Pogrešne i teza i argumentacija

Profesor Neša Ilić pravi dvostruku grešku: pogrešnu tezu pokušava da brani katastrofalnom argumentacijom. Teza prof. Ilića da razdvajanje crkve i države nužno treba da vodi ka nesaradnji istih je suviše uprošćena da bi bila tačna, a što je najbitnije, nema uporište u savremenoj pravnoj teoriji i praksi. Razdvajanje ta dva entiteta znači pre svega precizno razdvajanje njihovih kompetencija, ali ne i nemogućnost interakcije i saradnje, naprotiv. Prof. Ilić odnekud navodi podatak da na Zapadu princip odvajanja crkve i države u praksi znači i nemogućnost držanja veronauke u državnim školama, a još manje plaćanje profesora od strane države. Samo on zna odakle mu taj podatak, pa ću navesti nekoliko konkretnih primera iz evropske prakse. U Austriji su crkva i država institucionalno odvojeni entiteti i sarađuju u mnogim oblastima, pri čemu zvanično priznate crkve (u koju spada i Pravoslavna) dobijaju i državne subvencije za plate veroučitelja, kako u državnim tako i u privatnim školama. U Nemačkoj institucionalno razdvajanje navedenih entiteta takođe postoji, pri čemu između njih postoji tradicionalno tesna veza – veronauka je u toj zemlji redovan predmet, pri čemu njeno izvođenje varira u zavisnosti od konkretnog regiona. Francuska je država u kojoj je sistem odvojenosti verskih zajednica i države najstriktnije sproveden (u njoj je taj model istorijski gledano i rođen), ali čak i u toj zemlji su privatne verske škole dotirane od strane države, dok u Alzasu i Loreni postoji verska nastava i u državnim školama (i to na račun države). Primere zemalja u kojima postoji državna crkva (Velika Britanija, Grčka, Norveška) verovatno ne treba ni argumentovati u navedenom pogledu, s obzirom na to da se u njima pravo na veronauku u državnim školama podrazumeva, a negde je ta nastava i obavezna (e, to bi već bila dobra tema za raspravu pro et contra). A za očiglednu saradnju države i verskih zajednica u zdravstvu, vojsci, zatvorima... se mogu navesti i SAD, koje profesor Ilić navodi kao paradigmu zapadnih zemalja, što je samo donekle slučaj kao što se primećuje iz prethodno navedenih primera. Sa prof. Ilićem se slažem da Bibliju mogu tumačiti i „laici”, kako on to navodi (doduše, on reč „laik” očigledno koristi u smislu čoveka koji nije školovani teolog, iako u pravoslavnoj teologiji ta reč ima potpuno drugo značenje). Ali to ne znači da je svako tumačenje validno, a zbog pogrešnog tumačenja Svetog pisma nekada se mogu desiti veoma loše stvari. Pa tako i prof. Ilić tumači jedno mesto iz „Deuteronomija” (on tako navodi Mojsejevu knjigu Ponovljenih zakona, koristeći pri tom prostu srpsku transliteraciju engleskog prevoda sa grčkog). Profesor navodi da to mesto „poziva na smrt kamenovanjem svakog ko pokuša da konvertira (preobrati – prim.) hrišćanina u neku drugu veru”. Da li je moguće da je prof. Ilić prevideo da je ova knjiga deo starozavetnog korpusa, nastalog vekovima pre pojave hrišćanstva, te da se navedeno mesto odnosi na odredbe drevnog judaizma, a ne na zapovesti date hrišćanima (koji su uz to i sami bili kamenovani po sličnim odredbama)? Neko bi sledujući metodu tumačenja prof. Ilića ustvrdio da su hrišćani dužni i da se obrezuju jer se ta obaveza takođe navodi u starozavetnim knjigama, a to bi bila zaista smešna tvrdnja i u vanakademskim krugovima. Sticanje pravilnih religijskih znanja je samo jedan od razloga zašto je učenicima data mogućnost verske nastave u školama Srbije – da je profesor Ilić kojim slučajem imao takvu nastavu u toku svog školovanja, ni on sigurno ne bi pravio navedene greške, iz kojih će, nadam se, izvući pouku... đakon Oliver Subotić, glavni i odgovorni urednik časopisa „Pravoslavni misionar”