Svastika iz Vinče

Zdimio sam na Zlatibor, Srbi moji! Kako što!? Treba kuću otvoriti, oko kuće trava da se pokosi, a i duša malo od Beograda da se odmori. I Gospod uzme sebi jedan dan odmora u nedelji, a ja tek koristim rekreativni od lane, brale! I kada bih sve odmore iskoristio do septembra u Bgd, ne bih silazio. Ali, ne bojte se, Srbi moji, vratiću vam se za dve nedelje, ne bojte se, nećete ostati bez svog mesije. Elem, do Zlatibora vam se sada ide zaobilazno, preko planine Jelice pošto nam se Velja oko Čačka nešto mnogo razvrednio. Jer, šta ako Dačić skrene naglo ka Bokiju, pa Veljin resor pripadne Mrkonjiću pa putarske mašine okrene ka Sićevu, ka Dinkićevoj Staroj planini? Ali, dobro je i preko Jelice. Kad bih, inače, video ovu divnu planinu sa lakat krivinama gde Ercovi lome vratove sebi a i ostalima. A kakva je, tek, provala oblaka na Jelici, kako se, tek, tamo iznad Lučana nebo sa zemljom sastavlja! Bilo je, bre, kao u vreme poslednjeg Potopa kada se Noje sa barkom iskrcao kod Đerdapa, tu, kod Golupca... Nego i na Zlatiboru kišurina, pa ajd, prvo loži vatru kao da smo u januaru. A moja peć tučana greje kao peć drevnih Vinčanaca. E, sad da li je onda čudno što sam te noći sanjao da je Mesec na Zemlju pao!? Prvo mi se, polako, približavao da sam, kao na dlanu video sve njegove planine i doline, a bogami i gradove, pa i neke vanzemaljske gadove! I to visoke tri metra, ali krhke kao motke i sa – konjskim kopitama!? A onda je Mesec geknuo, ej tamo, iza Čigote i izbio je silan požar, jebote! I leteli su balvani na crvenom nebu kao na slikama Milića od Mačve, sve je, kažem vam, prštalo kao onda kada se kiša meteora sjurila na obale Dunava i satrla drevnu kulturu Vinčanaca od kojih nam je ostala samo grnčarija. A moćna je bila Vinča, moćna kao potonja dunavska Troja na vinčanskim temeljima podignuta. A kada je Mesec iza Čigote geknuo, jedan tip, nalik na Gospoda, prišao mi je, tu, iza desnog ramena, i, ovako mi je rekao: “Ne boj se, bilo je i većih nevolja, katastrofa. Znaš li, recimo, da je Venera, jednom, okrznula i umalo je nije uništila, ali joj je putanju promenila i Suncu je Zemlju približila. Tako je od blizine Sunca život na Zemlji počeo. I ne mora da si Srbin, ako si čovek sa imalo pameti, samo ćeš se Suncu klanjati i za život mu zahvaljivati!” Zagledam se u tipa, nalik na Gospoda sa srpskih fresaka, a On plavook, bele brade i kose, a bela mu i mantija, sva vezena kukastim krstovima, hoću reći, SVASTIKAMA! A kad sam se iz sna probudio, a ono, već, svanulo. Sunce sa Čolovića brda, dobrano, odskočilo, a bele rade se po dvorištu prosule kao snežne pahuljice. I, dođe mi ih žao, jer im se smrtni časak primakao. Setim se da sam se, zbog belih rada, sa Oljom i lane prepirao kada sam avliju kosio. Jer, kako da travu pokosiš, a da bele rade u životu ostaviš? Nego nema druge, ajd u garažu, hvataj kosu pa njom maši, sej smrt po avliji, seci tanke vratove belih rada, zdravljaka i maslačka. A kosa mi krivo nasađena, a i kosac je od rođenja nakrivo nasađen, pa sve pršti po avliji kao kad su Nemanjići kroz staroversko selo prolazili i za sobom sve satirali... Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Javlja se moja ultradesničarska krtica: “Kupite današnji GLAS. Sjajan tekst o Vinči kao kolevci Evrope, a kada se vratite u Bgd, doneću Vam neobjavljene tekstove Dragoša Kalajića.” Mlatim kosom, satirem sve živo pred sobom, i, tu, shvatim zašto je kosa simbol smrti. Jer, ona, kao smrt, ne bira; ni na livadi među travama, a ni među ljudima, pa kosi, u isti mah, i nikogoviće i dragoše kalajiće... I malo kosim, malo flašu sa rakijom ljubim. Tako se, brale, sa zlatiborskom žegom borim. A kada sam oposlio, pa se još i istuširao, onda sam se na kupus s jagnjećim pečenjem ostrvio. Šta? Nisam vam dao taj recept!? Kad vam ostane jagnjeće pečenje od juče, prekjuče, sasecite glavicu svežeg kupusa, zapršku napravite od slanine, zalijte i paradajzom iz flaše, a kada se sve to ukrčka onda u šerpu spustite i ono jagnjeće pečenje. Verujte bolje je od kupusa s ovčetinom! Kada sam se ovoga nacvrcao, ajd sa Oljom pored jezera gde se skuplja svetina. Kupim “Glas”, pa trk kući da se građa u ligeštulu, uz kafu, studira. I, prvo što vidim u tekstu o Vinči je antrfile o – SVASTIKAMA!? Arheolog Dragan Janković se koleba oko toga da li je Vinča dala prvo fonetsko pismo, Pešićevu vinčanicu, prvu ćirilicu. Ali, zato Janković nedvosmisleno kaže da se “vrlo često može videti znak KUKASTOG KRSTA” to jest, SVASTIKE, “znak koji je u mnogim kulturama SIMBOL SUNCA”!!! Tu mi “Glas” ispadne iz ruke, razlete se “Glasove” stranice na povetarcu kao belo jato nepoznato, razlete se po posečenim belim radama, po krhkim srpskim nadama... Ah, Nepobedivo Sunce vinčansko, da li si ti ono isto Nepobedivo Sunce Aleksandrovo, ili Nepobedivo Sunce Konstantinovo? A Jung sve sedeći na trojanskom tronošcu, puši srebrnu patarensku lulu i seiri: “Znam, teško ti padaju moji sinhroniciteti! Prvo ti, sinoć, u snu, beli mudrac u beloj mantiji sa izvezenim svastikama ukazuje na Nepobedivo Sunce, a danas tekst u “Glasu” o vinčanskim kukastim krstovima, to jest, vinčanskim svastikama. Ali, ako si, zaista, Srbin shvatićeš da je Sunce Nepobedivo jedina srpska ikona. A shvatićeš i da je Sunce, u vreme vinčanskog MATRIJARHATA bilo ŽENSKOG roda! I da je to žensko sunce imalo SESTRU, to jest, da su Zemlju nekada grejala DVA Sunca, kao što su bila i dva Meseca! Pa kad je Venera Zemlju okrznula, jedan je Mesec uništila, a Zemlju sa putanje skrenula i od jednog Sunca je Zemlju, zauvek, udaljila! Hoću reći, jedna od solarnih sestara, jedna od SVASTIKA svojim je dalekim putem otišla...” Ovde mozak hoće da mi stane, kurbla, šlajfuje, Jungove misli više ne može da prati. Pa, ipak, do svesti mi, odnekud, dopire: a kome to ovo Sunce dođe – svastika!? Jung me, prvo, pusti da se ovim pitanjem mučim, ali kada vidi da mogu i da poludim, tiho mi šapuće: “Tebi, Srbine, tebi Sunce dođe kao svastika! I ona ti je jedino i ostala kada ti je Venera tvoju Sunčanu Ženu oterala!” Onda se sa Jungom navalimo na vino Nikolino koje sam u kanisteru na Zlatibor doneo. Ožednelo se, brale, što od kupusa sa jagnjećim pečenjem, što od priče o vinčanskim svastikama. A Sunce, polako, ka Kremni zalazi, a kanister se prazni li, prazni... I zaspim, ko jagnje, u ligeštulu ispod borova, a u san mi moja Crna iz Vrčina dolazi, i ovako me kudi: “Dok ti sa Jungom raspredaš o vinčanskim svastikama, Srbija samo što se nije raspala! Selo gori, a baba se češlja! Nego, dok nije kasno, zovi Tomu i Bokija, neka sednu da se dogovore, neka se napravi jaka državotvorna koalicija, neka vidi beli svet da je Srbija i za to sposobna!” Tako je govorila moja Crna iz Vrčina samo dan posle pada Meseca na Čigotu.