Sjaj i beda srednje klase

Više od polovine života bunio sam se protiv srednje klase, da bih ostatak godina žalio za njom. Ova klasa, koja je umetnike smatrala ludacima, glumice kurvama, pesnike beskućnicima, ova klasa koja je mastilom polivala prve slike impresionista, koja je oterala u ludilo i smrt Van Goga, ne shvativši njegovu vrednost, ova klasa koja je dozvolila da Đura Jakšić umre od tuberkuloze i gladi kao podstanar, ova klasa koja je smatrala nepristojnima i one iznad, i one ispod sebe, i čija je deviza bila „sredina je zlatna” – dospela je u Beogradu do samog kraja. Socijalizam, koji su doneli belosvetski probisveti uz pomoć radnika, seljaka i aristokratskih otpadnika, smatrao je srednju klasu malograđanskom, koja je ipak nekako, zahvaljujući lukavstvu, uspela da se pomoću mimikrije pritaji, povuče i kako-tako preživi. Danas je potpuno uništena! Jednostavno, život je pogazio i satro u prah i pepeo sva pravila na kojima je počivala. Gotovo pola veka bilo je zabranjeno oslovljavati se sa gospodin ili gospođa. Kada je to najzad ponovo dozvoljeno, ispostavilo se da više nema prave gospode i pravih dama! Zbog siromaštva u koje smo zapali, danas u Beogradu gotovo više niko ne slavi rođendan, tako da više nemamo kome da uvalimo onu bombonjeru, staru tri i po godine, koju smo dobili od Petrovića, a ovi od Popovića kojima su je doneli Jovanovići, pošto su im je za rođendan poklonili Pavlovići, koji su je dobili od nas! One porodice koje imaju novca, dečije rođendane slave danas u zakupljenoj sali Mekdonaldsa, tako da je otpalo slatko ogovaranje na putu do kuće: „Jesi li primetio da su joj užegli orasi u torti i da ono nije bio puter, nego obični margarin?” Kako ogovarati automatski roštilj Mekdonaldsa? Čuvena pretnja srednje klase: „Ako ne budeš učio, daću te na zanat!” doživela je neočekivan obrt: zanatlije su danas u Beogradu najbogatiji ljudi! Umesto ukletih umetnika, koji su se ubijali zbog neizdrživog svetskog bola, samoubistva vrše penzionisane knjigovođe i profesorke istorije u hladnim osamljeničkim sobicama bez hrane, struje i ogreva. Profesionalni klošari više ne mogu da pronađu u kontejnerima među đubretom ništa za jelo jer su ih pretekli predstavnici nekadašnje srednje klase. Doktori filozofije drežde pred vratima polupismenih bogataša da ih zamole da im budu sponzori za objavljivanje disertacije o Hajdegeru. Građanski Beograd više se ne okuplja za sastavljenim stolovima kafana u kojima su se družili i njihovi očevi. Čak je i pijenje uobičajene kafe postalo za njih basnoslovno skupo. Odavno je zaboravljen običaj da se prijatelji otimaju ko će da plati turu. Na njihovim dugogodišnjim mestima sede ulični dileri, mafijaši i preko noći obogaćeni ološ. Izgubivši svoju dušu, Beograd je u zamenu stekao lošu narav. Srednja klasa, koja u svoja građanska svetišta nije puštala bez kravate, dotučena je prljavim patikama koje su skuplje od lakovanih cipela. Kao što sam se nekada u mladosti bunio protiv mesta u koja me nisu puštali bez odela i kravate, danas sam poražen činjenicom da u Beogradu ne postoji nijedno mesto u kome je odelo obavezno, čak ni kod matičara na venčanju. Zahvaljujući dragocenoj hrani, nakupci i seljaci su se ogazdili, a fukara obogatila. No, izgubivši sve, srednja klasa nije izgubila svoj ponos, što joj otežava život. Sve teže je, naime, ne primećivati dotrajalost starog odela i istanjenost đonova: sve bolnije prikriti nelagodnost što se u posetu odlazi bez buketa cveća za domaćicu. Ima li teže situacije od dostojanstva odrpanca koji se trudi da bude gospodin? Srećom, džins, koji oduvek nosim, što je stariji i bleđi, sve je lepši! Bez krivice krivi Otkako znamo za sebe stalno smo nekome nešto krivi. Osećanje krivice je, čini mi se, osnovno osećanje srpskog naroda. Nevolja je samo u tome što ne postoji dovoljno veliki kauč na koji bi svi Srbi legli i ispovedali se psihijatru. Psihoanaliza je, inače, kao što je poznato, bolest koja se širi lečenjem. Krivi smo najpre od samog rođenja; roditelji čekali da dobiju najzad ćerku, a rodio se sin, ili obrnuto. Otac nije hteo da se ženi, ali majka ostala u blagoslovenom stanju; kud će, šta će, oženio se siromah, a mi još nerođeni ispali krivi. Zatim smo krivi što po noći plačemo, pa ne damo roditeljima da spavaju. Krivi smo u prvom osnovne što nam slova ne ispadaju lepo. Krivi u gimnaziji što bežimo sa časova i pušimo u klozetu. Kasnije ćemo biti krivi čitavom naprednom zdravom čovečanstvu što uopšte pušimo, pa će za nas odrediti najsmrdljivija i najmračnija mesta po kafanama i aerodromima, gde će nas, dok budemo pušili, gledati kao gubavce, a sve to navodno zbog našeg zdravlja. Krivi smo na fakultetima što znamo više od profesora, krivi u vojsci što nam je kičma kriva kada stojimo mirno i što se smejemo glupim oficirima, krivi što nam je vojska izgubila sve ratove jer su se generali bili toliko ugojili da nisu mogli ni da potrče. Najpre smo bili krivi komunistima što smo izbegli da uđemo u njihovu partiju, a zatim demokratama, koje su osnovali bivši komunisti koji nisu zaboravili da su bili sekretari komiteta, kada su nas zvali da uđemo u tu avangardnu stranku. Krivi smo ženama sa kojima nismo dovoljno i ljubavnicama koje smatraju da smo isuviše sa ženom i decom. Krivi deci što ne možemo da im kupimo najskuplje trenerke, patike i mobilne telefone. Ako doznaju da nekoga volimo van kuće, postajemo njihovi taoci i oni nas reketiraju samo da nas ne odaju mami. Krivi smo ljubavnicima što ni na koji način ne možemo da zbrišemo iz kuće preko vikenda i za vreme Nove godine. Krivi smo lekarima što imamo više kilograma nego što oni smatraju da treba (a jelo nam je oralna uteha), krivi što pijemo, a zna se ko je pijanac: onaj koji pije više od svog lekara. Krivi smo što jedemo čvarke i slaninu, što solimo pre nego što probamo jelo, krivi što ne pešačimo po deset kilometara dnevno. I na sve te krivice već smo se navikli, mada nas tište od ranog jutra čim se probudimo, ipak su to pojedinačne krivice, ali poslednjih godina krivi smo svi zajedno čitavom svetu. Najpre, krivi smo što smo pokušali da ostanemo živi i suprotstavili se sveopštem pokolju i progonstvu, trebalo je, izgleda, da se mirno prepustimo našim starim neprijateljima i njihovim noževima iz prošlih ratova. Krivi smo, onda, i zbog toga što Evropa navodno hoće da nas primi, a mi, kao u školi, nismo spremni na to. Umesto da svi pijemo viski, ovde kod nas jedino na svetu svako peče svoju rakiju i tvrdi da je najbolja. Krivi smo što ne isporučujemo Hagu svakoga koga traže. Krivi smo što one koje traže ne možemo da pohvatamo. Preko kojih ćemo mostova u Evropu kad su nam ih Evropa i Amerika porušili, a mi ih još nismo sve popravili. Krivi smo kad narod izađe na izbore da izabere neke koje Evropa ne voli, a krivi smo takođe i kad niko ne izađe na izbore. Ukratko, krivi smo za sve pod kapom nebeskom i ja naprosto uživam u tome jer više nisam osamljen u svojoj krivici koja me prati od malih nogu kada su svi bili pravi, a ja jedini kriv. U društvu je mnogo lakše.