Teatralizacija s razlogom

Može se dogoditi da olako zaključimo da je znamenita savremena nemačka dramatičarka Dea Loer u komadu „Nevinost” sledila postulate teorijskog nihilizma, njegovo polazište da se istina o čoveku, o životu, o svetu nikako ne može dokučiti, da je svaki pokušaj u tom pogledu unapred osuđen na neuspeh. Suprotno tome, ona nam u “Nevinosti” saopštava u stvari svoje konačno saznanje ne toliko o socijalnoj koliko o duhovnoj situaciji čoveka u modernoj civilizaciji, u kojoj je ozakonjena smrt Boga, gde su za trenutak doživele slom sve velike društvene utopije. U suštini, ona dokazuje da u tim okolnostima njegova egzistencija liči na nemušt i neosmišljen život jednodnevne muve. Ali, i tada čovek je za nju Neko i Nešto, dostojan je i pažnje i poštovanja, značajan je i u svojoj beznačajnosti. To saznanje Dea Loer ne predočava publici direktno, već posrednim putem. Ona svoj zaključak izvodi iz posmatranja onog što se događa u šarolikoj, marginalizovanoj ljudskoj grupi, koju čine dvojica ilegalnih imigranata iz Afrike, slepa striptizeta, bračni par čija je ćerka ubijena, jedan pogrebnik, emancipovana sredovečna intelektualka, dve od društva odbačene udovice i troje nesrećnih samoubica. Svi oni, i onim što govore, i svojim sudbinama, podstiču gledaoce da se u čudu pitaju ko je i šta je čovek uopšte, da naposletku možda usvoje gledište nemačke spisateljke. S druge strane, u drami „Nevinost” dominira literarni činilac, koji, s književnog stanovišta, ima nesumnjivu vrednost. U pozorišnom pogledu, međutim, tekst je umnogome nefunkcionalan. Između ostalog, mada je napisan u dijaloškom obliku, on ne omogućava ni da dramska lica budu kroz delanje bogatije, svestranije ocrtana, ni da odnosi među njima postanu jasniji, ali i konkretniji i složeniji. U isto vreme, od ukupno petnaest labavo povezanih scena najmanje trećina prizora su ili maskirani ili očigledni monolozi, uz to često i predugački, koji ne podstiču, već zaustavljaju razvoj ionako istanjenog zapleta. Otuda i utisak da je „Nevinost” karakterističan primerak lese drame, drame za čitanje, koja se teško može efektno preneti na pozornicu. U inscenaciji Dejana Mijača, taj komad deluje za nijansu manje okrutno, manje surovo nego što autorka predlaže. To je posledica teatralizovanja i likova i zbivanja, dakle i priče u celini, čak i onda kada rama ne pruža povod za takav potupak. Uzorno sarađujući, pa i najviše postižući u radu s Goranom Jevtićem i Nikolom Rakočevićem, koji igraju Elizija i Fadula, ali i s Darom Yokić i Qiljanom Dragutinović, koje nastupaju u ulogama Gospođe Haberzat i Gospođe Cuker, on unosi u te likove i događaje u koje su oni upleteni i groteskne crte, u stvari dovodi u kontrapunktsku poziciju formu predstave i sadržinu komada, u komičnom otkriva ljudsko očajanje, u apsurdnom pokazuje šta je u junacima stvarno i tragično. Dejan Mijač pribegava tome s dobrim razlogom, zato da u predstavi literarno ne uguši dramsko, da u njoj uspostavi ravnotežu između sceničnog i književnog. Još važnije je što Dejan Mijač od građe uzete iz komada „Nevinost”, koji je takav kakav je, a svakako je previše narativan, stvara specifičnu književno-pozorišnu strukturu, osoben svet zatvoren u sebe, koji, dok iz raznih uglova osvetljava jedan značajan egzistencijalan fenomen, i nije i jeste u neposrednom dodiru sa stvarnošću, čime u naše pozorište, obeleženo rutinom, uvodi i smelu originalnost i dragocenu eksperimentalnost.