Brod bez krme

Malo je reći da država Srbija podseća na brod bez krmanoša. Ona više liči na brod koji uopšte nema krmu. A tom krmom koje nema krmani svako na svoj način – amaterski, bez iskustva, suludo, iz inata ili mržnje. Da li ima još takvih brodova na svetu? Verovatno, ali oni plove dalekim južnim morima, dok ih u severnim, koji zapljuskuju obale Evrope, nema. Nije teško zamisliti kud plovi ovaj brod bez krme, pogotovo što posle izbora za njenog krmanoša (metafora za vladu), brod bez krme nastavlja da plovi sve nesigurnije, neodređenije i po život svih nas, koji su se božjom voljom na tom brodu našli, opasnije. Nama će se zaista desiti brodolom, ako se nešto ne promeni. Uobičajeno je da u demokratskom svetu, kad dođe do parlamentarne ili političke ili ekonomske krize (pa i svake druge, jer kriza ima kao šodera) - padaju vlade, raspisuju se izbori i svi politički teoretičari nove izbore nude kao prvi pokušaj da se kriza savlada. Mi smo specifični: otkako smo ustanovili višepartijski sistem, a u krizi smo već poduže, nama novi izbori, a bilo ih, nije da ih nije bilo, i redovnih i još više prevremenih, nisu pomagali da iz krize izađemo, nego se ta kriza samo povećavala. Kako to objasniti? Nije lako, jer za nas naučne teorije ne važe, propisi nisu propisi, iskustvo malo znači, istorija nije učiteljica života nego penzionerka u zapećku koju niko ne sluša, za nas prošlost ne postoji nego samo budućnost, u koju su svi zagledani, bulje u nju sa ovog broda, a na vidiku ničega nema, osim velikog ledenog brega. A sada od opšteg idemo ka konkretnom. Pitanje glasi: zašto se ova politička komedija u Srbiji ponavlja? Nema jednog odgovora, objašnjenje traži možda desetak debelih knjiga, ali može se i kraće opisati naša zla kob. Država Srbija nikada nije bila zemlja razvijene demokratije. Kad god bi nam posle nekog rata krenulo, došao bi novi rat koji je sve to vraćao na početak. Kada su u drugoj polovini devetnaestoga veka formirane prve stranke, formirana je i politička mržnja, borba za vlast vodila se na život i smrt i padale su glave, kako da nisu. Ubijen je Vožd, ubijen je jedan knez, ubijeni su i kralj i kraljica. Srbija je uvek bila podeljena na dva dela. Mnogi nisu ni znali zašto su jedni protiv drugih, ali tukli su se iz sve snage. Iz toga vremena nama je ostala i jedna večna rečenica. I danas svi novinari prvo što izuste kad izveštavaju o izborima kažu da su izbori protekli bez incidenata. Ma nemojte! To je, dakle, vest! Ispada da se izbori održavaju da bi se na njima pravili incidenti, a ako ih nema, javićemo narodu. Naš poznati istoričar Vasilije Krestić misli da mi nikako ne možemo da se snađemo u ovom svetu zato što smo preskočili čitav jedan društveni poredak – feudalizam, da u Srbiji zato nikada nije stvorena hijerarhija i da zato ovde niko nikoga ne poštuje, čak ni zakone. Da nije tako, zar bi Pašić mogao bez pardona da kaže – Zakoni su za protivnici. U Srbiju nisu nikada došli ni humanizam i renesansa, zapljusnuli su obale Dalmacije i ostavili traga u Dubrovniku i nigde više. Kad jedan narod zaobiđu veliki istorijski događaji, koji su menjali svet, i nacija koja je nastala iz toga naroda razlikuje se od drugih nacija u Evropi, koje su sve ovo doživele. Mi se usuđujemo da kažemo kako većina Srba još nema zdravu nacionalnu svest, a ona u modernom značenju te reči znači da nacija nije nešto bogom dano nego da je reč o društvenoj i političkoj zajednici koja počiva, pre svega, na političkim i ekonomskim interesima zajednice u kojoj su svi povezani i odani ovom interesu i niko ne radi protiv tog interesa. U Srbiji se nacija još shvata kao narod koji govori jednim jezikom i pripada jednoj religiji. To su davno prevaziđene «teorije», samo što ovde to malo ko shvata. Američka nacija, švajcarska nacija, belgijska nacija, norveška i švedska nacija primeri su koji sve govore, samo što to niko ovde ne vidi. Zašto se u Srbiji i ljudi i političari toliko svađaju i uništavaju međusobno? Zato što se radikalizam u Srbiji davno primio, a radikalna politika i radikalne stranke, bile leve ili desne, nisu usrećile ovu zemlju. Radikalizam je anahron i nije mu više vreme. Sad je vreme tolerancije i pregovora. Svađe nastaju i zbog našeg violentnog mentaliteta, nešto iz neznanja, dobrim delom iz nevaspitanja (nismo bili a nismo ni danas građansko društvo), ali glavni je razlog što nema jake nacionalne svesti koja pomaže da se brani nacionalni interes, nevažne stvari zaborave, kako bi se srpska nacija i država (sa svim svojim građanima), priključile drugim razvijenim nacijama u Evropi. Nacije jesu same po sebi hegemonističke, jer vode računa o svom interesu, ali moderna Evropa danas čini sve da se ujedini i da nacionalni interes, koji je neosporan, svede na zajednički interes svih evropskih nacija. To se u Srbiji teško prima, ali i mnoge greške koje je Zapad napravio, tretirajući Srbiju kao dežurnog krivca na Balkanu, zdrav razum takođe ne može da primi. Prosto je neverovatno da tamo niko nije čitao Monteskjea, koji je davno pisao o tome da zakoni ne mogu biti opšti, nego da se moraju pisati za svako podneblje posebno, a zajedničko im može biti samo zalaganje za pravednost, humanost i prosvećenost. Ovi poslednji izbori zaista su veliko razočaranje. Niko nije očekivao da će se izroditi i da će dojučerašnji saveznici postati protivnici, a protivnici saveznici. I neće novi izbori doneti ništa novo, brod će nastaviti da baulja bez krme, a možda bi se sve moglo prilično popraviti novim izbornim zakonima. Naravno, i zakon o strankama, koji je donet u Miloševićevo vreme, još je na snazi! Zato imamo trista stranaka, zato imamo cenzus od pet odsto, zato se na izbore ide u koalicijama. Možda bi bolje bilo da imamo kombinovane proporcionalne i većinske izbore, kao u Vojvodini? Ovo su samo nagađanja, ima ljudi koji bi sve ovo mogli lepo da smisle i naprave dobre promene. Da li će za to biti dovoljno dobre volje, to ne znamo. Na kraju još samo ovo: kukavna je zabluda da su za sudbinu zemlje odgovorni samo političari. Odgovorni su i birači. Nigde ne piše da je narod uvek u pravu, a nemački nobelovac, veliki pisac i antifašista Hajnrih Bel napisao je kako je istorija pokazala da narod ne mora uvek biti u pravu. Mislio je na svoj narod i na početak tridesetih godina dvadesetoga veka, kada su Nemci glasali.