Strah nad Srbijom

Opet nam je laki televizijski humor politički subverzivan i opet Srbi istinu o Srbiji mogu bez straha govoriti pre svega sa pristojne daljine – iz emigracije. Šojić i društvo nam u 38. epizodi „Bele lađe”, po scenariju bivšeg sudije, prikazuju izbor vlade pet minuta posle 12. Ali, sve karikiranje iz čuvene beogradske škole TV-humora (od Lole Đukića do Siniše Pavića) izgledalo je kao bleda kopija onog što se čita na naslovnim stranama, sluša kao prva vest i najozbiljnije analizira među „vodećim analitičarima”. I onda, morao nam je Branko Milanović, iz Vašingtona, odigrati ulogu onog dečaka koji jedini u nepreglednoj gomili ozbiljnih ljudi vidi „da je car go”! Naši istraživači i naši „njuzmejkeri” nemaju vremena da se bave banalnostima. Oni rade na filantropskom megaprojektu koncentrisanom na nestašno dečaštvo malog Ivice i frojdovski rone po pomalo i kontroverznoj prošlosti novog evropskog lica koje je stasalo u Jagodini. Preduzimljiviji nude i menadžerske uloge kako bi se za Ivicu našlo kakvo mesto u jednoj međunarodnoj ligi. Naglo je probuđena i briga za penzionere, tako da ni realan budžet ni stabilan dinar nisu neka preka potreba. MMF-u se poručuje: „DŽaba ste krečili.” Doduše, ni MMF se ne buni. Ni „Ju-Es-Ejd”, ni toliki promoteri demokratije, ni da nas podsete na to što Milanović radi o svom ruhu i kruhu. Lekcija prva: može biti da mi bez sumnje znamo da su „naši” bolji, ali uvek moramo imati na umu da igramo utakmicu u kojoj je sudija – narod. Greši i narod, ali onaj ili ona grupa koja ima više njegove podrške – dobija. Do sledećeg kruga. Tu nema ali, jer „demokratija je jedini način mirne promene koji je čovek dosad otkrio” (F. Hajek). „Ali” tu znači da smo spremni da uvodimo drugačija pravila. Evropa XX veka se seća dva diskontinuiteta s građanskim društvom – fašizma i komunizma. Nije poznato da iko od učesnika u igri u Srbiji ima takve primisli, pri čistoj svesti. Ipak, ovih nedelja posle majskih izbora oseća se strah nad Srbijom. U „demokratiji” u kojoj se lični ili grupni interesi mogu javno pretpostaviti najvišim principima sistema, a da onaj ko to čini nema strah od opšteg zgražanja i moralne osude (pravo je tu poslednje sredstvo!), osnovni osećaj građanina može biti – egzistencijalna ugroženost. Kuda vodi „slobodni dojam” u oblastima gde je vekovno iskustvo da sve treba biti određeno brojevima i svedeno na najprostiju matematičku operaciju – sabiranje? Da se veruje u dobre namere onih koji pokazuju najjaču „volju za vlast”? Ozbiljni ljudi u istoriji su ponavljali da im je prijatelj drag, ali da su im pravila i principi u javnom poslovima prioritet. Ni tu nema „ali”! Američki filozof Yon Djui opisivao je demokratiju kao veliki razgovor: nacija sama sa sobom raspravlja o svojim nadama i strahovima, a onda sluša šta oni kažu. Prosta logika izbore obeležava kao vrhunac te konverzacije. Kod nas vrhunac traje nedeljama posle... Nade i strahove normalnog bića to pretvara u nespokoj i zebnju. Kad se doda činjenica da je zemlja zbog ugroženosti teritorijalnog integriteta u sukobu (to je sukob, kako god ga savitljivi politički govor opisivao) sa najjačim političkim blokom u savremenom svetu – onda se čini da će se dijagnoza samo pogoršavati. Jer Zapad (naravno, taj politički blok je u pitanju) nije dobrovoljno vatrogasno društvo sa pleh-muzikom i izglancanim kožnim čizmama, nego sistem sa raketnim štitovima, tajnim službama, medijskom podrškom i – u „masivnoj” diplomatskoj ofanzivi. Pred tom silom stalo je malo raspojasano srpsko društvo izgubljeno i zakrvljeno, koje se još nada da ga veliki – potajno voli. U toj prenapregnutosti i mučnini unutrašnji sukobi postaju mogući. Dramu pojačava učešće drugih svetskih sila. Dobro je što ima neko čiji se interes poklapa s našim, pa na frontu nismo sami, ali dobro nije što mi ovako mali i očerupani moramo u nadmetanje titana i što svaki čas jesmo „moneta za potkusurivanje”. Kraj se tome ne može sagledati, ali čuda biti neće. Strah nad Srbijom stoji kao gradonosni oblak. Qudi „biraju reči” u kafani, komšije izbegavaju kafu kod neistomišljenika, na „nezgodna” pitanja smišljaju se kiseli i šaljivi odgovori. Nije još da „dan ne zna noć šta nosi”, ali – izvesno, niko ne zna šta sutrašnji dan nosi. Gledamo ćelave glave, siva odela, ispijena lica, slušamo reči koje imaju cilj da zasad ništa ne znače; sav taj silan svet se zaklinjao na borbu protiv korupcije a mi nagađamo ko će za koliko da pristane. Da li je to kolektivna bolest ili – stah od apokalipse, pa se čini da rešenje nije skupo nipošto. Čak nije važno ni koje je rešenje. Iščezava svaka tolerancija. Niko ne može da nešto kaže iz svoje pameti: samo da počne rečenicu i odmah ga svrstavaju u falangu. Jednu ili drugu. Sredina iščezava. Kao pred „poslednji obračun” jednog podneva, kad sunce bude visoko a preteća senka nad glavom. Nismo li tu na „golom otoku na kome je, evo, izrasla jedna palma”, isti mi koji smo pre neku godinu videli „Sablju”, čekali na šta će izaći zakon o lustraciji, merkali raspravu o (ne)potrebi 6. oktobra? Sećamo se kako je mnogi „liberal”, „demokrata” i „evolucionista” zažalio što mu nije pružena prilika za revolucionarno namirenje. Lov na nedelju dana, a onda opet u „demokratiju”? Šta možemo? Malo. Pesnik nije bio u pravu, strah nam jeste „zaledio grudi” i sad čekamo da se ispuni proročanska misao pradede naših političara „da nam spasa nema, ali da se izvući moramo”. Ovo nije roman Dobrice Ćosića, ali iz te stvarnosti ne možemo. Čekamo da „subjektivne snage” završe pogađanja... I da se naše nade i naši strahovi prizemlje. Da li će Srbija uspeti da izađe iz političke kontuzije? I iz stanja u kojem je „matematička većina” sramota, a elementarna demokratska pravila okačena mačku o rep i pretvorena u „poeziju” gde belo može biti crno, sedam veće od sto, a mrav velik kao planina? Da li će skoro opsenari spakovati kofere i prepustiti birokratskom umu da omogući učesnicima da koaliraju, biraju, glasaju, a on da broji, sabira, konstituiše? Može li ovde zavladati pravo i u rudimentima? Tragikomično je mnogo toga u našem življenju s demokratijom. I prioritet je da postanemo svesni kako bi se začas ova krhka građevina mogla pretvoriti u prah i pepeo.