Srpska eksplozija

Pošto u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, naime u fudbalu, nastavljamo da propadamo i na klupskom i na reprezentativnom nivou, normalno je da se Srbi okrenu sportu, naime tenisu, u kome smo dospeli na svetski vrh. Jeste da uobražavam kako sam fudbalski ekspert, što je porodično nasleđe, već me pomalo zamara da kritikujem njegovu organizaciju, u kojoj stoluju raznorazne starkelje, navodno biznismeni, pa je, hoćeš-nećeš, mojoj malenkosti zapao zadatak da prokomentarišem uspehe naših musketara na aktuelnom Rolan Garosu, u čijem se centru nalazi znameniti Trg musketara, mada u redakciji ima više osoba koje bi taj posao obavile znato bolje od mene. Ali, za utehu, nisam odabran da napišem ovaj tekst zato što sam nekakav stručnjak za tenis, već više otuda što sam, bez obzira što se to mnogima neće svideti, Srbin – ni više ni manje od toga, kako bi rekao Encesberger. A Srbi su, je li, gladni bilo kakvog uspeha, pa makar to bio i uspeh javnog servisa u svetskoj prezentaciji Pesme Evrovizije. U tom smislu, ovaj bi tekst mogao da bude sasvim kratak: napred, naši! Avaj, to nije dovoljno za novine. Zato, na posao. TREĆINA: Budući da brojim isključivo na prste, došao sam do egzaktnog zaključka da će u polufinalu Rolan Garosa igrati Đoković, Ivanovićeva, Jankovićeva, Tipsarević, Zimonjić, Vemić i Nestor(ović). Doduše, ovaj potonji je kanadski državljanin, živi u Torontu, ali je ipak Srbin, rođen u Beogradu. Geni su to, bato! Dakle, sve u svemu, šest (odnosno sedam) polufinalista. O tome, pre par decenija, nismo smeli ni da sanjamo. Jedino što smo pamtili bilo je ono polufinale Bobe Živojinovića u Vimbldonu. S tim da je taj dečko, veliki teniski talenat, mislio da je trening nešto za usedelice. Kako će, narednih dana, na teren izaći 18 takmičara, naša zemlja će biti zastupljena sa trećinom (ili malo više) učesnika. Da li ste tako nešto pre šest-sedam godina uopšte mogli i da zamislite? Ukoliko se ovaj trend nastavi lako se može dogoditi da narednog juna svi polufinalisti budu Srbi ili bar srpskog porekla. No, jednog dana će se to sigurno dogoditi. Ovog puta postoji samo šansa da se sve titule iz Pariza presele u Beograd. Međutim, ukoliko se to ipak ne dogodi, ni ovo do sada postignuto nije mala stvar. Ostaje da se vidi kako će Rolan Garos biti završen. Bilo kako bilo, u trenutku dok ovo pišem (sreda, oko podne), dakle pre polufinalnih mečeva, nešto je sigurno: već imamo jednog finalistu. Ko će to biti odlučiće Ana i Jelena u svom predstojećem polufinalnom susretu. Priznajem kako navijam za obe devojke. Takođe, taj naš sigurni finalista (i potencijalni pobednik?) ima realnu šansu da od narednog ponedeljka zasedne na prvo mesto zvanične svetske rang-liste. Ovo otuda jer je visoka i lepa (ali ledeno hladna) Marija Šarapova, trenutno prva reketašica sveta, koja je imala meč loptu u drugom setu, na kraju ipak poražena od omalene, ne preterano zgodne zemljakinje Safine. Na prvom mestu liste provela je jedva desetak dana. Na kraju će platiti visoku cenu nenadanom penzionisanju Enanove, koja se iz aktivnog igranja povukla kada je bila nedostižno najbolja. NJeni poeni nisu time bili dovedeni u pitanje. Ali je Belgijanka zahtevala da se oni brišu. Sportski, nema šta. S druge strane, pobednik Australijan opena Đoković, suprostaviće se u polufinalu Rafaelu Nadalu, neprikosnovenom vladaru igre na šljaci. Ishod je, razume se, neizvestan. Ali, ukoliko Nole zbilja želi da se popne na sam vrh, krajnje je vreme da pobedi Nadala. Jer je već, na nekom drugom turniru, pobedio Federera. VETAR I KIŠA: Ipak, dopustite ovom teniskom laiku da se osvrne ne pređeni put naših majstora belog sporta. Igre u dublovima neću komentarisati (jer ih ovdašnja televizija nije ni prenosila). Istini za volju, osim Ane Ivanović, koja je bez problema počistila sve svoje dosadašnje protivnice (mada se namučila u četvrtfinalu protiv one tetke), Novak i Jelena nisu lako došli do statusa polufinalista. Jelena je, doduše, u prvom kolu, povredila ruku, koja je posle toga ličila na onu Popajevu, a Novak je morao da odigra nekoliko taj brekova protiv igrača koji mu još nisu dorasli, ali, što jest-jest, napreduju iz dana u dan sve više u svakom pogledu. Bez obzira na to, njihove pobede nisu dolazile u pitanje. Jer su mnoge (neiznuđene) greške u tim mečevima nešto što se dešava samo jednom, i nikad više. Ostaje da se vidi da li je baš tako. Nadam se da jeste. Osim toga, da pomenem i to, poseban problem igračima bilo je neuobičajeno loše parisko vreme za ovo doba godine: duvao je nekakav vetar, stalno je padala kiša. Tako se dogodilo da Troicki jednu utakmicu, koju je nažalost izgubio, igra čitava tri dana. Postavlja se pitanje ove iznenađujuće eksplozije srpskog tenisa, sporta za koji većina ovdašnjih građana nije čula pre toga. To je, u najboljem slučaju, bilo nešto za gospodsku decu. Sećam se da sam, kao dečak, pre više decenija, prisustvovao jednom internacionalnom susretu reprezentacije (ondašnje) Jugoslavije. Kada se igrao dubl na terenu je bilo više osoba negoli na tribinama. A sada bi se neka slična utakmica slobodno mogla odigrati na Marakani, uz opasnost da mnogi sa plaćenim ulaznicama ostanu pred vratima našeg najvećeg fudbalskig stadiona, koji inače zvrji prazan. RODITEQI: Nema tajne: za uspon na svetski vrh naših tenisera (odnosno teniserki) jedina zasluga pripada njihovim roditeljima, koji su i u vreme sankcija, a naročito tokom onog bombardovanja, odvajali od usta da bi njihova deca trenirala u praznim bazenima. To je prometejski poduhvat. S tim da je njegovo vreme prošlo. Roditelji bi danas mogli da se povuku na tribine, preuzimajući ulogu običnog navijača. Dalju brigu o njihovim pulenima mora preuzeti neko drugi. Ali – ko? Ovdašnja teniska organizacija jedva da postoji. A teniska infrastruktura (tereni i tako to) jeste mislena imenica. Još nešto izaziva zabrinutost teniskih roditelja. Naime, dospevši na svetski teniski vrh, njihova deca sve više postaju objekti raznih političkih malverzacija, ona se prosto zloupotrebljavaju u svrhu raznih partijskih promocija. Tako je, recimo, na sva zvona objavljeno za koga je Novak glasao u rimskoj ambasadi, mada je to eklatantno kršenje pravila o tajnosti izbora. Roditelji se, kako znaju i umeju, suprostavljaju toj manipulaciji. Ali, tako i sami postaju učesnici u političkoj igri. A da i ne govorimo o ambicijama reklamnih i marketinških agencija. U cilju prodaje svoje robe (ili usluga), one se prosto jagme za teniskim veličinama, koristeći ih u reklamama, na promocijama, čak i kao (navodne) modne kreatore. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da osobe koje, u znoju lica svog, zarađuju na desetine hiljada dolara nedeljno, a žive na Floridi ili u Monte Karlu, nastupaju za siću u spotovima za kiselu vodu ili žurno odlaze u neku banku da podignu laki keš kako bi, tako, odveli devojku (ili dečka) na more. Valjda je dovoljno to što su vrhunski teniseri i što, po pravilu, pobeđuju. Napred, naši! Od Bajlonija do Noleta Iako su neki sportski novinari duhovito primetili da se kompletna istorija srpskog tenisa može smestiti u fusnotu, ako se uporedi sa ovogodišnjim Rolan Garosom, tenis se u Srbiji igrao i pre Drugog svetskog rata. Doduše, daleko je to bilo od masovnosti kojoj smo trenutno svedoci. Po nekim pričama, teniski koreni u Srbiji dolaze i do samih početaka 20. veka, a priča se da je i Miloš Crnjanski igrao tenis u Beogradu. U svakom slučaju sa sigurnošću možemo reći da je prvi teren napravila Gordana Bajloni, ćerka Ignjata Bajlonija, vlasnika pivare na Dorćolu u Beogradu, po kome i danas nosi ime pijaca u ovom delu grada. Kako se tenis već igrao u zemljama koje su do Prvog svetskog rata bile u Austrougarskoj, stvaranjem Kraljevine SHS omogućeno je da reprezentacija prvi put učestvuje u Dejvis kup takmičenju još 1927. godine, kada je u Zagrebu odigran meč protiv Indije. Bilo je igrača koji su obeležili taj početni period srpskog tenisa, između ostalih i Qubiša Radovanović, kraljev trener. On je posle bio među osnivačima TK “Crvena zvezda”, i trener nekih naših poznatih igrača, recimo Radmila Armenulića. Posle rata otvaraju se prvi klubovi na Kalemegdanu, gde su danas “Partizanovi” tereni, na prostoru ispod Beogradske terase, i na Tašmajdanu. Tenis se sve do sedamdesetih godina smatrao sportom povlašćenih. Osamdesetih već tenis postaje masovniji sport, a Jugoslavija postiže najbolje rezultate krajem decenije u Dejvis kupu, a ubrzo i Monika Seleš postaje najbolja igračica na svetu. Desetak godina posle sankcija, srpski tenis se ne samo oporavio, već je po rezultatima Srbija postala vodeća zemlja na svetu, a klinci širom zemlje udaraju zelenu lopticu. Najbolji odraz toga su teniski centri koji će se izgraditi u narednih par godina, uključujući i Đokovićevu akademiju u Kragujevcu. Dule Savić, nekadašnji fudbaler “Crvene zvezde” Najbolji smo deo Evrope Uspesi naših tenisera potvrđuju da kada se sa ostatkom sveta i Evrope takmičimo pod istim uslovima, postajemo najbolji deo Evrope. Mislim da će popularnost tenisa potrajati onoliko koliko budemo imali vrhunske asove. Ipak, koliko god da je tenis trenutno u Srbiji najpopularniji sport za klince, on nikada neće uzeti primat fudbalu. Država mora podsticati decu da se bave bilo kojim sportom, a isto tako i izgradnju teniskih terena i kampova kako bi se iz njih i u budućnosti rađali i pronalazili vrhunski sportisti poput Đokovića, Ane ili Jelene. Zato mislim da je ideja Novaka Đokovića i njegove porodice da osnuju tenisku akademiju sjajna i da takvih akademija treba da bude što više. Samo na taj način pomoći ćemo deci da njihov talenat bude otkriven, da kasnije odu u neki od svetski poznatih kampova i akademija i naprave zavidne sportske rezultate. Emir Kusturica, režiser Vratiće se basket i fudbal Za svaku pohvalu su uspesi Ane, Jelene i Novaka. NJihovi roditelji učinili su pravu stvar ulažući sve što su mogli u razvoj njihovih karijera. Poslednjih godina rezultati su vidljivi. Velika je stvar i osnivanje Teniske akademije, jer će današnja deca biti u mogućnosti da stasaju u šampione pod nadzorom vrhunskih stručnjka. Po mom mišnjelju, “teniski trend” koji vlada kod nas trebalo bi znati dobro iskoristiti, jer će primat za nekoliko godina opet pripasti basketu, fudbalu ili nekom drugom sportu. Slobodan Živojinović, predsednik Teniskog saveza Srbije Tenis je najpopularniji Naši teniseri Jelena, Ana i Novak ubedljivo su najbolji ambasadori naše zemlje u svetu. Prisustvujem njihovim mečevima na Rolan Garosu i pouzdano znam da svi fanovi tenisa pričaju samo o njima. Atmosfera u Parizu je neverovatna! NJih troje su tek na početku karijere, a prognoziram da će još dugo pobeđivati. Za promociju ovog sporta kod nas, pobede Đokovića, Ivanovićeve i Jankovićeve su fenomenalne. Klinci su potpuno u tenisu, samo o tome pričaju i samo tenis i igraju. Danas je to apsolutno najpopularniji sport u Srbiji. Radmilo Armenulić, bivši selektor Dejvis kup reprezentacije U svakom gradu teren Jelena Janković, Ana Ivanović, Novak Đoković i njihova generacija će svakako biti uspešni još niz godina, a mi treba da im pružimo maksimalnu podršku. Današnji klinci koji još uvek nisu postali profesionalci, okupirali su svaki travnjak, svaki slobodni teren koji je nekada služio za basket ili fudbal. Ovo je najbolji mogući način promocije tenisa. Da bi i oni jednog dana bili u svetskom vrhu, trebalo bi sistematski graditi teniske terene i organizovati sportske kampove. Na primer, pored beogradskih, bilo bi dobro da se u svakom većem gradu poput Niša, Novog Sada, Subotice otvore tereni ili kampovi i da mladi sportisti treniraju pod kontrolom trenera i na kvalitetnoj podlozi. Iz tog razloga pozdravljam izgradnju Đokovićeve Akademije. Takođe mislim da bi trebalo napraviti dovoljnu pauzu među uspešnim generacijama. I u vreme dok sam ja bio savezni kapiten, mogli ste da vidite razapete mreže u svakom parku i na svakom igralištu. Na ovaj način potencira se uspeh sportista, bilo da je u pitanju timska ili individualna igra.