Azbuka politike protiv azbuke ekonomije?

Svako ko bar tri čiste ima sa ekonomijom zna kakva je to glupost”, rekao mi je tada jedan gospodin koji je posle postao visoki državni službenik. Prilično je penio na sam pomen Velimira Ilića, koji je njegovog kasnije partijskog lidera krpio zbog nerazumevanja ideje da se devizne rezerve stave u funkciju investicija. Posle su se Ilić i napadnuti Mlađan Dinkić (privremeno) pomirili. Iliću “glupost” nikad nije zaboravljena. Građani Srbije su se o postojanju deviznih rezervi definitivno edukovali tokom raspada bivše SFRJ. Ni danas se ne zna da li su Slovenci još odustali od potrage za ostacima devizne ostavštine Ante Markovića. Činilo se da će na njoj duže jahati nego Srbi na potrazi za kraljevim zlatom u Švajcarskoj. Krajem 1990. godine tadašnja SFRJ je imala devizne rezerve od 11,5 milijardi dolara. Kud su se denule u međuvremenu trebalo bi da znaju svi pomalo, ali Slovenci nisu prestali da veruju da mi u Srbiji znamo ponajviše. Zbog našeg znanja su oni u Evropi, a mi ni na nebu ni na zemlji. Tek, građani Srbije su o prirodi deviznih rezervi edukovani taman toliko da je pravi blam bar ne skočiti za oči svakome ko i pomisli da bi se njima dalo upravljati drugačije nego što to od 2000. godine, primenom konzervativne metode, čini Narodna banka Srbije. Istina je i da u dokumentima Međunarodnog monetarnog fonda nećete naći kreativniji pristup tom problemu. “Tradicionalno te rezerve centralne banke ulažu u likvidne državne papire i plemenite metale, pre svega zlato.” Sigurnost ulaganja je prvi postulat ove tradicionalne metode, dok likvidnost podrazumeva mogućnost da se hartija u koju su devizne rezerve uložene unovči istog časa kad je to državi vlasnici potrebno. Devizne rezerve se, dakle, po pravilu ne ulažu dugoročno. Pa prema tome, ne donose ni enormne kamate. Na većoj su koristi onome kod koga se čuvaju nego onome čije su. Ali, o tome ćemo posle. Otprilike kao i većina građana koji se ne zovu Velimir Ilić, prema deviznim rezervama se sa strahopoštovanjem, na distanci držala i ova novinarka. Dok joj gospođa Vesna Yinić, tada direktor Trezora Republike, pre godinu, godinu i po nije rekla da se u onoj brojci koju kao devizne rezerve prikazuje Narodna banka Srbije nalaze i devize dobijene prodajom Mobtela. Da je poreklo deviznih rezervi neobično važno pri (teoretskom, molim) razmatranju ideje da se devizne rezerve drugačije investiraju nego što predviđa konzervativna metoda, svet je već imao da spozna. Pošto su Kinezi, sada vlasnici najvećih deviznih rezervi na svetu, shvatili da držanjem tih rezervi u hartijama od vrednosti američke države znatno doprinose da kamatne stope u SAD i drugim državama budu niske (Herald tribjun, mart 2007), a da oni sami zarađuju vrlo malo. Kako je najavljeno marta prošle godine, kineska vlada je iz nadležnosti Centralne banke izuzela 200 milijardi dolara deviznih rezervi i stavila ga pod svoju kontrolu, a na investiciono upravljanje China Investment Compandž. Sa namerom da ta sredstva investira sigurno, ali agresivnije nego što se ulaže deo deviznih rezervi koji je ostao na brigu Kineskoj centralnoj banci. Pre nego što se to dogodilo, zapadni svet je morao da se suoči sa dve stvari kojima su se prošlog meseca pozabavili i švajcarski Bundesrat i Švajcarsko udruženje banaka. Zahvaljujući rastu cena nafte i drugih sirovina, takozvane zemlje u razvoju, dosadašnji neto uvoznici kapitala, akumulirale su vrlo impozantne sume novca. Dovoljno je pogledati našu šemu i ukupne devizne rezerve industrijskih na jednoj i zemalja u razvoju na drugoj strani. Zahvaljujući budžetskim i spoljnotrgovinskim suficitima, mnoge od zemalja u razvoju su tako ugojile svoje devizne rezerve da je trebalo da bude samo pitanje dana kad će se tok svetskog kapitala okrenuti na suprotnu stranu od dosadašnje. Kako se uglavnom radi o državama (Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati, Kina) koje nemaju izobilje velikih privatnih firmi, novac je završio u snažnim državnim fondovima koji su tokom prošle godine definitivno izašli na svetsku scenu sa potencijalnom finansijskom snagom od 3.100 milijardi dolara. Najveći državni fondovi potiču sa Bliskog istoka, iz Singapura, Kine, Rusije i jedne zapadne zemlje – Norveške. “Pri daljem rastu cena sirovina i sve profesionalnijem gazdovanju deviznim rezervama, mogla bi imovina kojom raspolažu državni fondovi do 2012. godine da naraste do 7.000 milijardi, a do 2015. godine do 10.000-15.000 milijardi dolara”. Švajcarski Bundesrat je zaključio da zasad nije potrebno preduzimati političke mere da bi se švajcarski finansijski sistem zaštitio od mogućih političkih namera ovih fondova, ali da situaciju treba držati na oku. Naročito zbog moguće krađe intelektualne svojine i vlasničkog ulaska u firme vezane za bezbednost. Strateški sektori, kao energetski, u Švajcarskoj su, zaključio je Bundesrat, zaštićeni od mogućnosti ulaska stranog kapitala. Usmeravanje deviznih rezervi u ovakve fondove novo je iskustvo i analitičari očekuju da će se Kina odlučiti za investicije u energetski sektor i druge prirodne resurse, pošto su joj preka potreba. Zasad se ne očekuje ni da bi ovi fondovi mogli biti veća opasnost po stabilnost finansijskih tržišta od takozvanih hedž fondova. Narodna banka Srbije trenutno prikazuje devizne rezerve od preko 14 milijardi dolara. Znate kolike su to pare? Velike. Ali nisu naše. Za razliku od gospođe Jorgovanke Tabaković, autoru ovog teksta se čini da je za investiranje na kineski način raspoloživo eventualno ovih 536 miliona dolara stečenih privatizacijom Mobtela, na primer. Zašto se ne investira? Zato što se troši. Kako? Ovako: krc, krc, krc.