finalnu noć da se dopadne evrovizijskim poklonicima širom Evrope. Osim prisustva najboljeg klizača svih vremena Jevgenija Plušenka i virtuoza na violini Edvina Mortona, Rus Dima Bilan, sa svojom muzički siromašnom pesmom učinio je isto što i Marija. Na njegovu promociju potrošeno je deset miliona evra, u njegovoj i okolnim zemljama proslavilo ga je već jedno učešće na Pesmi Evrovizije, posle koga je osnovao i produkcijsku kuću, koja poput Grand šoua štancuje “zvezde”. Ali nijedan predstavnik Nemačke, Velike Britanije, čak ni Španije nije smatrao da je potrebno da pređe granice ove tri zemlje ne bi li pokupio i glasove Istoka. Uostalom, da li je makar jedan predstavnik, izuzev komšija i Poljske, imao nastup u Beogradu pre polufinalnih i finalne večeri? Za razliku od očekivane pobede mladog Rusa, harmonija koja je u evrovizijskoj sedmici vladala Beogradom bila je neočekivana. Gej i lezbijske organizacije dobro su se pripremile da dočekaju veliki broj gostiju LGBT (lezbijke, gej, biseksualci, transvestiti) populacije tako što su osnovali call centar i distribuirali vodič u inostranstvu. Žurke u beogradskom klubu “Apartman”, koje je organizovala Gej-strejt alijansa, prošle su bez incidenata i zbog velikog prisustva policije koja je imala posebnu strategiju prema potencijalnim nasilnicima, te zadatak da zaštiti neuralgične tačke. Tako je MUP Srbije pokazao da može da spreči nasilje nad LGBT manjinom. Gostima je savetovano da se suzdržavaju od emotivnih izliva i nežnosti na ulici, baš kao što im je organizator preporučio da ne pominju nezavisnost Kosova, a posebno ne i da se vrednosno određuju prema tom događaju. Diskreciju su preporučile i gej organizacije i MUP Srbije i Ambasada Velike Britanije u Beogradu. Kako su gosti poslušali savete, tako je sve prošlo skoro bez incidenata. O jednom mogućem u finalnoj noći se još vodi istraga. Boris Milivojević iz Gej-strejt alijanse kaže da gostima jedino još nije bilo ugodno što ih je obezbeđenje pratilo gotovo svuda, te nisu imali potpunu slobodu kretanja, ali da u suštini nose lepe uspomene i utisak velike gostoprimljivosti Beograda. “Osećaj getoiziranosti imali su još možda i zato što su izlazili u samo četiri-pet kafića i dva kluba”, kaže Milivojević. Opet, s pobedom Marije Šerifović, o čijoj se seksualnoj orijentaciji spekulisalo, a svojatali su je svi, organizatori su opravdano imali i dodatni strah od povećanog interesovanja gej populacije za “Evrosong”. Ideja da se 17. maja, na međunarodni dan borbe protiv homofobije, Gej prajd parada na kojoj bi učestvovali i evrovizijski fanovi, organizuje u Beogradu, ipak je propala. Popularna kultura i gej “senzibilitet” spajaju se osamdesetih godina u pop muzici, s talasom takozvanog coming-out-a poznatih ličnosti. Iako je prethodno iskazivala samo obrise svog identiteta u ponekom našminkanom pevaču, LGBT potkultura širi se uporedo sa pop muzikom, ponekim ekscentričnim izvođačem heteroseksualcem i ponekim uistinu homoseksualcem bez sukoba u sopstvenom identitetu. Ne začudo, najveći festival pop muzike postao je tako i festival jedne potkulture koja nam u manje ili više jasnim motivima preko tog festivala danas prenosi neke poruke. Teoretičari ove potkulture smatraju da je “Evrosong” danas potpuno ljueer (van hetero-patrijahalnih normi): transvestiti, ekscentrične uglavnom kič koreografije karakteristične za estradu u najširem smislu te reči, kemp i treš inscenacije. Tako je, smatraju, jasno zašto se gej populacija pronalazi u tome: reč je o specifičnom prepoznavanju, ali i zaostatku jednog vremena kada si mogao biti muškarac i našminkan samo u spotu nekog pop-benda. Prekretnicu u evrovizijskoj stidljivosti da se okiti gej motivima načinila je najpre izraelska pevačica Dana internacionale 1998. godine. Gej supkulturu na ovom takmičenju dobija priliku tako da upozna i najšira publika, a Danu potom slede Sestre iz Slovenije, Drama Queen iz Danske, Verka iz Ukrajine, Deen iz Bosne, ali i oni o čijoj se seksualnosti polemiše – Sakisas i Sarbela iz Grčke, Konstantinos Kristiforu sa Kipra, ruska grupa t.A.t.U, pa i Marija Šerifović i ovogodišnji pobednik koji je na sada već tradicionalno pitanje na postevrovizijskoj konferenciji za novinare “da li više voli muškarce ili žene”, diplomatski (?) odgovorio – “oboje”. Ove godine, međutim, takmičari se u svojim biografijama nisu ustručavali da napišu i svoju seksualnu orijentaciju iako ona ne pripada većinskoj heteroseksualnoj. Izraelski predstavnik Boaz Mauda posebno je tražio od svog obezbeđenja da mu ne prilaze žene, a imao je dodatnu zaštitu ne zato što je gej nego zato što je iz Izraela. Može se diskutovati da li su predstavnici koji su insistirali na različitosti seksualnih orijentacija na “Evrosongu”, izraz navodne ili stvarne demokratičnosti društava, ili pak čistog pomodarstva, ali je u većini zemalja za njih glasala publika. U Beogradu je proteklih deset dana među 15.000 turista najviše bilo Britanaca, Francuza i Makedonaca. Osim generalnog i nacionalnog sponzora “Evrosonga”, najveću korist od poseta imali su, pretpostavlja se, taksisti, jer im je prihod uvećan u proseku za dvadeset odsto dnevno. Hoteli su zapravo profitirali tek poslednjih dana, jer su najskuplje sobe čuvali za goste koji su se prekasno odlučili da posete Beograd. Bukiranje stanova počelo je još maja prošle godine, pa su najverniji ljubitelji “Evrosonga” dobro prošli ako su iznajmljivali dvosoban stan za dvesta evra dnevno. Ugostitelji i vlasnici kafića u centru grada ostali su kratkih rukava, jer posetioci od programskih aktivnosti i turističkih tura skoro da nisu imali višak vremena. Turisti su bili zainteresovani da posete Avalu i fruškogorske manastire, beogradske muzeje, Narodni, Etnografski i Muzej savremene umetnosti, Kalemegdansku tvrđavu, Gardoš, ušće i Knez Mihailovu ulicu. Na sedam punktova u gradu, u info-prostorijama u Sava centru i u Beogradskoj areni, bili su uredno informisani o svemu, od gradskih dešavanja do vremenske prognoze. Najegzotičnija atrakcija glavnog grada turistima su, ipak, bile zgrade srušene u NATO bombardovanju 1999. godine. Bez makar jednog dodatnog skandala, ta ružna slika ruševina usred Beograda i Evrope, verovatno će ostati jedina da prkosi sceni Beogradske arene i dobroj atmosferi u kojoj se odigrao ovogodišnji “Evrosong”. Uživam da mučim dušmane! RTS danas uživa evropski ugled, sviđalo se to ili ne nekim ovdašnjim “evropljanima” Direktor Javnog servisa Srbije kazao je po završetku Evrosonga da se nada da će troškovi ove manifestacije stati u osam miliona evra, te da će sve biti dostavljeno javnosti na uvid posle konačnog zbira i sastanka Organizacionog odbora. Sa koliko sredstava je Evropska radiodifuzna unija (EBU), a sa koliko RTS učestvovao u budžetu? - RTS je potrošio pet miliona evra komercijalnog kredita naših banaka, a EBU je donirala ono što daje svim organizatorima – oko četiri miliona evra. Koje su bile nadležnosti RTS-a u organizaciji Evrosonga, a šta su bile obaveze EBU-a? - Naša kuća je bila centralni elektronski mozak cele operacije. Od umetničkog, do produkcionog i tehničkog izvođenja svega što smo planirali. Naš izbor spoljnih saradnika pokazao se perfektnim. Pre svega je reč o Borisu Miljkoviću, art direktoru celog projekta. Onda smo izabrali nemačku firmu „Procon” za partnera u ovom poslu jer smo znali da će se veoma truditi da razbiju postojeći monopol Šveđana. Napravili smo mešovite ekipe sa stranim kompanijama samo gde nam je zatrebala pomoć ljudi sa iskustvom potrebnim da se ova gigantska operacija uspešno privede kraju. Nešto više od 300 ljudi sa RTS-a je učestvovalo u svemu. EBU ima status kontrolora sa ovlašćenjima da po svom kalendaru kontroliše prolazna vremena u radu organizatora. Kako će se organizovanje Evrosonga odraziti na rad Javnog servisa? - Deo instrumentalizovane domaće javnosti, neke stranke, deo nevladinih organizacija, Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, ministar Vojske, ne priznaju da se RTS transformisao u Javni servis uprkos činjenici da smo od propale kuće napravili najgledaniju televiziju, da okupljamo milionsko gledalište u svakoj vanrednoj situaciji, da u vreme izbora 3,5 miliona gledalaca od nas traži odgovore, da parlamentarne stranke govore kako smo našli profesionalan način da budemo stub srpskog javnog mnjenja. Strane analize pokazuju da smo objektivni, uravnoteženi i da nismo ničija batina koja udara po glavama političkih protivnika i građana. Niko od nabrojanih protivnika poboljšanog RTS-a nije se oglasio javno i čestitao na najevropskijoj od svih akcija otkad postoji država Srbija. Kao da su nesrećni što se za vreme Evrosonga nije dogodila neka tragedija ili neka brljotina RTS-a. Da jeste, dnevno bismo slušali njihova saopštenja. Šefovi EBU-a, još pre finala, rekli su nam da smatraju RTS veoma važnom kućom u svom sistemu, da podržavaju našu orijentaciju, da su oduševljeni organizacijom Evrosonga i atmosferom u Beogradu te da će pružiti svu pomoć u čuvanju profesionalnog integriteta i odbrane Javnog servisa od svih oblika mogućeg pritiska. Dakle, RTS danas uživa evropski ugled sviđalo se to ili ne nekim ovdašnjim “evropljanima”. Da li ste za nešto, ipak, dobili i negativne kritike? - Ni Srbi, ni grad, ni RTS, čak ni taksisti i naši konobari koji potiču od hajduka, nisu dobili ozbiljniju zamerku. Zamislite 3.500 stranih novinara koji provedu ovde deset dana i o Srbiji objave preko sto hiljada pohvalnih vesti, izveštaja i reportaža. Ovo je bila najgledanija Evrosong predstava u njenoj istoriji. Nepristojno je da ja to kažem, ali uživam da mučim dušmane – ovo je trijumf RTS-a, Beograda, Srbije i naših divnih ljudi. Kakve promene na RTS-u očekujete s obzirom na dve mogućnosti koalicija za sastav vlade? - RTS jeste jedina srpska firma koja nije ustrojena na stranačkom principu podele funkcija unutar Javnog servisa. Svi su ljudi izabrani i postavljeni po svojim profesionalnim sposobnostima. To je bio moj uslov da se prihvatim ovog posla i to će ostati moj uslov. Svaka stranka, svaki pobednik koji hoće da menja upravljački tim koji postiže ovakve rezultate, jasno će pokazati i srpskom javnom mnjenju i Evropi da zloupotrebljava Javni servis i da hoće svoj tim medijskih lakeja koji su po definiciji srećni ako ispunjavaju zahteve svojih gazda. Možete misliti o RTS-u i o meni šta hoćete, ali pokažite mi drugu ekipu u Srbiji koja je bila u stanju da promeni sudbinu ove trule kuće. Znači da očekujete da ćete ostati na mestu direktora posle formiranja nove vlade? - Ne očekujem ništa ni od koga. Imam još dve godine mandata i tako će ostati. Zna se da imam jaku mrzovolju kad me bilo ko smenjuje. Promene prirode odnosa RTS-a i vlasti nepovratne su. Izvestija, 26. maj Russia vivat! Piše: Viktorija Vološina Ćerka me je probudila u dva noću između subote i nedelje. Nije mogla da odoli emocijama dok je posmatrala finale Evrovizije. Trinaestogodišnjakinja, ljubiteljka hard roka, ogorčena protivnica popa u svim njegovim vidovima, devojčurak koji prezire sve “srceparajuće jecaje Dime Bilana”, te noći je budila i znane i neznane: “Pobedili smo!” “Mama, nije pobedio Bilan, pobedila je Rusija. Tako je kul kad mi pobeđujemo”, formulisala je jednostavnu životnu istinu moja ćerka i otrčala natrag u svoju sobu, pevušeći “Believe me”. Raste, dakle, mali patriota ... Uključila sam televizor. Upravo su ponavljali rezultate glasanja. Po 12 maksimalnih bodova Rusiji, odnosno Dimi Bilanu, dali su Jermenija, Ukrajina, Belorusija, Litvanija, Letonija, Estonija, Izrael. Moldavija mu je dala 10 bodova, a Gruzija i Azerbejdžan po osam. Ispada da su nam ovu pobedu poklonili bivši sudržavljani. Većina bivših republika Sovjetskog Saveza koje su 1991. za tren oka postale samostalne države i koje su, kao u slučaju nekog mučnog razvoda, počele da odbacuju sve što ih je svojevremeno povezivalo sa “imperijom zla” – i ono loše, i ono dobro – danas, kada su se emocije utišale srcem spoznaje (samo srcem, još ne u ravni politike) da bivši muž i nije bio tako loš. Posebno u poređenju sa aktuelnim udvaračima. Na kraju se ipak ispostavlja da nas za tih 70 godina zajedničkog života nisu povezale samo geografske, već i mnogo čvršće veze. U ovom slučaju – moglo bi se reći da se radi o našoj zajedničkoj istoriji koju poštujemo, kao što je očito da bivše sovjetske republike sada poštuju i Rusiju koja pred njihovim očima uspeva da se vrati na mesto među prvima, koje joj u svetu i pripada... Slažem se da je nivo sadašnje Evrovizije tema o kojoj bi se mnogo toga moglo reći. Delimično se slažem i sa onima koji smatraju da “i nije neka velika čast kada se pobedi među neukusnim i manje-više istim interpretacijama”. Ali, negde u duši, baš kao i moja ćerka, treperim od radosti, kad god Rusija pobeđuje. Sandej tajms za Komersant Zavera protiv Britanije? Piše: Ronald Vajt Irska je polagala velike nade na ćurana Dastina (veliki ginjol koji govori) čija pesma “Irelande Douze Pointe” nije dobila bodove. Nije onda ništa čudno što su neki Irci počeli da se pitaju da li su baš razumno postupili kada su se odlučili da lutka predstavlja njihovu zemlju na međunarodnoj sceni. Ali, zašto to ne bi bio ćuran koji peva? Na Pesmi Evrovizije, poznatoj pre svega po izrazitoj ekscentričnosti, praktično ne postoji ništa što bi bilo parodija. Na kraju je pobedila Rusija – ko je, uopšte, mogao u to da posumnja? Ovom konkursu, uz svu tu izraženu ekstravaganciju i nenormalne kostime, sada preti opasnost da postane odraz međunarodne politike. Kada 2003. godine Velika Britanija nije dobila ni jedan jedini poen, javnost je bila sklona da u tome vidi kaznu za rat u Iraku. Ovog puta smo opet zauzeli poslednje mesto, doduše, deleći ga sa Poljskom i Nemačkom. To se dogodilo uprkos odličnoj interpretaciji Endija Ejbrahama. Sada se otvoreno izražavaju sumnje da je došlo do nekakve zavere prilikom glasanja.... ...Povrh svega, protivnici optužuju Britance za neozbiljan odnos prema evrovizijskom konkursu. Ipak, kako godine prolaze, tako je sve teže sačuvati mir dok posmatrate Pesmu Evrovizije. Jeste li ove godine primetili one krilate izvođače iz Azerbejdžana? Ako jeste, šta mislite da li su ta krila bila nekakva dopuna poletne melodije, ili se i vama učinilo da pevač liči na čuvara toaleta u noćnom klubu za homoseksualce? Što manje reči bude izgovoreno o Letoncima koji su izigravali pirate, to bolje. Doduše, i oni su bili vrlo uzdržani ako ih uporedimo sa grupom “Lordi” koja je 2006. godine predstavljala Finsku... Tvorci Pesme Evrovizije tvrdili su da ćemo se približiti jedni drugima i živeti u istinskoj harmoniji ako budemo mogli zajedno da pevamo vesele popularne pesme. Javnost je nedavno saznala da je davne 1968. godine svoje prste u Pesmu Evrovizije umešao niko drugi do general Franko, sada pokojni španski diktator, koji je želeo da pošto-poto osigura pobedu svoje zemlje. A godine 1969. prvo mesto je zauzelo čak četvoro učesnika, među njima i britanska pevačica Lulu s pesmom “Boom Bang-a-Bang”, i to je toliko ogorčilo Norvešku, Finsku, Švedsku i Portugaliju da su odbile da naredne godine učestvuju na takmičenju. Godine 1982. Francuzi su se iznenadno opsetili da je njihova zemlja domovina Žan-Pola Sartra. Osudivši Pesmu Evrovizije kao “spomenik besmislu”, istupili su iz redova učesnika. Nekoliko narednih godina takmičenje je privlačilo sve manje gledalaca i postepeno se pretvorilo u neukusnu i demodiranu predstavu. A onda je otkrivena prava, otvorena afektacija i već prošle godine samo u Velikoj Britaniji 11 miliona ljudi je posmatralo Pesmu Evrovizije. Možda mi zaista ne pristupamo dovoljno ozbiljno ovom konkursu, jer znamo da ne možemo više zauzimati vodeće mesto u njemu, kao što je to ranije bio slučaj. Profesor Derek Gezerer koji skuplja obrasce glasanja i potom ih analizira, uočio je postojanje tri bloka na koje je otišla oko trećina svih glasova. Najveći balkanski blok, zatim istočni i blok osam skandinavskih i baltičkih zemalja koje formiraju takozvanu vikinšku imperiju. Ne postoji nijedan zapadni blok u koji bi mogla da se svrsta Velika Britanija. Ali, nas to ne brine, zar nije tako? Mi zapravo želimo da oni čudni Finci sviraju hevi metal, mi želimo da vidimo kostime koji podsećaju na posledice eksplozije u fabrici šljokica. Mi želimo da, kao i prošle godine, transvestiti iz Ukrajine pevaju na iskvarenom engleskom. Ali, izgleda da je ove godine to dosadilo čak i Teriju Voganu…