Nema lakog puta do bogatstva

“Nije sve u produktivnosti, ali na dugi rok gotovo sve je u njoj.” Ako pojedinac, poslovni čovek ili država žele privredni rast i ako žele da žive bolje, trebalo bi pažljivo da se zamisle nad ovom kratkom izjavom Pola Krugmana – jednog od najpoznatijih ekonomista danas. Bogatstvo nam ne pada u krilo sa neba, ono mora odnekud konkretno da dođe U suštini postoje tri izvora privrednog rasta. Dobro je poznato da se proizvodnja može uvećati povećanjem radne snage ili investiranjem u nove fabrike i novu opremu. Ali suštinsku ulogu trećeg izvora rasta – produktivnosti – često je teže shvatiti. Osnovna stvar je da se produktivnost posmatra kroz to koliko pametno se koriste radna snaga i kapital da bi se proizvele roba i usluge. Naime, nije dovoljno da samo nagomilate ljude i mašine na jednom mestu i da se nadate da će se sve složiti kako treba u interesu vaših mušterija. Ne, ne samo da treba da osigurate da su radnici obučeni kako treba a mašine dizajnirane tako da sve to zajedno glatko funkcioniše, već treba da delaju u okruženju koje će omogućiti da reaguju na promenu želja mušterija. To omogućava promene, prilagođavanje i blagovremeno reagovanje. U zavisnosti od toga kako je neki posao dobro organizovan i kako dobro funkcioniše, ostvariće se veća efikasnost što će vam omogućiti da dobijete više proizvoda po jedinici faktora koji ste uneli u proizvodnju. Ukratko, veća produktivnost ne ostvaruje se samo većim unosom kapitala i rada već i bolje organizovanom proizvodnjom, boljim upravljanjem i boljom distribucijom. Bezbroj empirijskih zapisa pokazuje da je produktivnost važan faktor u razlikama u dohotku među državama i da je rast produktivnosti najvažniji i jedini dugotrajni put ka napretku. Svetska banka nedavno je objavila izveštaj „Oslobađanje napretka”, u kome se analiziraju izvori rasta u zemljama istočne Evrope, uključujući i Srbiju, i bivšeg Sovjetskog Saveza. Izveštaj nedvosmisleno pokazuje da je produktivnost odlučujući izvor većeg privrednog rasta i životnog standarda u poslednjoj deceniji. Između 1999. i 2007. godine dohodak po stanovniku porastao je u ovim zemljama za više od 50 odsto, a 50 miliona ljudi je izvučeno iz siromaštva. Prema izveštaju, od 5,42 odsto godišnjeg rasta između 1999. i 2005. godine, čak 4,43 odsto može se pripisati rastu produktivnosti faktora proizvodnje. Akumulacija kapitala doprinela je sa 0,72 odsto, a radna snaga sa 0,27 odsto. Drugim rečima, čak 80 odsto privrednog rasta ostvareno je zahvaljujući većoj produktivnosti. Osim toga, rast produktivnosti u ovom regionu u to vreme, u odnosu na druge regione i na ceo svet, bio je drugi najveći – samo je u Kini bio viši. Pa, odakle je došao taj rast produktivnosti? Kako je tržište uzelo stvar u svoje ruke, proizvodna sredstva su bukvalno bežala iz manje produktivnih grana i sektora ka onima gde su se bolje koristila; odlazila su iz manje produktivnih u više produktivne firme. Osim toga, preduzeća su pojedinačno postajala dinamičnija, često suočena sa oštrom konkurencijom u svetu koji se brzo menjao. Nema iznenađenja u činjenici da se glavni izvor rasta, u nekadašnjim planskim privredama, premestio iz prerađivačke industrije sa previše zaposlenih u cvetajući niz novih finansijskih, tehničkih i drugih usluga. To naročito važi za nove članice Evropske unije u istočnoj Evropi. Produktivnost je u ovim zemljama duplo veća od one u siromašnim zemljama nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, koje su kasno započele sa reformama. Ali čak i zemlje koje su zakasnile sa reformama doživljavaju dramatično seljenje proizvodnih resursa iz prerađivačke industrije u poljoprivredu, koja napušta primitivan način proizvodnje i brzo postaje efikasna. No, uprkos tim tektonskim promenama unutar sektora, važno je zapaziti da je povećanje produktivnosti pre svega ostvareno u pojedinačnim preduzećima koja su se uspešno transformisala. Ima bezbroj dokaza koji ukazuju da su firme najviše napredovale kada su se suočile sa konkurencijom, kada se u nekoj oblasti otvaraju nove firme, kada je poslovno okruženje nemilosrdno prema zastarelim neefikasnim preduzećima pa ih tera da brzo odustanu od rada. A gde je Srbija u svemu ovome? Kao i mnoge druge zemlje u jugoistočnoj Evropi – zbog nedavne istorije – ona je u grupi kasnih reformatora, što zahteva znatnu preraspodelu proizvodnih faktora iz sektora u sektor i iz firme u firmu. I mada njena privreda nije bila planska, i tu dolazi do preraspodele iz prerađivačke industrije u poljoprivredu i usluge. To prati otpuštanje radnika jer preduzeća pokušavaju da budu produktivnija. Sve to se već desilo u zemljama istočne Evrope koje su se pridružile EU. Ali, baš kao što su te zemlje posle pet-šest godina reformi preokrenule trendove i počele da otvaraju nova radna mesta (na neto osnovi), tako i Srbija može da ih preokrene. Broj nezaposlenih u Srbiji prvi put je pao prošle godine. Privatizovana preduzeća su profitabilnija i produktivnija pa stvaraju veće mogućnosti za reinvestiranje i ekspanziju. Sve to, pak, zahteva reforme koje će ubrzati stvari. Proces destruktivne kreativnosti (to jest, zatvaranje neprofitnih i otvaranje profitnih preduzeća) treba da se ubrza završetkom privatizacije i jačom tržišnom konkurencijom. Kako bi se obezbedilo produktivnije kretanje radne snage kroz sektore i unutar sektora i firmi, reforme treba da ohrabre radnike da se prilagode novim zahtevima kroz obuku na radnom mestu i kroz šire reforme obrazovanja. Rigidnost tržišta radne snage i nedostaci visokog i stručnog obrazovanja i dalje su prepreka novim radnim mestima i inovacijama. Nije, naravno, iznenađujuće što dokazi upućuju na zaključak da produktivnost preduzeća zavisi od infrastrukture (putevi, pruge, telekomunikacije, energija), od dubine i razvijenosti finansijskog tržišta, dobrog upravljanja i tržišne konkurencije. Konačno – i možda najvažnije – gotovo je nemoguće održati rast produktivnosti kada plate rastu po dvocifrenim stopama. Kad plate brže rastu od produktivnosti, gubi se korist od rasta produktivnosti. Države, firme, pojedinci postaju manje konkurentni. U poučnom članku “Fajnenšel tajmsa” od 30. maja ove godine, pod naslovom „Baltičke zemlje na putu tvrdog prizemljenja”, finski investitor u Estoniji kaže: „Rast produktivnosti od 10 do 125 odsto godišnje je moguć. Ali kad plate uz to rastu 20 odsto, suočavate se sa problemom.” On više nema izbora već mora da smanji broj radnika. Pritisak plata u Srbiji je veliki i moramo biti svesni da će one na tom nivou ugroziti napore ka modernizaciji. I zato, uveravam vas da nema lakog puta do blagostanja, a uveravam vas i da bilo kakva brza, bezbolna rešenja, neće dugo trajati. (Autor je direktor Kancelarije Svetske banke u Beogradu)