Čovek koji je izmislio Mars

Već znamo da se od 25. maja ove godine na Marsu, na njegovom severnom polu, nalazi stranac poznat kao “Feniks”. Oku običnog čoveka “Feniks” izgleda kao ogromna tronoga buba. I zaista, sa centralnog dela u kome se nalaze naučne laboratorije i sve za komunikaciju sa Zemljom, pružaju se tri kraka – noge na kojima stoji dva metra visoki, 5,5 metara široki i skoro 380 kilograma teški “Feniks”. Pre nego što se spustio na Mars, “Feniks” je prevalio rastojanje od 679 milion kilometara, kao da je 18.000 puta obišao oko Zemlje. Pošto je sleteo, odaslao je prve signale i počeo sa izvršavanjem zadataka koji nikada ranije nikome nisu zadavani. Robotička ruka dugačka 2,35 metara, skupljaće materijal sa površine Marsa, laboratorija će ga analizirati i javiće da li ima ikakvih dokaza o inteligentnom životu na “crvenoj planeti”. “Eventualno pronalaženje organskih jedinjenja, povećaće verovatnoću mogućeg ili sigurno postojećeg života na Marsu”, kaže Semjuel Kunaves, vodeći stručnjak za “vlažnu hemiju” koja će biti primenjena na “Feniksu” tokom analize uzoraka tla. Negde na nebu verovatno se zadovoljno smeška Pesival Lovel, koji je prvi pustio buvu o kanalima i životu na Marsu. Mnogo pre nego što je nastala NASA (1958), pre strasnog Kenedijevog govora o svemirskoj trci i pre misija Apola i svih uspeha i katastrofa spejs-šatla, Persival Lovel je potrošio dobar deo karijere i značajnog imetka da bi dokazao kako na Marsu ima inteligentnog života. Gledana kroz njegov teleskop, crvena, ratoborna planeta, Mars, veličine je metalnog dinara. Lovel je bio ubeđen da na njegovoj površini vidi mrežu kanala i zbog toga je tvrdio da tamo postoji inteligentan život. Taj život nije nužno kao ljudski, ali, naglašavao je on, bio je dovoljno inteligentan da bi se iskopali kanali. To je bila Lovelova vizija koja je oduvek oduševljavala i inspirisala “Zemaljce”. U 1895. Lovel je objavio knjigu o onome što je verovao da vidi. O tome je pisao članke u “Popularnoj astronomiji” i u magazinu “Atlantik mantli”, a i držao predavanja širom zemlje. Postao je poznat i neverovatno popularan. Bio je “osrednje visine, vitak i lep, atletske građe i intenzivnog načina izražavanja” pisao je biograf Dejvid Straus, profesor na Koledžu Kalamazu u Mičigenu. “Uspravni stav i upečatljivo odevanje, doprinosili su utisku njegove nadmoći”. Lovel je osvajao publiku harizmom. “Bio je efikasan u popularisanju svojih ideja, bio je Karl Sagan svog vremena”, kaže Robert Mils, direktor Lovelove opservatorije. Teorijom o inteligentnom životu na Marsu, naučni krugovi su bili nešto manje oduševljeni od laičke javnosti. Ali, to nije važno. Bogat, briljantan, šarmantan, kad je to želeo, Persival Lovel je bio ubeđen u svoju superiornost nad svim i svačim što je talasima dolazilo iz južne i istočne Evrope i ostajalo na američkim obalama. U onome u šta je bio siguran, tj. u otkriću kanala, našao je životni zadatak: neophodno je proširiti senzacionalno verovanje da je Mars dom na kome stanuju bića koja je nazvao Marsovcima. Lovel je rođen u Bostonu 13. marta 1855, u porodici koja je bila primer onoga što je kasnije postalo američka aristokratija. Prvi Persival Lovel (u početku, porodično prezime se umesto Lonjell pisalo kao Lonjle), doselio se u Ameriku 1639. iz Bristola u Engleskoj (Venecija na Zapadu) nastanivši se u Wubariju, severno od Bostona. Potomci su se proslavili kao advokati, biznismeni i umetnici. Odrastanje Persivala Lovela bilo je uobičajeno za bogatog dečaka tog vremena: rano učenje u privatnim školama, potom nekoliko godina obrazovanja u Francuskoj, pohađanje posebne škole da bi se pripremio za Harvard. Na koledžu je završio istoriju i matematiku. Dobio je Boudenovu nagradu za esej o Engleskoj kao evropskoj sili. Mnogi su ga smatrali najblistavijim mladim umom u Bostonu. Posle diplomiranja i obavezne ture po Evropi, ušao je u porodični biznis, koji je uglavnom obuhvatao tekstilne radionice u gradu Lovel. Tu su bili mnogi kanali, a i danas ih ima. Pre nego što je postavljena prva cigla za prvu fabriku pamuka, irski kopači kanala napravili su korito i ozidali ga granitom tako da su vodu reke Merimak usmerili ka fabrikama. Lovel je bio najtraženiji neženja u gradu, ali zbog toga nije bio srećan. Bio je kum na venčanju Edit Yons i Tedijasa Vartona, ali sam nije želeo brak. Bio je veren u Bostonu, međutim, veridbu je raskinuo – mnogo ozbiljnija stvar nego što se danas može zamisliti. Lovel je bio patron londonskih krojača za otmen svet, predstavnik Amerikanaca na evropskoj sceni, poznavalac vina i alkohola i uporni protivnik prohibicije (koja, srećom po njega, nije još bila na delu dok je živeo i radio). Bio je posvećeni čitač grčke i latinske klasike u originalu i Šosera na srednjoengleskom. Voleo je detektivske priče. Bio je entuzijastični igrač pola i jedan od osnivača polo-kluba Dedhem. Na predavanju 1882. slušao je o egzotičnoj i dalekoj zemlji koja se zvala Japan – u to doba tako daleko i strano mesto kao što nam je danas stran i dalek Mars. Pošto je već stekao bogatstvo, odlučio je da ide tamo. Tokom nekoliko godina Japan mu je bio sve što je želeo: avantura i odvajanje od Bostona. Kasnije je napisao tri vrlo dobro primljene knjige o Japanu, a publikovao i knjigu fotografija o Koreji, prvu koju je američka publika ikad videla. Privlačnost Dalekog istoka je iščezla tek kad je naišao na spise italijanskog astronoma Đovanija Skijaparelija i francuskog astronoma Kamilea Flamariona. Skijapareli je pisao o kanalima na planeti Marsu, a Flamarion ih je uvećao. U suštini, canali na italijanskom ima drugačije značenje, ali pogrešna interpretacija izraza, koja je data Skijaparelijevom zaključcima, doprinela je daljem životnom opredeljenju Lovela. Još kao dete dobio je na poklon mali teleskop kroz koji je fasciniran posmatrao nebo sa krova porodične kuće u Bruklinu. Sada, kao odrastao čovek, bio je pred novom karijerom: astronomijom. Ona će mu doneti više slave i brige nego što je mogao i pomisliti. Mars je 1894. trebalo da bude tačno nasuprot Zemlje i bliže nego obično, tokom kretanja eliptičnom orbitom, što je bila najbolja pozicija za njegovo osmatranje. Lovel je pozajmio dva teleskopa i naručio još jedan od Alvan Clark&Sons-a iz Kembridžporta, sa sočivom od skoro 80 cm. Potom je otposlao ljude da mu pronađu najbolje mesto i najčistiju atmosferu za “dobro viđenje”. Mesto Flegstaf u Arizoni bilo je oduševljeno da ga primi: ljudi iz grada su odmah uvideli da će im opservatorija doneti svetsku reklamu. Lovel je izgradio opservatoriju na Mars Hilu, a potom tu sazidao i “Baronian Mension”, hotel sa 25 soba. Na čistom planinskom vazduhu, daleko od Bostona, potpuno slobodan da se posveti gledanju kroz svoj “Klark”, Lovel je bio srećan čovek. Najveći deo života proveo je na tom mestu. Iz svog vrta, i iz pustinje koja ga je okruživala, slao je egzotične biljke profesoru Čarlsu Sargentu i njegovom arboretumu. Gostio je mnoge prijatelje, ali i strance. Često se oblačio ka Deda Mraz da bi deci iz okoline ulepšao Božić. Pojava Lovelove knjige o Marsu 1895. poklopila se sa vremenom kopanja mnogih kanala na Zemlji. Suec je tek bio napravljen; Panamski kanal u izgradnji. Za Lovela i zadivljenu publiku postojanje kanala na susednoj planeti bilo je suviše privlačno da bi se zanemarilo. Nisu marili za astronome i naučnike. Pustili su ih da kritikuju i da proklamuju odsustvo mogućnosti života na Marsu, pošto mu je atmosfera suviše retka, a gravitacija suviše slaba. Lovel je zamislio Mars i zajednicu na njemu kao utopiju sa mestom za svakog čoveka. Na Marsu nije bilo gluposti kao što su prava radnih ljudi, ili sindikata, propagatora socijalizma ili bilo čega što je zabrinjavalo Amerikance tog vremena. U 1897. Lovel je doživeo nervni slom. U početku, porodica je htela da ga neguje u kući uz najmodernije lečenje: izolovanost, bez posetilaca i bez materijala za čitanje i bilo čega što dovodi do uzbuđenja i neke intelektualne aktivnosti. Takvo lečenje, govorio je Lovel, bilo je gore od same bolesti. Posle mesec dana prekinuo je lečenje, otišao na Bermude, a potom u južnu Francusku da bi se potpuno oporavio. Godine 1901. Lovel se vraća u Flegstaf. Iz noći u noć, kad je vidljivost dobra, peo se uz stepenice opservatorije da kroz sočiva omiljenog “Klarka” gleda u objekt svoje opsesije. Drugu knjigu o crvenoj planeti, “Mars i njegovi kanali”, objavio je 1906. Kako je Lovel želeo bazu u Bostonu, a da to ne bude zamak njegove porodice, kupio je kuću u ulici Čedra na Bekon Hilu. Prodavac je bila njegova susetka, unutrašnji dekorater, daleko od njegove društvene klase. Ali, 1908. venčali su se i odmah otputovali u London na medeni mesec. Među važnijim poslovima bila je i vožnja balonom iznad Hajd parka, na iznad 1.500 metara visine. Lovel je iskoristio priliku da fotografiše Mars i vidi kako izgledaju kanali posmatrani iz vazduha. Te godine objavio je treću i poslednju knjigu o crvenoj planeti: “Mars kao mesto života”. Kad se vratio u opservatoriju na Mars Hilu, Lovel je obnovio interesovanje za još nešto: devetu planetu iza Neptuna, koju je označio kao Planeta X. U to vreme pojavila se knjiga Yordža du Morijera “Marsovci”, a H. Y. Vels je izdao “Rat svetova”. Edgar Rajs Boroz, pisac ljubića koji se kasnije proslavio pričom o Tarzanu, objavio je 1912. fantaziju “Marsova princeza”. Postala je hit, smesta. To je bio početak industrije koja je kasnije nazvana “sajns-fikšn” ili naučna fantastika. Uprkos drugom nervnom slomu 1912. Lovel se koncentrisao na Planetu X ali je nikad nije našao. Umro je usled izliva krvi u mozak 12. novembra 1916. Sahranjen je na Mars Hilu, u mauzoleju oblikovanom kao opservatorija sa plavom staklenom kupolom. Godine 1930, 14 godina kasnije, opservatorija Lovel je izdala saopštenje da je otkrivena deveta planeta: Pluton. Kao što je poznato, Pluton je nedavno degradiran u patuljastu planetu zbog toga što je previše mali i bez onoga što bi se zvalo gravitacija. U deceniji posle Lovelove smrti došlo je do procvata naučnofantastičnog žanra literature. Romani, ljubići i novi mediji kao što su radio, film i televizija, održavali su u životu ono što je bio Lovelov koncept o Marsovcima i njihovom životu, iako tako opisivani život nije bio nešto s čim bi se Lovel složio. Javnost je obožavala takve priče i nekad je u njih verovala. U noći 30. oktobra 1938. Orson Vels i “Merkuri teatar”, pojavili su se na radiju sa tekstom H. Y. Velsovog “Rata svetova”, prilagođenom za onda još nedovoljno urbanizovani Wu Yersi. Na početku emisije spiker je objavio da je reč o izmišljenom događaju, ali to niko nije ni slušao. Ono što su svi čuli bio je hladan izveštaj o invaziji Marsovaca na Wu Yersi. To nisu bile mudre i plašljive kreature kako ih je opisivao Lovel, već zla i superinteligentna bića koja nameravaju da istrebe Zemaljce. Lekcija koja se mogla naučiti jeste da su ljudi i dve decenije posle Lovelove smrti bili spremni da prihvate postojanje bića izvan Zemlje i da ona na Zemlju mogu doći sa neprijateljskim namerama. Na kraju, 21. vek nam je doneo vesti koje će nam možda promeniti živote. Feniks koji od 25. maja po podne neprekidno šalje signale i slike sa Marsa produžena je ruka Persivala Lovela. Daleko, skriveni od očiju dana, na nebu su posmatrači (Euripid, 406. godine pre Hrista).