Kako preduprediti „super 11. septembar”?

Uvreženo je mišljenje da je prošlo doba “atlantskog čoveka”. Neki analitičari geostrateške orijentacije, kao što je Parag Hana, koji je 2007. bio savetnik specijalnih snaga SAD u Iraku i Avganistanu, predviđaju uspon “drugog sveta” koji će uputiti izazov američkoj hegemoniji. Drugi, pre svega umereni spoljnopolitički urednik NJusvika Farid Zakarija, propovedaju nastupanje “postameričkog sveta”. Ubrzani ekonomski rast Kine (i Indije) mnogima ukazuje na to da geopolitičko težište više ne leži na liniji povučenoj između Vašingtona i Londona. Nelagodnost i sramota koju su doneli “specijalni angloamerički odnosi” u Iraku podstakli su ostale (među njima i potpisnika ovih redova) da počnu da najavljuju propast američke imperije. Filip Bobit je, međutim, vaskrsli homo atlanticus. Uglađeni južnjak, čuven sa svojih vrcavih književnih aluzija isto onoliko koliko i sa svog oštroumnog razmišljanja, on deli vreme između Ostina u Teksasu, NJujorka gde predaje pravo na Kolumbija univerzitetu i Londona gde predaje ratne nauke. NJegova nova knjiga Teror i saglasnost umnogome je manifest jednog novog atlantizma, ne samo ponovno izlaganje tog učenja, već renesansa teze o dominantnoj ulozi transatlantskog saveza. Reč je o knjizi koju će sa zadovoljstvom čitati muškarci u izvesnim godinama, pripadnici izvesne dobrostojeće klase, nekadašnji polaznici čuvenih škola, a danas stanovnici najskupljih delova Menhetna ili Londona. Međutim, ova knjiga je mnogo više nego što bi se moglo naslutiti na osnovu osnovnih podataka o njenoj čitalačkoj publici. Jednostavno, to je najtemeljitija knjiga koja je napisana na temu američke spoljne politike od napada 11. septembra 2001. godine - zapravo, komotno bismo mogli reći da je to najtemeljitija knjiga koja je o ovoj temi napisana od završetka Hladnog rata. Nema nikakve sumnje u to da će biti ovenčana mnogobrojnim nagradama. To i zaslužuje. Mnogo je važnije da je pročitaju, izvuku teze iz nje i intelektualno je svare sve troje preostalih kandidata za mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Bobitova originalnost leži u gotovo jedinstvenoj sposobnosti da sintetizuje tri bitno različite naučne tradicije. Prva je ona u oblasti istorije. Druga je u oblasti prava, pre svega ustavnog prava. Treća je ona u oblasti vojne strategije i ratovodstva. Bez obzira na Bobitovu akademsku karijeru, teško da bi ta sinteza bila mogućna da on nije bio veoma dobro i konkretno upućen u koridore vlasti u Vašingtonu: bio je pomoćnik savetnika predsednika Kartera, bio je pravni savetnik senatskog odbora za komplikovanu istragu povodom afere sa prodajom izraelskog oružja Iranu, za račun Amerike, koja se nadala da će tako olakšati položaj svojih talaca u rukama Hezbolaha i koja je deo novca od oružja preusmeravala nikaragvanskim kontrašima, protivnicima sandinista. U Klintonovo vreme, Bobit je bio viši direktor Saveta za nacionalnu bezbednost. U prethodnoj knjizi, Ahilov štit (2002), Bobit je izneo vrlo odvažan argument u vezi sa istorijom međunarodnih odnosa od vremena Vestfalskog mira (1648). NJegova glavna teza glasila je da je, po završetku hladnog rata, prevaziđen i zastareo tradicionalni postvestfalski ideal suverene nacionalne države. U svetu u kome se granice sve više brišu i čiju temeljnu odliku predstavlja globalizacija, pojavljuje se nešto novo što je Bobit nazvao “tržišnom državom”. Odnos te države sa građanima podseća na odnos između korporacije i potrošača. Parnjak - i neprijatelj - te države jeste teroristička mreža. Centralni problem koji je Bobit otvorio u Ahilovom štitu odnosio se na to na koji način tržišna država može i treba da porazi terorističke mreže, posebno onda kada one u izvesnoj meri uživaju pokroviteljstvo tradicionalnih nacionalnih država. Ako tu knjigu čitate u izrazito istorijskom kontekstu događanja koja su u to vreme bila aktuelna, videćete da Ahilov štit odražava promenu u američkim spoljnopolitičkim stavovima do koje je došlo posle kolapsa Sovjetskog Saveza; ta se promena ubrzala tokom balkanskih ratova 90-ih godina a vrhunac je dosegla neposredno posle napada 11. septembra. Neki kritičari su bili skloni da Ahilov štit protumače kao neokonzervativno delo, što je tumačenje koje je Bobit u izvesnom smislu potkrepio podrškom invaziji na Irak 2003. Međutim, ako je čitamo isključivo u istoriografskom ključu, videćemo da se tu nije radilo o neokonzervativnoj knjizi. Pre bi se moglo reći da je ona bila svojevrstan odraz smanjenja značaja nacionalnog suvereniteta u doba globalizacije. Teror i saglasnost je u manjoj meri istoriografska knjiga; ona se mnogo više bavi budućnošću i načinima na koje bismo najbolje mogli da predvidimo sve izazove koje će nam ta budućnost uputiti. Da li ja to rekoh “budućnost”? Bobit je od analitičara i pisaca scenarija u kompaniji Rojal Dač Šel naučio suštinu: ne postoji budućnost - postoje samo budućnosti, upravno tako, u množini. Zadatak koji je sam sebi ovde postavio jeste da kritički preispita skoro pola naših postojećih ideja o tzv. ratovima teroru (obratite pažnju, i ovde se govori u množini) u uverenju da će nas samo temeljno preispitivanje celokupnog našeg znanja osposobiti da se ozbiljno uhvatimo u koštac sa problemima koje donose “širenje oružja za masovno uništenje, masovna teroristička zlodela i terorom prouzrokovane humanitarne krize”. Centralna Bobitova teza glasi da današnja islamska teroristička mreža, koju, kratkoće radi, zove Al kaida, nije ništa drugo do slika postvestfalske tržišne države u iskrivljenom ogledalu: ona je decentralizovana, privatizovana, veliki deo poslova poverila je nekome spolja jer je tako jeftinije i u izvesnoj je meri razdvojena od teritorijalnog suvereniteta. Teroristi jesu neprijateljski prema globalizovanoj ekonomiji, internetu i tehnološkoj revoluciji u vojnim pitanjima, ali i parazitiraju na svemu tome. Isto onako kao što su epidemije kuge u 14. veku bile neželjena posledica povećane trgovine i urbanizacije, tako je i terorizam negativna mada logična spoljna posledica našeg sveta u kome se brišu granice. Razume se, ovde se razlika ogleda u nameri. Pacovi koji su nosili smrtonosne buve koje su prenosile smrtonosnu enterobakteriju jersinia pestis nisu imali nameru da desetkuju stanovništvo Evroazije i Afrike. Crna smrt iliti kuga bila je prirodna nesreća, nešto poput elementarne nepogode. Al kaida je drugačija. NJeni pripadnici nastoje da podriju tržišnu državu tako što će njena tehnološka dostignuća okrenuti protiv nje same, u dugotrajnom svetskom ratu čiji je konačni cilj stvaranje na šerijatskom pravu utemeljene terorističke države u vidu kalifata. Osama bin Laden i saborci žele da se domognu nuklearnog ili biološkog oružja za masovno uništenje. Upravo zbog prirode tržišne države, kao i zbog postupaka otpadničkih nacionalnih država, vrlo je blizu trenutak kada će im ključne komponente i znanje biti dostupni - uostalom, svedoci smo postojanja nuklearne samoposluge u Pakistanu. Kad se domognu tog oružja, teroristi će moći da pokrenu novi, mnogo žešći 11. septembar, “super 11. septembar”, i teško da je uopšte mogućno zamisliti koliku će to ljudsku i psihološku cenu podrazumevati. Ukratko, mi smo u ratu. Oni koji kažu da nije mogućno voditi jedan apstraktni rat uopšte nisu razumeli o čemu se ovde radi: “teror” se, sam po sebi, koristi kao oružje u borbi protiv nas. Koristi ga jedna neprijateljska i proračunata nevladina organizacija. Da bi još više istančao svoju tezu, Bobit uvodi novu distinkciju. I tržišne države i nacionalne države na Zapadu su demokratske; to su “države (koje počivaju na) saglasnosti” u kojima postoji vladavina prava kao podrška individualnoj slobodi i individualnim pravima. Naši neprijatelji nameravaju da taj poredak utemeljen na pristanku pojedinca, to jest na njegovoj saglasnosti, zamene “državom terora”. Pa kako se, onda, treba boriti protiv terora? Kao i britanski vojnik-filozof Rupert Smit, penzionisani general, tako i Bobit tvrdi da je Bušova administracija u Iraku uprskala zato što je povela pogrešnu vrstu rata. Operacija “Iračka sloboda” jeste bila trijumf u smislu pobede nad Irakom osumnjičenim da je otpadnička država. Međutim, “rat među ljudima” koji je potom morao da se vodi kako bi se Irak pretvorio u saveznika u ratu protiv terora nije bio ništa drugo do fijasko. Buš je želeo starinsku pobedu sa paradom i fanfarama. U ovim novim ratovima takvog rešenja jednostavno nema (otud i Bobitova ranija kovanica, “produženi rat”, koju je u to vreme politički trezveniji Buš bio nakratko prihvatio). Da bi stvari bile još gore, Bušova administracija se, izgledalo je, dičila svojim prezirom prema vladavini prava, iako se predstavljala kao izvoznik slobode. Bobit, koji je član Demokratske stranke (pri tom i sestrić Lindona DŽonsona) žestoko kritikuje manjkavosti Patriotskog zakona, “zatvoreničku koloniju” u Gvantanamu, primenu mučenja i hotimično izvrdavanje postojećih pravnih normi koje je to mučenje propratilo. Ipak, mnoge njegove kolege demokrati (da i ne pominjemo libertarijance na desnici), zgroziće se kad čuju sledeće što Bobit ima da im kaže. Evo šta je to: u ovom ratu, nama je zaista potrebno preventivno lišavanje slobode ljudi osumnjičenih za terorizam; zaista nam je potrebno znatno pojačanje nadzora, posebno nadzora i presretanja elektronskih komunikacija; u nekim okolnostima zaista nam je potrebna primena tehnika prinude (sve do mučenja) kako bismo iščupali informacije iz terorista. Fatalna greška Bušove administracije bila je to što nije uspela da shvati da se sve te stvari mogu postići valjanim modifikovanjem zakona. Time što je radila ono što jeste bilo potrebno, ali je to radila mimo zakona, administracija je podrila legitimnost američke politike kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Bobit ovo veoma naglašava: sve grane vlasti moraju delovati u skladu sa Ustavom i zakonom, drugog puta nema. Pravnički precizno, Bobit razmatra klasičnu zagonetku “aktivirane tempirane bombe”: postoji zatvorenik koji, vrlo verovatno, poseduje saznanja o podmetnutom eksplozivnom sredstvu koje će, ako eksplodira, pobiti hiljade ljudi. U takvom slučaju, zato što ciljevi tu stvarno opravdavaju sredstva, izlaz zaista može biti u pribegavanju mučenju. Međutim, mučenje nikada ne može biti zakonito, tvrdi Bobit. To znači da će onaj koji muči morati da bude izveden pred sud zbog svojih postupaka, iako postoji vrlo osnovana pretpostavka da će biti oslobođen ako je tim postupkom uspeo da otkloni opasnost katastrofe. U manje ekstremnim okolnostima, preporučuje Bobit, trebalo bi da bude mogućno da službena lica primene sredstva prinude, ali ne i direktno mučenje (recimo, mogu da primene lišenje sna, lekove koji primoravaju ispitanika da govori istinu itd.), samo uz prethodno odobrenje porote. Ovo nije sve što moramo učiniti da bismo očuvali bezbednost a da pri tom ne žrtvujemo zakonitost. Bobit naime tvrdi da je neophodno iz korena promeniti naš obaveštajni sistem, insistirajući da su tradicionalne antinomije (državljanin SAD/stranac, sakupljanje podataka/analiza podataka, privatno/javno) danas samo prepreke na putu delotvorne akcije. Da, nama je stvarno potrebno nešto nalik na onaj neuspeli “Program totalne budnosti prema informacijama” s početka 2002. godine, kako bismo prikupili sve raspoložive deliće podataka i rudarski prekopavali po njima, ne bismo li na taj način došli do ključeva za sledeći 11. septembar. Takođe su nam potrebne opsežne mere opreza kako bismo osigurali da se ustavni i pravni poredak ne skrše u slučaju terorističkog napada ili neke elementarne nepogode. Što je najvažnije, potrebna nam je nova spoljnopolitička doktrina. Zastarele su stare doktrine kao što je odvraćanje i obuzdavanje; umesto njih moramo pribeći novim strategijama “sprečavanja” (reč se razlikuje od izraza “preventivno delovanje” upotrebljenog u strategiji nacionalne bezbednosti iz 2002. godine, mada je smisao u suštini isti). Unilateralizam svakako mora biti odbačen. Sjedinjene Američke Države i saveznici moraju spoznati da im je zajednička sudbina da budu prirodni branioci društava država saglasnosti, i pri tom SAD i Evropska unija treba da osnuju novu G2 koja će biti posvećena postvestfalskom poimanju suvereniteta, ali će ipak obezbediti da intervencije koje SAD i EU budu preduzimale u inostranstvu budu zasnovane na jednom takvom novom instrumentu međunarodnog prava. U izvanredno inteligentno napisanom poglavlju knjige Bobit priznaje da neće biti nimalo lako realizovati tu viziju. Postoji nešto što on naziva “trijažom terora”, zato što preventivna akcija protiv jedne opasnosti može pojačati drugu opasnost (na primer, napad na državu koja je pokrovitelj terorista može ohrabriti druge države da još intenzivnije nastoje da se domognu oružja za masovno uništenje želeći da im ono posluži kao osiguranje od napada, čime bi se samo podrio ionako krhki i tanušni sistem neširenja nuklearnog oružja). Sem toga, još uvek postoji opasnost da bi mogao izbiti mnogo gori rat od rata teroru ako bi nove tržišne države Istoka ušle u sukob sa zapadnim tržišnim državama. Čini se da Bobitu izmiče samo jedan aspekt stvari, a to je nešto što, po mom mišljenju, može predstavljati veliku manjkavost svake preventivne akcije koju preduzme demokratski režim: domaća izborna nagrada za uspeh jedva da se može očekivati, zato što je javnosti veoma teško da bude zahvalna jer se nešto nije dogodilo. Nasuprot tome, birači će po pravilu nagraditi svaku akciju odmazde. Mislim da ovo zaista predstavlja veliku teškoću, jer Sjedinjene Države teško da mogu da budu delotvorni “čuvar” ili “stražar” država saglasnosti ako njihova izvršna vlast ne može da obezbedi trajnu domaću saglasnost za korake na planu “sprečavanja”. Ako bismo želeli da sažmemo celu ovu priču, rekli bismo kako Bobit veruje da postoji stvarni rat protiv terora; da građanske slobode, onako kako su ranije bile poimane, zaista možda moraju biti sužene da bi se izvojevala pobeda u tom ratu; on veruje da se u svakom slučaju moramo boriti u tom ratu a da pri tom ničim ne smemo dovesti u pitanje opredeljenost za vladavinu prava; konačno, veruje da Sjedinjene Američke Države ne mogu same pobediti u tom ratu. Ovo sigurno nije skup stavova koji je sračunat na to da Bobitu namakne pristalice bilo na levici, bilo na desnici današnje američke političke scene. Ipak, zapanjujuće je koliko, uprkos tome što je demokrata, Filip Bobit često iznosi stavove koji su u sazvučju sa spoljnopolitičkim stavovima republikanskog predsedničkog kandidata DŽona Mekejna. On na opasnost od terorizma zaista gleda kao na smrtno ozbiljnu. Voljan je da se bori protiv nje. Ali želi da tu borbu vodi u okviru zakona i rame uz rame sa našim tradicionalnim saveznicima. Možda bi - ko to uostalom može sa sigurnošću da zna? - ova briljantna knjiga mogla da se protumači i kao konkursna prijava za još neoglašeni položaj savetnika za nacionalnu bezbednost. Konačno, u ratnim vremenima poznavali smo i neobičnije parove nego što bi bio par koji bi u ovom slučaju činili jedan teksaški pravnik, demokrata i jedan vojnik iz Arizone, republikanac. Priredila i prevela LJILJANA NEDELJKOVIĆ Autor, rodom Škotlanđanin, predaje ekonomsku istoriju na Harvardu i na Oksfordu; viši je naučni saradnik Huverovog instituta na Stenfordu