Živeti dva života

Među mladima u Srbiji važi da ko nije na Fejsbuku (Facebook), taj nije in. Ne učestvuje u društvenim zbivanjima. Ne postoji. Trenutno se stotinu deset hiljada mladih između 20 i 30 godina na sajtu koji ima 64 miliona korisnika širom sveta, izjašnjava da je iz Srbije. Mnogi korisnici odavde, međutim, prijavljuju se kao da pripadaju svim mrežama ili nekoj drugoj, pa se pretpostavlja da ih je iz Srbije i za trećinu više. Popularni sajt svakodnevno dobija sto hiljada novih korisnika koji su spremni da sve podatke o sebi stave na uvid svima koji imaju nalog na Fejsbuku. Odnosno, celoj planeti. Jer nalog na ovoj, do sada najrasprostranjenijoj društvenoj mreži na Internetu, može imati svako ko ima e-mail adresu. Šta je, uopšte, Fejsbuk? Mesto na Internetu čiji se korisnici predstavljaju svima – imenom i prezimenom, fotografijama, brojem telefona i adresom, političkim pogledima, obrazovanjem... Ukratko, savremena verzija nekadašnjih (preziranih) oglasa u novinskim rubrikama “poznanstva”. Na Fejsbuku ništa nije zabranjeno. Nivoi razgovora prilagođavaju se tipovima ličnosti koji bi mogli biti zainteresovani za određenu grupu i vrstu diskusije. Svako može da pokrene diskusiju, a primetno su najzaoštrenije one političke. Nekoliko hiljada korisnika učlanjeno je u grupe poput “Stop Miškovićevoj imperiji”, “Svi smo mi Milorad Čavić”, “Ne damo Beograd”. Ipak, najpopularnije grupe za diskusiju među srpskim korisnicima su “Stari dobri crtani filmovi” i “Kefalica”. Svi važni državnici, sve postojeće i bivše države, svaki naučnik, umetnik, svaka istorijska ličnost, svaki događaj, svaka organizacija, svaka kafana u Srbiji ima svoju stranu na Fejsbuku. Tamo se sve zna. Šta je ko završio, čime se bavio, ko se venčao, ko se porodio, ko se posvađao, gde je ko putovao, o čemu trenutno razmišlja i šta radi dok je na Fejsbuku. Na jednoj strani, u velikom nizu, ređaju se informacije o korisnicima ili onima čije su “profile” drugi napravili, poput Josipa Broza i Gavrila Principa. Kako? Tako što sami korisnici kao omađijani smatraju da je o svemu od sudbinske važnosti obavestiti Fejsbuk. I u tome je poenta. Internet kultura i život su se od skrivanja identiteta i masovnog četovanja sa nepoznatim ljudima, putem Fejsbuka pretvorili u otvoreno prikazivanje ličnih podataka i dobrovoljnu obavezu da se politička, religijska, pa čak i intimna stremljenja prikažu svima koji jednim klikom posete nečiji profil. Nastao kao sajt za spajanje prijatelja, koji se jednostavnim obaveštenjima na jednom mestu dogovaraju o susretima ili prikačinjanjem fotografija na jedno mesto, omogućava se svim zainteresovanim da ih vide (umesto slanja na nekoliko adresa), ovaj je projekat postao obaveza mladih korisnika da ažuriraju svoje podatke, da se učlane u grupe koje govore o njihovim opredeljenjima i potrebama, da odgovore na aplikacije koje im svakodnevno šalju prijatelji. Istraživanje Akademskog sajber foruma Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu, na reprezentativnom uzorku od jedan odsto studenata svih državnih univerziteta u Srbiji, pokazalo je da se broj studenata koji poseduju kompjuter udvostručio od 2003. godine, te danas iznosi 94 odsto. Skoro polovina studenata koristi neku od društvenih mreža, uglavnom Fejsbuk, i čak 56 odsto ima potpuno otvoren svoj profil – dakle, mogu da ih vide svi korisnici ovog sajta. Da ih vide samo prijatelji, dozvoljava samo 39 odsto, a tek pet odsto potpuno krije svoj identitet, tj. predstavljaju se lažno. Dok četiri petine studenata uglavnom koriste aplikacije za zbližavanje sa prijateljima, trećina komunicira i sa nepoznatim osobama. Petina ispitanih koriste Fejsbuk za pronalaženje “izgubljenih” prijatelja (prostim ukucavanjem njihovog imena u Fejsbukovom pretraživaču baze podataka), a 15,1 odsto je tamo zbog povezivanja sa osobama sličnih interesovanja. Svetlana Jovanović, asistent sa ovog fakulteta, kaže da se do pojave društvenih mreža online komunikacija odvijala iza skrivenog identiteta. “Korisnici nisu osećali potrebu za prenošenjem svog identiteta, već su koristili razne pseudonime. To je dozvoljavalo veći stepen opuštenosti, ležernosti i sigurnosti pojedinca. Potreba da se ostane anoniman u tom beskrajnom svetu mogućnosti pojačavala je jaz između online i off line života sve većeg broja korisnika Interneta. Konačno oslobađanje, i otkriće da postoji bezbroj načina da se povežete sa sebi sličnima ako ostavite dovoljno podataka o sebi, uvelo nas je u novo doba. Privatnost gubi na značaju, a čak i kada imaju razvijen društveni život, mladi se po povratku kući iz grada uključuju na društvene sajtove do ranih jutarnjih časova.” Iako dopušta slobodnu kreaciju, Fejsbuk diktira pravila ponašanja tako što učesnike u toj nepreglednoj igri čini uniformnim pripadnicima grupa, svrstanim u kategorije. Jovanovićeva kaže da je jedini razlog zbog koga se mladi ne uključuju u ovu mrežu u još većem broju, nedostatak infrastrukture u centralnoj Srbiji. “Mladi svoj život potpuno prebacuju na internet stranice. Momak i devojka su se svađali preko Fejsbuka kada se ona u formularu deklarisala kao da nema dečka, a on ju je stavio kao svoju devojku. Potom joj on stavlja na znanje da je ljut, tako što i on napiše da nema devojku, i tako u nedogled. Može da deluje kao igra, ali u takvoj igri su i mogućnosti zloupotrebe bezbrojne”, kaže Svetlana Jovanović. Retki problemi koje je Fejsbuk izazvao u svetu tiču se nekolicine poslodavaca koji su ovaj sajt bili prinuđeni da zabrane na radnom mestu, jednog oca iz Saudijske Arabije koji je do smrti pretukao svoju ćerku jer se tamo prikazivala nepokrivenog lica, i jednog slučaja pedofilije, ali su polemike psihologa na tu temu neprekidne. Pitanje zašto mladi biraju da se druže na Internetu pre nego na ulici i, pre svega, šta ih ohrabruje da pokažu lične podatke celoj planeti, kao da smo svi učesnici nekog globalnog “Velikog brata”, ne prestaje da muče naučnike. Jedni su ustanovili da Fejsbuk dovodi do prokrastinacije – oblik ponašanja koji karakteriše odlaganje zadataka i poslova. Ona dovodi do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, sve do anksioznosti. Drugi tvrde da u osnovi sati provedenih na Fejsbuku leži ubijanje vremena, a iza toga, elementarna usamljenost pojedinca. Tatjana Stefanović, profesorka razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, poslednjih godina radila je nekoliko istraživanja o odnosima među mladim osobama. Jedno od poslednjih pokazalo je drastičan skok “bojažljivog obrasca vezanosti” koji se definiše negativnim modelom sebe i drugog. Osobe sa bojažljivim stilom vezanosti su visokozavisne od drugih, tražeći tako potvrdu sopstvene vrednosti. Sklone su izbegavanju bliskosti zbog potencijalnog odbijanja. Prof. Stefanović kaže da godinama već istraživači dobijaju zabrinjavajuće podatke o načinu druženja i zabavljanja mladih u Srbiji. “Istraživanja sprovedena na studentskoj populaciji pokazuju da mladi ljudi, uspešni u rešavanju nekih drugih razvojnih zadataka, na primer u studiranju, imaju teškoće u ostvarivanju kvalitetnih, ili ikakvih ljubavnih odnosa. Zabavljanje se sastoji od samo povremenog ulaženja u ljubavne odnose, haotičnog, pod uticajem opijata i bez kontracepcije. Mladi ljudi koji se ne usuđuju da uđu u ljubavnu vezu, sigurno su zbunjeni i nesnalažljivi i u međusobnoj komunikaciji. Otuda potreba za virtualnom komunikacijom. Usuđuju se da budu otvoreni, iskreni, samo ako nisu i fizički prisutni. Virtualna komunikacija ih spasava stida, mogu da se predstave kako god žele, ali otežava rešavanje takozvane krize identiteta tako karakteristične za njihove godine. Jasno je koliko je to rizično za njihov rast i razvoj.” Fejsbuk nudi mnoge mogućnosti. Jedna posebno interesantna je da ćete najduže dva dana čekati po otvaranju naloga da vam se javi desetak davno zaboravljenih prijatelja. Osim toga, fotografije ste u prilici da delite sa svim prijateljima na jednom mestu. Video-klipom videćete kako je po američkom tlu prohodalo dete vašeg prijatelja iz osnovne škole. Posebno je lepo kada vam neko pošalje virtuelno, animirano cveće, piće, čokoladu, poljubac. Samo što to cveće ne miriše, od pića ne možete da se napijete, od čokolade da se ugojite... Na Fejsbuku se nežnosti razmenjuju jednom brzom i pomalo osakaćenom komunikacijom na koju smo već navikli koristeći mobilne telefone. U prvom planu Fejsbuka je da informacije stižu do korisnika i to je njegova osnovna prednost u odnosu na rivale. Iako to nije sajt na kome nešto tražite ili vas savetuje poput sajtova “best shop” i “brendovi”, čovekova iskonska potreba da bude u grupi i u toku, načinila je od mnogih koji su napravili svoje profile na Fesjbuku zapravo zavisnike kojima se život ne odvija ukoliko nije prepisan na njeb. Dvadesetosmogodišnja Jovana Simić bila je korisnik društvenih sajtova Mdž space, Hi5, Bebo, Facebook. Uglavnom se zabavljala i eksperimentisala, a na Fejsbuku je ostala jer je tamo većina njenih prijatelja i tako je u svakodnevnom kontaktu sa onima koji žive u inostranstvu. Prosečno provodi sat ili dva dnevno na sajtu, a na četu (sobe za razgovor) pre nekoliko godina čak je i upoznala dečka sa kojim se druži i danas. Wen prijatelj je na Fejsbuku upoznao svoju sadašnju suprugu. “Najviše me oduševi kada pronađem nekog koga nisam dugo videla. Ovo je najlakši način da pronađem te ljude i saznam nešto o njima, a to mi mnogo znači. Takođe me raduje kada mi neko pošalje neki ’poklon’ preko neke aplikacije. Sve je to virutelno, naravno, ali tako znam da ta osoba misli na mene ili ja na nju”, kaže Jovana koja se kao i drugi korisnici ne raduje mnogobrojnim pozivima za priključenje grupama. “Ima dosta nekih glupih kvizova, tipa: za koga ćeš se udati, šta ti kaže horoskop za sutra, koji je tvoj tip muškarca. To prilično zamara i stvara mi zbrku na profilu. Kontakti sa nepoznatim ljudima preko ovih sajtova mogu biti opasni, ali to izbegavam.” Profesori sa Northnjestern univerziteta u SAD sugerišu da studenti koledža biraju social netnjorking sajtove na osnovu svoje rasne i etničke pripadnosti. Na Fejsbuku su očigledne podele i kategorisanja makar na “obožavatelje Zdenke” i “obožavatelje Kravice”, premda u osnovi leži ideja ujedinjenja, razmene sklonosti, traganje za sebi sličnim. Nataša i Čeda Partijski aktivizam jednakim je intenzitetom na koji smo navikli u stvarnosti preslikavan na ovaj popularni sajt. Manje je, na primer, pristalica socijalista i PUPS-a, jer u njihovoj prirodi nije da “vise” na Internetu. Od Borisa Tadića, Vojislava Koštunice, Ivice Dačića, Tomislava Nikolića i Čedomira Jovanovića, najviše je prijatelja poslednjeg. Autentičnost profila je nemoguće utvrditi, ali je prema spisku prijatelja i drugim osobinama moguće otprilike ustanoviti kome je od naših političara profil sačinio neki obožavalac (Ivica Dačić), kome neki blizak saradnik (Koštunica, Tadić i Nikolić), a ko, možda, i sam ažurira stranu (Jovanović). Ko god da su, kreatori njihovih profila veoma verodostojno prate odluke svojih lidera i shodno ih tome učlanjuju u grupe – “Ne zaboravimo Srebrenicu”, “Kosovo je Srbija”, “Ilić Velja najveći je selja”, “Čeda lopov, širi dalje”. Uprkos trudu, jedna prosečna srpska pevačica (dakle, izgleda bolje nego što peva) ima trostruko više obožavalaca od lidera stranaka. Nataša Bekvalac apsolutni je srpski šampion na Fejsbuku, a slede sve njene koleginice – Seka Aleksić, Goga Sekulić i poneki šampion, poput Milorada Čavića.