U orvelovskom ključu

Tragična sudbina Morica Tota je svojevrsna koncept-knjiga, kratki roman koji počiva na pripovednoj proveri jasno razaznatljive i u izvesnom smislu svedene zamisli. Novinskom čitaocu ona bi, recimo, mogla da bude sažeto predstavljena kao kolizija ideje slobodne volje i prakse politički, odnosno ideološki sveobuhvatnog determinizma. Celih šezdeset godina nakon pojave Orvelove slavne antiutopije, spisateljski prvenac Dane Todorović tematizuje, dakle, u osnovi isti problem, ali je vizura iz koje se on prikazuje, uprkos naslovnom „obećanju”, ovoga puta zapravo lišena izvornog tragizma koji je junake 1984. pratio pod nesumnjivim uticajem globalnog postratnog i tada već praktično blokovskog duha vremena. Pozorišni sufler Moric Tot i njegov skriveni nadzornik Tobias Keler, „paralelni” i u mnogo čemu ravnopravni junaci ove futuristički intonirane priče o domašaju moći Velikog Nadzornika i Pravilnika o kauzalnim nadležnostima, stoga se ponajpre ukazuju kao nevoljni učesnici neke vrste literarizovanog „Trumanovog šoua” koji su zatočeni u tužno-smešnom kolopletu umnogome potrošenih humanističkih iluzija i već uveliko konzumiranih posthumanističkih deziluzija. Sve ono što se zbiva u ovoj raspoznatljivoj pripovesti vrti se, naime, u zatvorenom krugu gotovo oveštalih civilizacijskih predstava o individualnoj autonomiji i iskustva njenog osporavanja u projektovanom svetu bliske sutrašnjice, sažetog u kulturološki eksploatisanom nasleđu orvelovske vizije totalitarno kontrolisanih pojedinaca, čak i onda, pokazuje se, kad oni pokušavaju da se otrgnu od svojih minornih nadležnosti i pomognu drugima, a u izvesnom smislu i samima sebi, u makar trenutnom predahu od društveno diktiranog determinizma. Ali kakav smisao može uopšte da ima ponovno bavljenje ovom problematikom u svetu u kojem je i sam Veliki Brat postao tek uveseljavajući amblem mas-medijskog folklora, najvećim delom lišen svoje prvobitne zlokobnosti i ozbiljnosti? Najsugestivniji odgovor na ovo pitanje daje, naravno, sam roman koji svog naslovnog aktera još s početka smešta na teatarski proscenijum, u zagušljivu kutiju operskog šaptača, docnije čak opsednutog snom o neslućenoj slavi operskog kompozitora. I baš ta, teskobom podstaknuta operska teatralnost je, čini se, ona samooblikujuća figura pripovedanja, onaj označavajući „višak” i smislotvorni „dodatak” pukom sledu dešavanja u kojem Tragična sudbina Morica Tota traži svoj naročiti izraz. Qudske sudbine i egzistencije koje su postale oper(et)ski teatralne, pronalazeći u (pre)naglašenom patosu ono što im inače neumitno nedostaje – makar prividnu ozbiljnost i težinu – to je, reklo bi se, „pravi”, unutrašnji lik debitantskog ostvarenja Dane Todorović. Otuda ovom knjigom vlada implicitno ironijski ton, sadržan možda već u činjenici da je ono o čemu se pripoveda u izvesnom smislu učinjeno dvostruko „egzotičnim”, budući da je preseljeno u neodređenu, mada ne i daleku budućnost i u peštansko-mađarsko susedstvo, tako blizu a tako daleko, dakle, i na taj način pomereno u odnosu na mogućnost neposrednog prihvatanja i identifikovanja ovdašnjeg i sadašnjeg čitaoca. Ovakvom razumevanju naruku ide činjenica da su i svi drugi akteri romana ironijski pomereni u odnosu na one predstave koje sami imaju o sebi i svetu. U prvom redu to se odnosi na likove Jozefa Varge i Silvestera Saboa, psihijatra i pacijenta koje glavni junak vidi kao svoje progonitelje, a oni žive u svom ličnom terapeutskom pozorju u kojem uzroci i posledice obrazuju neku vrstu mistično-fatalističkog ili pak paranoidnog jedinstva, približavajući ovu knjigu jednim delom i žanru sotije. Tako se Tragična sudbina Morica Tota u finalnom sabiranju utisaka ukazuje kao naizgled jednostavna, a zapravo sofistikovana pripovest koja na osoben način uspeva da iziđe na kraj sa svojom zahtevnom tematikom, najavljujući jednog novog mladog autora, čije naredne naslove valja očekivati s pažnjom i zanimanjem.