Obuci sajber fuficu

Breskvica je najveći baksuz među svim sajber sponzorušama na ovom svetu. Dopala je u šake jednoj od onih devojčica kojima su roditelji zabranili Miss Bimbo, prvu modnu igricu na svetu. Gladna je i žedna, jer se njena dvanaestogodišnja kreatorka već danima ne pojavljuje na sajtu. Zato je beskrajno tužna, posebno kad pogleda u svoje jadne sandalice koje koštaju samo jedan bimbo dolar. O novoj frizuri i novom dečku moći će da razmišlja tek kad njena vlasnica ponovo prevari roditelje i uloguje se na sajt s kompjutera svoje drugarice. Blago drugaričinoj bimbo Anabeli. Drugaričina mama kaže da je Miss Bimbo baš super i da nije istina da kvari devojčice. I da ima svašta da se nauči i o modi i o životu. Breskvica jedva čeka da raskine s Dejvidom, ali raskid košta 300 bimbo dolara, pa sad štedi i igra greb-greb igricu. Dejvid je stariji glumac, “početni dečko”, koji joj daje samo 50 bimbo dolara dnevno. Drugaričina mama kaže bolje išta nego ništa, bar neka plaća rentu za stan. Mic, po mic. Lako je njoj da priča, kad bimbo Anabeli mic, po mic, preko “pejpala” (PadžPal, način internet-plaćanja) kupuje bimbo dolare. Za 10 pravih dolara može da se kupi 31.500 bimbo dolara plus pet posto bonusa. Za te pare možeš da povećaš i grudi i usta, da ideš svaki dan u solarijum i na izbeljivanje, kod frizera i psihijatra, i kupiš najfensi krpice zbog kojih bi te mrzela i drugaričina mama. To se zove ulaganje u fuficu, i dobijaju se attitude poeni, pa maloj bimbo odmah skače rejting u digitalnom svetu sponzoruša. Tata koji je dopao Breskvici ima samo srpsku platnu karticu, a ne i slovenačku kao drugaričin tata, pa o “pejpalu” nema ni govora, jer Srbija nije na listi. I da jeste, džaba, tata misli da je Breskvica odavno resetovana. I kako jadna Breskvica da pobedi sve te fufice koje je svakodnevno izazivaju na dvoboj pod reflektorima? To su tzv. challenges, kao klađenje, u deset, dvadeset, koliko imaš bimbo dolara. Pobeđuje bolja cica. I nije svejedno kad izgubiš na virtualnoj pozornici dok u publici podivljali momci urlaju, dobacuju i aplaudiraju onoj drugoj, suparničkoj bimbo. Gledaš u roze merač koji ti pokazuje koliko si aut. Tvorac prve modne onlajn igrice, dvadesettrogodišnji Nikolas Žakar je, posle medijske hajke na Miss Bimbo, koliko-toliko upristojio zadatke za sajber sponzoruše da roditelji više ne bi bili nervozni. Iako se uporno branio da je igrica samo bezazlena parodija stvarnosti. I da su novinari i udruženja roditelja u svojoj histeriji zaboravili da je jedan od važnih zadataka, pored lova na milijardera i pilula za mršavljenje, i “jačanje koeficijenta inteligencije”. I da svaka mala bimbo svakodnevno mora da ide u biblioteku i rešava slagalice i sudoku, ali i da ide na kurseve za pekarke, frizerke, medicinske sestre, sekretarice i tako napreduje u karijeri do foto-modela, novinarke, arhitekte i TV voditeljke. Cilj je da postane vrhunska “nezavisna sponzoruša”. A to znači da treba da bude bogata kao Paris Hilton, pametna kao Mileva Marić a da izgleda kao Viktorija Bekam ili bar Anđelina Yoli. Tako je Nikolas Žakar ukinuo pilule za mršavljenje. Sad su to “lekovi kad je vaša bimbo bolesna”, međutim, devojčice znaju da je za fuficu-cicu najbolja samo čaša sojinog mleka dnevno. Em jeftino i dijetalno, em utoli i glad i žeđ u roku od odmah. Na nivou 11 više ne stoji uputstvo: “Veće je bolje! Operiši grudi!”, što je posebno zaprepastilo britanske medije, psihologe i roditelje. Plastična operacija je, međutim, i dalje jedan od najprimamljivijih zadataka koji donose veliki broj poena u svetu sponzoruša. Na 15. nivou bimbo razmišlja o udaji jer počinje da živi s novim dečkom koji joj, razume se, plaća trosoban stan. Ali, na 17. nivou, kada postane “lutka sa naslovne strane” u donjem vešu, sirota mala bimbo treba da obavi glavni zadatak: “Milijarder je na letovanju! Zarobi njegovo oko i njegovo srce!” Milijarder je grozni zborani čilager koji svojoj digitalnoj fufici daje fantastičnih 1.000 bimbo dolara dnevno! “Parodija stvarnosti?!” uzvraća pitanjem klinički psiholog prof. dr Jelena Vlajković: “Moj utisak je da tvorci ove kompjuterske igrice, u stvari, kreiraju taj tzv. stvarni život. I to ga kreiraju za osobe ženskog pola kojima upućuju poruku da se stvarni život žene iscrpljuje kroz brigu o sopstvenom izgledu. I sopstvenoj privlačnosti.” Pri tom, dr Vlajković podseća da je ova igrica namenjena tinejdžerkama koje prolaze kroz razvojni period adolescencije. A da su u tim godinama mladi u potrazi za sopstvenim životnim ciljevima i filozofijom života. Odrasli, roditelji i profesori, često u tome ne mogu da im pomognu. Bilo zbog svoje nezainteresovanosti ili zbog otpora koji mladi, na tom uzrastu, osećaju prema njima. “Ali, tu su kompjuterska igrica i virtuelni svet”, nastavlja dr Vlajković, “u kome mlada osoba može da otkriva šta je u životu važno, kakva joj je uloga namenjena u životu i kakva žena ona treba jednog dana da postane. Rekla bih da se ovom kompjuterskom igricom formira jedan određeni sistem vrednosti u kome su polne uloge stereotipno definisane: ona samo treba da bude lepa i na raspolaganju muškarcu koji je sposoban da je izdržava. Ovaj trend vraćanja žene u konvencionalne okvire možemo i kod nas da primetimo. Dovoljno je da prelistate neki od časopisa namenjenih ženama i da vidite da se ženski svet jedino sastoji od emotivnih veza, mode, trudnoće i kuvanja. Plašim se da ćemo uskoro biti u situaciji da će bake biti mnogo emancipovanije od svojih unuka.” Zašto bi, međutim, Miss Bimbo bila skandaloznija i nepriličnija od stvarnog života na koji roditelji ne mogu da stave neki od zaštitnih programa i ograniče im kretanje, kako to već uspešno čine parental control softverima blokirajući im surfovanje netom? Seksualizacija globalnog tržišta, pa tako i tržišta za decu i široke industrije zabave, od Barbika pred penzijom i Bratz lutaka koje su ih uspešno zamenile, do reklama za čokoladni krem i dečijih kupaćih kostima, do te mere je zauzela svaki delić stvarnosti koja nas okružuje, da je nemoguće zaobići je. Ideal ženske privlačnosti i seksualnosti ne samo da se uvukao u dečiju garderobu, nego i u rublje Bratz beba na koje se nedavno, slično kao i danas na Miss Bimbo, digla roditeljska kuka i motika, pa su lutke koje predstavljaju jednoipogodišnje bebe, umesto mrežastih tangi, ipak dobile redovne bebeće gaće. Valjda zato što niko nije mogao da se otme utisku da je reč o čistoj dečijoj pornografiji i latentnoj pedofiliji. Zaista, da li iko može da zamisli devetogodišnje devojčice pre dvadeset godina kako, igrajući se u parkiću iza zgrade, svoje lutke vode na plastične operacije i primoravaju ih na rigorozne dijete? Ako su lutke naših baka u slojevitim suknjama, i dugačkim vunenim gaćama, s još dužim upletenim kikama, izražavale kolektivnu svest o brižnim majkama, a olovni vojnici predstavljali hrabre i časne muškarce, šta kreacija Miss Bimbo govori o današnjoj kolektivnoj svesti? Posredi je, nesumnjivo, želja da se detinjstvo žrtvuje na oltaru marketinga. Zašto bi, na kraju, detinjstvo bilo izolovano od ostatka marketinške parade čovečanstva, kad je već tako zgodno naplativo? Jer, kako je nedavno o tome govorila dr Meja Tejlor, profesor psihologije na Mančester Metropoliten univerzitetu u Velikoj Britaniji, ovde nije reč o bezazlenoj zabavi, nego o kešu. Ako vaše kćeri žele da napreduju u igrici Miss Bimbo, potrebno je da uplate novac preko SMS-a, ili da vi to učinite za njih preko “pejpala”. Uplatili im tih nekoliko pravih dolara ili ne, vaše kćeri su, za potrebe igrice, primorane da taj virtuelni novac zarađuju na nepriličan način. I onda ste se našli u zamci koja vas priprema za sličnu sasvim stvarnu scenu iz života: možda roditelji neće ili ne mogu da daju novac svojim kćerima za njihove “lutke”, ali ima ko hoće. Planetom vlada paničan strah od pedofilije, odavno su cenzurisane pojedine “neprilične” scene crtanih filmova iz prošlog veka, onih o Dušku Dugoušku, Tomu i DŽeriju, koje su nekim udruženjima roditelja zamirisale na rasnu, polnu i etničku diskriminaciju. Za to vreme, milioni nekih devojčica po Internetu jure virtuelne starce koji će ih izdržavati. Virtuelno ili stvarno. Dr Sanjin Dragojević, profesor sociologije kulture i masovnih komunikacija na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu, reći će za NIN da pojedine zemlje imaju znatne prihode od industrije zabave, kao što je to bio i jeste Japan, a danas je i Kina: “Možemo reći da je ukupna svakodnevica prikazana u medijima erotizirana, a dijelom i trivijalizirana, što se onda dakako osjeća i u proizvodima namijenjenim djeci. Ujedno, time se promiče i ideal poželjnosti, zavodljivosti te percepcija uspješnosti u suvremenim društvima, na što najmlađi naraštaj nije imun i čega je počesto nijemi svjedok. Ipak, treba uzeti u obzir da su igrice dio najšire pojmljene čovjekove potrebe za igrom, pri čemu onaj koji se igra zna da ona sama nije puki realitet već naprosto dio razonode, slobodnog vremena i dokolice.” Profesor Dragojević ističe da se stručnjaci spore kad je reč o uticaju igrica na decu: “S jedne strane je stav da igrice same po sebi zatupljuju i odvlače pozornost djece od izražavanja vlastite kreativnosti, dok su s druge strane mišljenja koja tvrde suprotno: putem igrica djeca uspijevaju svladati čitav niz psihofizičkih prepreka i pripremaju se na ulazak u visokotehnologizirano društvo.” Kao što ima igrica koje mogu da posluže u edukativnom procesu, ima i onih (mnogo više) koje su puka razonoda, kao na kraju i Miss Bimbo. “Igrice jednim svojim dobrim dijelom pripremaju djecu za suočenje s poteškoćama u životu”, napominje dr Dragojević, “sugeriraju ili dovode u pitanje pojedine društvene vrijednosti. S druge strane, mogu izazvati i odvajanje od realnosti i prouzročiti svojevrsni eskapizam.” Ali, uzroke nepoželjnog a ponekad i poremećenog socijalnog ponašanja ne treba tražiti isključivo u igricama ili samo u roditeljima. Uzroci su, po običaju, mnogostruki. Akademik Dragojević podseća da su Teodor Adorno i Maks Horkhajmer skovali termin “kulturne industrije” kojima danas pripadaju i igrice kako bi “kritizirali tzv. narkotički utjecaj koji ima zapadna audiovizualna produkcija”. Međutim, od šezdesetih godina prošlog veka naovamo, sam termin gubi negativno značenje i postaje neutralan. Zapravo, “njime se obuhvaća široko polje produkcije od filma, radija, televizije, izdavaštva, softvera”, zaključuje profesor Dragojević. Rečju, onlajn igrice ne mogu imati negativan predznak koji su izgubili i njihovi audiovizuelni preci – film i televizija. Ali zašto bi Miss Bimbo bila na stubu srama, kad je ona samo, nešto sužena u kukovima, digitalna verzija neprolazne Merilin Monro, pop-kreacije iz prošlog veka sa sve pilulama i implantima u bradi o kojima se tada nije govorilo? I Merilin Monro i njena stvarna “vlasnica” Norma Yin morale su u nekom trenutku da zarađuju na nepriličan način, dok nisu stigle do filmova “Neki to vole vruće”, “Princ i plesačica”, “Kako se udati za milionera”... Tako bar sad demontiraju pop-ikonu celuloidne trake razni televizijski dokumentarci, u potrazi za istinom o njoj. Nove Bratz i Bimbo devojčice 21. veka, uskoro će virtuelno proživljavati nekoliko života istovremeno koje njihove bake nisu mogle ni da sanjaju gledajući u bioskopu večnu Merilin. Miss Bimbo je, zasad, samo jedan od ponuđenih života. Roditeljima preostaje da pronađu dobru parental control zaštitu za dečje kompjutere.