Partizani ponovo masakrirani

Autor Milosav Samardžić završava sle­de­ćom rečenicom: „..Tako su se četnici još jednom izvukli iz obruča, a partizani su ponovo masakrirani, početkom decembra; ovaj masakr njihovi istoričari nazivaju „Prijepoljska bitka”. Pošto se oglašava kao njihov, četnički ili ravnogorski, što će reći i objektivan pisac, razumljivo je da on nije naveo da su tom masakru doprineli i četnici. Komandant Mileševskog korpusa JVuO major Vojislav Lukačević se u pratnji kapetana Milenka Radovića krajem novembra 1943, sastao sa nemačkim hauptštumfirerom Sandžaka kapetanom Karlom fon Kremplerom u Štavlju kod Sjenice a potom i sa komandantom nemačke Prve brdske divizije sa kojim je napravio sporazum o sadejstvu njegovih četnika sa Nemcima o napadu na partizane u Prijepolju i široj okolini u grupama: „Grupa Renold – Lukačević”, i „Grupa Pfajfer 2). (Arhiv VII, Arhiva 1. brdske divizije: NAV-N-T-313, 485/290, NAV-N-T-313, F-190/7450613, 496/630, NAV-N-T-313, 486/634-35) Na suđenju članovima političkog i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića od 28. jula do 6. avgusta 1945, gde je među optuženima bio i Vojislav Lukačević, bio je i bivši partizan Prve šumadijske brigade koja je u borbi sa Nemcima i njihovim pomagačima 4. decembra 1943, u Prijepolju, za vreme Šeste nemačke ofanzive, kako se to u posleratnoj istoriografiji pisalo, pretrpela teške gubitke, Lazar LJuboja koji je, kao svedok, u petak 3. avgusta izjavio: Predsedavajući: Ispričajte nam šta ste videli. Svedok LJubojev: Početkom Šeste ofanzive, 4. decembra 1943. godine, bio sam rukovodilac u jednom bataljonu Prve šumadijske brigade i nalazio sam se u varoši Prijepolju. Tu se naša jedinica nalazila na odmoru. Major Lukačević, komandant tog sektora, kad je počela Šesta ofanziva, u zajednici sa Nemcima poslao je svoje ljude i izdao naređenje za napad, a po naređenju nekih nemačkih jedinica, tako da su naše jedinice bile prilično iznenađene i izgubilo je živote mnogo naših drugova. Javni tužilac: Koliki je bio broj? Svedok LJuboje: Toga dana izgubilo je život oko pet stotina ljudi iz Prve šumadijske i Druge proleterske brigade. Major Lukačević, u zajednici sa Nemcima, svoje ljude provodio je kroz razne kanale, kao i nemačke jedinice. Ali daleko strahovitije zločine docnije je počinio major Lukačević nad zarobljenim i teško ranjenim našim borcima. Govoriću o zločinima koje je počinio major Lukačević u toku dva dana, pošto sam bio među zarobljenim borcima i pošto su mi ti zločini poznati. Mi ne možemo sve njegove zločine utvrditi, to može utvrditi sirotinja u Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini, gde ih je on i počinio. Ja ću govoriti o zločinima u toku tih dana. Na dan 4. decembra bilo je zarobljeno oko 87 naših boraca, običnih građana i naših simpatizera. Javni tužilac: Jeste li izgubili nogu u toj borbi? Svedok LJubojev: Tu sam bio ranjen, a docnije sam izgubio nogu... Pošto smo tu bili zarobljeni, četnici su, pod komandom Lukačevića, došli zajedno sa Nemcima ruku-podruku u taj zatvor. Pored strahovitog maltretiranja i terora, koje su vršili nad ranjenim borcima, major Lukačević došao je sa nemačkim komandantom u naš zatvor ispod ruke i šetao se sa nemačkim komandantom ispred zatvora. Kad je došao u zatvor Lukačević se ponašao kao divlja zver nad nemoćnim i teškim ranjenicima. Vrhunac njegovog besa bio je kada je navalio udarajući nogom ranjenog borca, drugaricu Milku Novaković iz sela Banje (kod Aranđelovca), zato što nije htela da odgovara na postavljena pitanja i danas, verovatno, ta devojka nije u životu. Tu je tukao tri teško ranjena borca, a među njima bio je jedan komandant mesta iz Prijepolja, koji je umro u zatvoru, a i ova trojica umrla su u zatvoru. Nemci su predali naše borce majoru Lukačeviću i četnicima da vode dalju istragu i da reše o njima šta hoće. Major Lukačević izdao je naređenje da se ne da nikakva hrana zarobljenim i ranjenim borcima. Za šest dana oni nisu dobili ni parče hleba. Zavisilo je od milosti pojedinih stražara da li će da donesu malo vode. Posle bi toga stražara isprebijali što je doneo vode partizanima. Predsedavajući: Da li su ranjenici u zatvoru bili previjani od strane četnika? Svedok LJubojev: Nije bio nijedan previjen. Iz početka su to radili Nemci, a docnije, kad su četnici preuzeli zarobljenike, nisu bili previjani. Četnici su počeli voditi istragu koja se nije završila nad svim borcima. Uzimali su uglavnom i saslušavali samo one koji su im se činili sumnjivim, a ostale ne. Naročito divljaštvo Lukačevićevo dostiglo je vrhunac nad zarobljenim Đokom Ivkovićem, iz Trebinja, ili Nevesinja, ne znam tačno. NJega je strahovito premlatio i izbio mu je zube i taj borac–oficir umro je docnije u logoru. Građani, prolazeći pokraj zatvora, videći strahovite muke i patnje boraca, a naročito jedan između tih, građanin iz Prijepolja, od svoje sirotinje organizovao je skupljanje hrane, i posle šest dana doneo je našim borcima. Jedan od tih, zvao se Živko, samo zato što je doneo hranu borcima strpan je u logor i predat Nemcima. Umro je u logoru u Zemunu. Posle nekoliko dana, odnosno šest do sedam dana, koliko su bili u logoru, iako su Nemci rekli da Lukačević preduzme istragu i da one koji nisu krivi može da pusti, major Lukačević predao je 80 boraca Nemcima da rade sa njima šta hoće. Podvlačim da od tih 80 boraca danas ima svega dva do tri u životu, a svi ostali su ostavili svoje kosti u Dahau i Mauthauzenu. Predsedavajući: Poznajete li vi uopšte Lukačevića? Svedok LJubojev: Prvi put sam ga video u Prijepolju. Predsedavajući: Da li biste mogli da ga poznate ovde između optuženih? Svedok LJubojev: Imao je onda bradu. (Svedok gledajući optužene zaustavlja svoj pogled na Lukačeviću i uzvikuje: Evo, to je on. On je počinio zločine i klao narod.) Predsedavajući: Šta, možete kazati, Lukačeviću, na iskaz svedoka očevica? Optuženi Lukačević: Ne mogu ništa da kažem. Molim svedoka ako može da vidi da se nije prevario. Drugo ništa ne mogu da kažem. (Suđenje članovima političkog i vojnog rukovodstva organizacije Draže Mihailovića, Prosveta, Beograd 1945, str. 379-381) Dragoslav Dimitrijević, Beograd