Za jednokratnu upotrebu

Koliko je jaka struja koja nam ne da da bar na trenutak izvučemo glavu iz kloake i uzmemo vazduha, ubedljivo pokazuju reči Johanesa Junga, visokog partijskog i državnog funkcionera Nemačke: one Nemačke koja je bes i mržnju izlila na Srbe i Srbiju u Prvom i Drugom svetskom ratu; one Nemačke kojoj je Hrvatska spevala pesmu “Danke Dojčland” zahvalna što je brutalnim pritiskom na EU izdejstvovala priznanje krvave hrvatske secesije; one Nemačke koja je, protivno svom ustavu i elementarnom moralu, 1999. bombardovala Srbiju i ubijala decu u Varvarinu. Taj Johanes Jung kaže da “srpski političari i društvo treba da postanu svesni svega što se desilo 90-ih godina, svih ratova i ratnih zločina”. Posle svih kazni, izvučenih na videlo iz naftalinskih skladišta najmonstruoznijih evro-američkih surovosti, Jung traži i kolektivnu odgovornost “ne samo lidera, nego i naroda koji ih je podržavao”. Pošto su izbori bili tajni, nejasno je kako bi razlučili krive od nevinih, a pošto se nije nikako ni moglo predvideti koga će Zapad izabrati za favorita u “tuči pasa”, kako je Bejker 1991. nazvao krvavo razbijanje SFRJ, na prvim izborima narod je glasao shodno tome, jer se nadao da će tako postati omiljeni “američki pas.” Zato ga je vrlo teško optužiti za tu jednostavnu, toliko ljudsku želju da se umili moćnima. Da im skoči u krilo. Da ga zaštite. Na izborima 1992. Amerika je podržala Miloševića protiv Panića i narod je glasao u skladu sa tom notornom činjenicom. Nekih sledećih izbora narod je opet glasao za Miloševića jer je po tvrdnji Stejt departmenta Milošević bio “garant mira na Balkanu” i ko bi normalan tada glasao protiv čoveka za koga Amerikanci tvrde da im garantuje mir?! Prošlih izbora su nas ubeđivali da glasamo za Koštunicu, a danas ili sutra bi već mogli i da odgovaramo za to, jer ne znamo pravi momenat posle koga američki favorit postaje poslednja bitanga. Očigledno je da je narod uvek glasao kako su moćnici hteli, samo što nije na vreme uspeo da se “prešalta”, jer se to od više miliona ljudi, u kratkom roku, ne može ni očekivati. Dakle, kolektivna krivica naroda se sastoji u tome što je verovao lažljivim zapadnim političarima i što je naseo na njihove trikove o demokratiji, izborima i suverenoj volji građana. Dragan Vidaković, Prilike