I nacionalno i internacionalno

Da li će Pozorja iz tri dela telo ponovo biti celo? “Samo preko mene mrtvog”, kaže Ivan Medenica. Medenica je višegodišnji selektor i umetnički direktor novosadskog festivala, onaj koji je sproveo u delo ideju o njegovoj, kako se veruje, radikalnoj transformaciji. Sterijino pozorje je prestalo da bude samo festival domaće drame, koja je od početaka bila njegov čvrst okvir i sadržajni oslonac, i proširilo program u još dva pravca. Jezgru – predstavama nastalim prema delima domaćih pisaca, savremenih ili klasika – dodata su dva odvojena segmenta: predstave domaćih pozorišta rađene na stranim tekstovima, i “Krugovi”, izbor predstava iz drugih zemalja, s određenom tematskom vezanošću. U međuvremenu je svaki segment dobio svoga selektora. Ove godine predstave za “domaći” program birala je rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat. Ona smatra da, jednostavno, nije tačna pretpostavka na kojoj je zasnovana odluka o promeni koncepcije Sterijinog pozorja: da nemamo dovoljno dobrih dramskih tekstova da bi se “održao nivo festivala visokog napona”. Domaća drama, naprotiv, doživljava procvat, tvrdi selektorka i žali što su propozicije ograničile njen izbor na samo pet predstava. Problem, s te strane, nije imao Vladimir Kopicl, iako je u pozorištima u Srbiji video skoro četrdeset predstava pravljenih na stranim tekstovima. Kvalitet produkcije je, kaže Kopicl, takav da samo četiri predstave zadovoljavaju njegove kriterijume koji su, u ovom slučaju, i kriterijumi Pozorja. Zanimljivo je da su dve od četiri predstave iz pozorišta na mađarskom jeziku (Novi Sad i Subotica). Ivan Medenica, selektor “Krugova”, zapretio je u jednom času da organizatore Pozorja stavi pred velike finansijsko-tehničke teškoće predlažući za svoj program šest umesto predviđenih pet predstava. Ostalo se ipak na pet, kako nalažu pravila. Medenica je izabrao predstave koje objedinjuje godina 1968, odnosno one koje, kako kaže, tematski i u pozorišnom smislu, problematizuju njeno nasleđe. Sve u svemu, u selekciji nacionalne drame i pozorišta i u “Krugovima” našlo se ove godine četrnaest predstava. Izvan zvaničnog programa biće izvedene tri predstave, a na Pozorju mladih svoje produkcije prikazuju studenti visokih pozorišnih škola iz Beograda, Novog Sada, Prištine (Kosovske Mitrovice), Cetinja, Banjaluke i Bijeljine. Zgusnuta festivalska zbivanja ispunile su, između ostalog, 12. međunarodna izložba “Pozorište u fotografskoj umetnosti”, izložba scenografija Geroslava Zarića i izložba “Borislav Pekić 1930-1992”. Posebno je predstavljen Regionalni kreativni atelje “Jožef Nađ” iz Kanjiže. “Barbelo, o psima i deci” šesti je tekst Biljane Srbljanović na Sterijinom pozorju. Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kojom je otvoren ovogodišnji festival, izazvala je još posle beogradske premijere različite, pa i protivurečne, utiske. Ponovilo se to, čini se, i u Novom Sadu. Uostalom, ni kritički osvrti nisu pomogli da se približe ili usaglase mišljenja o drami i o predstavi. Jedno je nesumnjivo, a to primećuje kritičar NIN-a, da je “Barbelo”, iako u središtu opet ima porodicu, bitno drugačiji od svih Srbljanovićkinih tekstova: “Za razliku od prethodnih komada, u kojima je pokazivala kako socijalne okolnosti dovode do raspadanja porodice kod nas, pa i na Zapadu, što razara i čitavo društvo, ona je u drami ‘Barbelo, o psima i deci’, mada i u njoj ovlaš dodiruje taj motiv, otvorila presudno, metafizičko, ontološko pitanje – ko je čovek, šta je egzistencija u stvari. Wen odgovor na tu zagonetku je radikalan, na ivici je nihilizma, istina očovečenog bolom što je tako kako jeste.” Jedan deo gledalaca naprosto nije spreman da prihvati tu vrstu radikalizma koji je, pri tom, snažno poduprt režijom Dejana Mijača. Drugi, pak, nalaze da je u svedenosti izraza, u ispovednoj usredsređenosti na osetljiva pitanja ljubavi, materinstva, odnosa među najbližima, samoće, života koji sve više liči na pseći, da je upravo u tome sadržana duboko emotivna energija priče, njeno u osnovi setno, melanholično osećanje sveta. Dejan Mijač, koji je već režirao dva teksta Biljane Srbljanović, otkriva da njene drame doživljava kao neku vrstu dnevnika ili spomenara žalosnih događaja i sunovrata nekoliko generacija. Spomenar “Barbela” scenski ispunjavaju, u prvom redu, reč i glumac. Otuda i kritičarska nesaglasja o karakteru jednostavne scenografije Juraja Fabrija. Dok jedni smatraju da životnom košmaru drame nikako ne odgovara aseptičan, apstraktan prostor, drugi nalaze da baš takav prostor sugeriše dubinu pustoši, ojađenosti, samoće. Jedne scena asocira na predvorje smrti, duge na unutrašnjost Joninog kita. U svakom slučaju, Mijačeva predstava izaziva na polemički dijalog. U Novom Sadu ga nije bilo, bar ne za okruglim stolom, gde se praktično nije ni čuo neki kritički glas. Porodica je i na pozornici “Heroja nacije”, komada Ivana M. Lalića, koji je, u režiji Egona Savina, prikazalo Narodno pozorište “Toša Jovanović” iz Zrenjanina. Ali, ovde smo u apsurdnoj komediji ili, možda pre, u apsurdnoj lakrdiji u kojoj se, u raznim oblicima grotesknih uvećanja, pokazuje kako virtuelna (televizijska) stvarnost postaje zapravo naša realnost. Anegdotski siže o prosečnom “TV konzumentu”, kao žrtvi surove medijske manipulacije, razvija se po liniji porodičnog igrokaza, na mentalitetskom terenu koji je, takav kakav je, reklo bi se dušu dao za svaku vrstu manipulacija. To određuje i smer glumi. Igrokaz takođe, ali naivističko-didaktički, prikazalo je Pozorište “Boško Buha” u predstavi “Instant seksualno vaspitanje” Đorđa Milosavljevića. Porodice ovde nema, odnosno nema roditelja koji, zabavljeni sobom i svojim poslovima, prepuštaju decu medijima i urbanoj džungli koja je, u ovom slučaju, leglo poroka, kriminala, izopačenosti svake vrste. Priča je o dvoje mladih koji, pre prvog seksualnog iskustva, moraju da prođu iskušenja instant generacija, na jednom brzom kursu iz života. Wihovo traganje za identitetom zapravo je traganje za netaknutom osećajnošću. Srećan, idiličan ishod, u tom smislu, završetak je možda samo urbane pozorišne bajke, kako Milosavljevićev komad, u stripovski jednostavnim linijama, režira Jug Radivojević. Za “Cara Edipa”, koji je adaptirala i u Narodnom pozorištu režirala Vida Ognjenović, Vladimir Stamenković u NIN-u, u osvrtu na beogradsku premijeru, između ostalog primećuje da je ta “neobična verzija Sofoklovog ‘Edipa’ obeležena pre svega željom da se izbegne sve što podseća na pseudorekonstrukcije antičkog pozorišta, koje su u modernom dobu po pravilu dovodile do krupnih i izlišnih pozorišnih promašaja”. Kritičkoj analizi rediteljskog postupka i predstave Stamenković prilaže sledeći zaključak: “Ne smemo, međutim, biti prestrogi u procenjivanju eksperimentisanja Vide Ognjenović sa ‘Edipom’, jer je na to nije naveo rediteljski egzibicionizam, već duboka potreba da pokaže kako se politički aspekt Sofoklove tragedije, makar i po cenu prenaglašavanja jednog njenog dela na račun smisla celine, može dovesti u analošku vezu s društvenim okolnostima u kojima danas živimo.” I ovim povodom kritički sudovi su, malo je reći, različiti: idu od zapažanja da predstava “racionalno i ubedljivo otelotvorava mizanscen, intonacije, jezik, gest i pokret, dramu u aktuelnost zatvorenog političkog bića lišenog sluha za one sa drugačijim očima, uvidima, znanjima i slutnjama” do konstatacije da smo umesto politički svesne i aktuelne predstave “dobili zbrku rediteljskih polurešenja i završili u potpunom mraku, bez šanse da upoznamo ko je savremeni ili srpski Edip”. Kao i u Beogradu, gde se sa uspehom prikazuje na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, i u Novom Sadu (na vrlo prikladnoj sceni Poslovnog centra NIS) predstava Nušićevog komada “Tako je moralo biti” lako je, čini se, uspostavila sporazum sa publikom. Ako bismo išli tragom kritičarske opaske da predstava “zadovoljava potrebe umetnički i ideološki konzervativne publike”, morali bismo zaključiti da je prevlast umetničkog i ideološkog konzervatizma u našim pozorišnim dvoranama impresivna. Arbitriranje u sporu je izlišno kod preovlađujućih mišljenja da je Egon Savin, vraćajući na pozornicu jednog već zaboravljenog Nušića, revitalizovao taj deo njegovog nasleđa, obesnažujući predrasudu da je Nušić “i kad je kritikovao nekadašnje srpsko društvo, u osnovi bio samo blagonaklon, dobroćudan zabavljač svoje publike”. Ovom zapažanju Vladimira Stamenkovića prethodi još jedno: “Za reditelja Nušić nije dramatičar koji povlađuje ukusu svetine, već je pronicljiv posmatrač i oštrouman dramski biograf zbrke u društvu, pometnje koju ona izaziva u ljudskim dušama. U njegovoj predstavi glavni junak nije od metala, nije novac, jer se u njoj pre svega opisuje nesporazum čoveka s drugim ljudima, sa samim sobom.” Kao što glavni junak nije od metala, ni ličnosti nisu iz plačevne građanske (melo)drame, već su, kako ih oblikuju odlični glumci nekoliko generacija, dramski karakteri sa istinskim životnim impulsima i strastima. “Qubav 1968” (Studio teatar Pozorišne akademije “Ernst Buš”, Berlin). Ti što su na sceni imaju godina koliko su njihovi roditelji imali 1968. Dok u jednoj pariskoj noći, između ostalog, vode dijalog sa roditeljima, oni preispituju istoriju, pokušavajući da dokuče šta je bilo sa nekadašnjim zanosima, zašto su svele velike nade, gde je to zgasla energija bunta. Reditelj Aleksander Harim je mlad čovek, ovo mu je diplomska predstava, glumci su rediteljevi vršnjaci, njihovo traganje za izgubljenim vremenom je u isti mah nostalgično putovanje u prošlost i propitivanje sopstvene pozicije u svetu koji je izneverio ideale i očekivanja prošlosti. Oni bi hteli da objasne najpre sebi ono što bi, kao svoj pogled na istoriju, želeli da prenesu gledaocima. Pozorište je, u ovom slučaju, tribina sa koje, kao sa ogromnog stabla na sceni koje se simbolično raspada, ispovedaju sopstvene sumnje želeći da podgreju vatru nekadašnje vere svojih otaca. Druga predstava u “Krugovima”: “Rez” Majka Rejvenhila (Schaubühne, Berlin). Reditelj je Tomas Ostermajer. Pisac nas opominje da ne razbijamo glavu pitanjem šta je “Rez”, već da, jednostavno, sledimo svoje emocije. Možemo pri tom povremeno i da zažmurimo, budući da se emocionalno dejstvo uspostavlja pre svega preko reči. One nam, u tri prizora-dijaloga, prenose osećanja latentne pretnje, zebnje, uznemirenosti, pometnje u dušama. U reči rez sadržana je metafora dželata i žrtve, “oslobađanja” pojedinca od sebe i od istorije, svesnog podjarmljivanja kontroli sistema. Rez je, istovremeno, zasecanje u živo tkivo raspolućenog društva i raspolućene porodice. Informacije o tome gledalac dobija posredno, s obzirom na prirodu dramskog teksta. Posreduju, pre svega, izvanredni glumci u igri, fudbalski rečeno, kratkih pasova. S druge strane, apriorna fascinacija rediteljem Ostermajerom neće dozvoliti objektivan sud o predstavi koja je, kako smo obavešteni, deo projekta koji obuhvata i dramu “Grad” Martina Krimpa, a koji na matičnoj sceni uključuje, između ostalog, arhitektonski lavirint, video-instalacije i muzički performans. Izvan tog konteksta, “Rez” je apartna ali u pozorišnom izrazu isuviše svedena, zatvorena predstava. “1977” (Staatstheater – Schauspiel, Štutgart). Trodelna predstava (Simpatizeri/Sedam jarića/Hamletmašina) izoštreni je dijalog sa istorijom, konkretno sa nemačkom istorijom, simbolički i realno stavljenom u koordinate za Nemce po mnogo čemu presudne 1977. godine. Štefan Kimig doba levičarskog terora i obračuna s njim stavlja na ispit savesti društva koje ga je proizvelo. U priču o učesnicima i “simpatizerima”, krivici i odgovornosti, zločinu i kazni “ulaze” zli vuk iz bajke i Milerov Hamlet, u ovoj prilici bespolno biće koje simbolički događaje posmatra iz majčine utrobe (glumica koja igra Hamleta rođena je 1977). U fragmentima predstave preovlađuju opori humor i naglašena polemičnost. Muzika je pri tom više od zvučnog otiska vremena. Štefan Kimig u raspravu o 1977. ulazi sa očiglednim strastvenim ličnim angažmanom, kao što to, uostalom, rade i njegove glumice, nastojeći da temu koja je imanentno nemačka učine bliskom i gledaocima van nemačke scene. Tri nemačke predstave označile su završnicu prve polovine 53. Sterijinog pozorja.