Prepametan za politiku

Većina stvari nam se događa, manje je onih koje biramo. Ovako svoju priču za NIN započinje Muharem Pervić, književnik, književni i pozorišni kritičar Politike, najduže na tom mestu u njenoj istoriji. Rođen je u Ključu (1934), i kako kaže, život ga je „vodio kroz ratove iz zavičaja u daleka i nepoznata mesta, iz roditeljske kuće u zbegove i internate, u Stari Bečej, Zrenjanin...” Posle završene gimnazije, sa Danilom Kišom bio je prvi; tačnije, najbolji diplomac na tek osnovanoj Katedri za svetsku, odnosno Uporednu književnost. Rano je postao član Saveza komunista, ranije član Komunističke partije: „Sve mi je to, u tim godinama, delovalo uzbudljivo, tajnovito, nekako avanturistički i zabranjeno, kao đačko pušenje. Kažem, izgledalo, a nije moralo biti tako. Čovek ni na samrti nije zreo, nije iscrpio sve iluzije, a i kakav bi to čovek, bez iluzija, bio? Književnik Aleksandar Vučo, koga sam imao sreću da upoznam u časopisu Delo, odista evropskom književnom glasilu, koje je pratilo modernu književnost i teoriju, pričao mi je o Marku Oreškoviću Krntiji, čovečini, i ručerdama kojima je udarao po glasoviru Vučovih kod kojih je navratio na putu za Španiju gde je građanski rat već buktao. Nije mi Marko pričao o ideologiji, kazivao je Vučo, već o svojoj želji da vidi i upozna Španiju! A kako bi siromašan čovek stigao gde ga želje vuku, ako ne rizikuje! Takvi su mladi ljudi, pa su u ranoj mladosti takve buntovne strasti i misli vodile i uzdržanog Ivu Andrića. U Delu, u koje sam došao iz Studenta, u kome sam pisao nekoliko godina, a kasnije sam bio i glavni urednik (došao je 1957. a glavni urednik je bio od 1964. do 1979, prim. R. S.), upoznao sam gotovo sve značajne književnike prestonice: Vuča, Oskara Daviča, Antonija Isakovića, Dušana Matića, Vaska Popu, Miodraga Pavlovića, Dobricu Ćosića, Branka Miljkovića i čitavu generaciju nešto mlađih i nešto starijih pesnika koje sam objavljivao u Delu i o čijim prvim zbirkama sam pisao u Politici i NIN-u. Delo je bilo slobodan teorijski i književni časopis koji je, uzgred budi rečeno, jedan od najčešće zabranjivanih posleratnih časopisa (slučaj Mihajla Mihajlova, broj posvećen studentskim demonstracijama 1968, broj u kome je osporavana rigorozna i nepravedna politika prema filmovima crnog talasa...). Često sam u tim prilikama mislio kako sam drugo očekivao od života, a ne da idem u Masarikovu i slušam: Ustani, optuženi, sedi optuženi! Mnogo i često sam pisao za NIN; dugo godina sam radio kao član, ali i predsednik NIN-ovog žirija za najbolji roman godine. NIN je voleo mene, i ja sam voleo NIN. Kada mi je početkom osamdesetih sa programa Televizije Beograd skinuta serija Kako se kalio čelik ...i ostalo, iako sam ja bio glavni urednik Kulturno-umetničkog programa, NIN i Dragan Marković su, i pored zabrane, u nastavcima objavili moje eseje i komentare o kulturnoj klimi u Jugoslaviji od 1945. do Informbiroa. I da vam kažem još nešto o ovoj seriji do koje mi je stalo. Mnogo sam naučio radeći ovaj vremeplov. Pregledao sam i rukom ispisao brojne tekstove iz novina, časopisa i prikupio filmsku građu iz Filmskih novosti iz ovog perioda, varvaroidnog koliko i naivnog, romantičnog koliko i rigidnog. Neshvatljivo! Kakav strah od intimnosti, od ljubavne poezije, na primer, od svega ličnog, od humora, satire, dakako, od svega iracionalnog, podsvesnog, fantazmagoričnog. Gotovo da nije bilo pisca koji nije, na neki način, dao svoj doprinos ovoj umetnosti kontrolisanog razuma socijalističkog realizma, ili tradicionalizma. Komisije su pregledale seriju, smejali se ljudi, nalagali da brišem imena akademika, uvaženih teoretičara, poeta, slikara, ideologa, naravno. Brisao sam, ostavljao inicijale, sve dok Goranu Paskaljeviću, Qubi Tadiću i meni nije dojadilo, pa je serija, najzad, nekako puštena, i posle nekoliko nastavaka, uglavnom na traženje drugova iz Bosne, skinuta. A bila je to priča i o mom detinjstvu i mladosti, prugama, putevima, o našem prvom traktoru, autobusu, o pegli na prvomajskoj paradi, o avionu Beograd-Zagreb u kome ima 24 mesta plus svetlo, pa plus novine mogu da se čitaju, o majkama i gomilama pesama o majkama, o ljubavi bez seksa, o isečenoj dojci iz Hanke, o materijalizmu koji prezire telo i telesnost, o fudbalerima koji se nikada neće prodati za zelene dolare! Dokumenti, književni, umetnički, politički, prokazivali su ideologiju, izlagali je humoru, parodiji. Eto u šta sve čovek može da veruje, i verovao je. Većina ljudi je govorila i pisala ono u šta je verovala, samo je manji broj to činio da bi zametnuo trag. Čovek je klovn, luda, po izboru ili iznuđeno! Čovek se mora držati na odstojanju i od sebe i svojih reči, od politike, u svakom slučaju. Koliko je varljivih stvari i kako se čovek lako vara! Ako se to događalo u ovim siromašnim vremenima posle iscrpljujućeg Drugog svetskog rata, pa to se na svoj način događalo u svakom vremenu, događa se i danas, uvek, pa kada ta vremena prođu, čovek uvidi da je i bez toga mogao proći. Bože, kako su kategoričnost, isključivost, netolerancija i nerazumevanje opasni, rizični, i kako na pojedincima i generacijama ostavljaju žive rane i teške tragove!” Bila je 1956. godina, Muharem Pervić je imao 22 godine, bio je glavni urednik lista Student, predsednik Saveza studenata Beogradskog univerziteta, kada je na svom fakultetu organizovao diskusiju o romanima Franca Kafke Zamak i Foknerovom Buka i bes. Za tvrde komuniste toga vremena bilo je nezamislivo da se oni objave u Nolitu. Pervić je možda imao sreću što je na taj sastanak došao tada glavni ideolog Saveza komunista Veljko Vlahović, koji je važio za mekšeg pregovarača. Tribina je urodila plodom i Muharem je, sa malobrojnim istomišljenicima, odneo veliku pobedu. Oba romana su ubrzo ugledala svetlost knjižara. Kasnije će se izboriti i za objavljivanje romana Doktor Živago Borisa Pasternaka koji se dve godine pripremao za štampanje u Prosveti. „Oteti se kolektivnom zanosu, ili ludilu, opsesijama, nije to lako. Elan, zanosi, iluzije! Shvatio sam da ja, ni darom ni temperamentom nisam političko biće, iako sam upoznao sve najznačajnije političare svog vremena, počevši od Broza, kome sam kao predsednik Saveza studenata Beogradskog univerziteta bio domaćin u Lovačkoj kući u Lipovici, gde je predsednik slavio jedan od svojih rođendana, pa zatim, Aleksandra Rankovića, posle pada, istina, kojeg sam (kao i Miloša Crnjanskog po povratku iz Londona), vodio u Atelje 212, a on mene u Maderu gde je nastala bežanija i strka jer biti sa Rankovićem u društvu nije više bilo podobno! Retko mi je ko tako prisno, s ljubavlju govorio o Titu kao ovaj čovek koji je po Brozovom nalogu smenjen, ili kako se to već kaže.” Kaže da je s Crnjanskim dugo razgovarao, ali ga nikada nije pitao za njegova politička uverenja. Sebe je smatrao mostićem koji spaja levicu i građansku inteligenciju. Od toga nikada nije odustajao. „U Univerzitetskom komitetu sam upoznao sjajne ljude, profesore i političare, Milojka Drulovića, kasnije ambasadora u Kini, Rusiji, i direktora Politike, zatim Milana Vukosa sa kojim sam sarađivao na Univerzitetu i na RTS-u, a kasnije i Dragoslava Markovića, Žarka Veselinova, sve Stamboliće osim Petra, Slobodana Penezića.” Mnogi su iza leđa, ali i u lice, govorili Muharemu da mu prijateljstvo sa Dragoslavom-Dražom Markovićem koristi, ili šteti, zavisilo je od prilike. Teško je danas prisetiti se šta je to Muharem profitirao od prijateljevanja sa jednim od najdugovečnijih aktera jugoslovenske i srpske političke scene. Kao što je teško dokazati šta je to Dragoslav Marković uradio za svog prijatelja. Ali, autor ovog teksta zna, bila je prisutna, kada je Dragoslav saopštio Perviću kako je jedan veoma moćni srpski političar, na najvišem partijskom forumu, toga dana rekao da nije zgodno da se srpski ministar kulture zove Muharem. Isti je političar, istom argumentacijom, sprečio i da Pervić bude upravnik Narodnog pozorišta. Umesto Muharema, te godine je ministar kulture Srbije postao Božidar Manić. Seća li se neko danas tog kulturnog radnika? Pa, ipak, nisam se priklonio politici ni diplomatiji. I oni koji su me voleli, smatrali su da se teško uklapam i da ne prestajem da kritiziram, da sam popustljiv prema ljudima koji o našem pokretu ne misle najbolje i slično. I gotovo istim rečima su me tešili Ivan Stambolić i Zoran Đinđić: Prepametan si ti za politiku, govorio mi je Ivan, tapšući me po ramenu! Po istom ramenu me potapšao i Zoran Đinđić pošto sam hteo da ga posavetujem šta da neizostavno kaže kada u Skupštini iziđe za govornicu, rekavši: Muhareme, ti si pametan čovek, ne razumeš se ti u politiku! Izgleda da su me uverili. Bio sam, istina, posle dugog kolebanja i odbijanja, član Gradskog komiteta za vreme liberala, jer, odista, nisam se uspeo suprotstaviti argumentima Koče Popovića, čoveka koga sam, kao i Marka Nikezića, uvažavao, iako sam prema liberalima imao ličnu zadršku. Politika bez dalekovidih ljudi, intelektualaca i državnika, nema šanse. Ali sam se pribojavao, verovatno me Platon u to uverio, i politike koju u seljačkoj radničkoj zemlji vode i predvode, pre svega političari – intelektualci! Svejedno, učestvovao sam i govorio na jednom pomalo čudnom skupu, Kongresu kulturne akcije, ali, čini mi se da nikada, pa ni u ovoj prilici, nisam koristio jezik politike, već književni diskurs, način mišljenja. Ključne reči kroz moj život i u mojim knjigama su Jezik, Tradicija, Kritika, Razumevanje. Veći deo svojih rukopisa, pored osam objavljenih knjiga, nisam još objavio. Kada sam mogao, kada su mi svi tražili tekstove, ja sam se ustezao. Mislio sam da stvari valja urediti i objaviti u izvesnom sistemu, a danas je, odista, teško naći izdavača esejistike i književne teorije. Nije se teško složiti s vodećim ličnostima političke javnosti danas: da, odista, valja se držati zakona, čuvati i graditi institucije. Ali se postavlja pitanje šta se, u međuvremenu, dogodilo sa institucijama visokog reda kao što su Prosveta i Nolit, Srpska književna zadruga, Matica srpska i druge, ili gde su danas edicije poput Metamorfoza Vaska Pope, Civilizacije Jovana Hristića u Nolitu, Karijatide, Veliki romani u Prosveti. Delo i Nolit su našu kulturnu javnost upoznali sa latinoameričkom književnošću, sa Markesom, Borhesom i ostalima kada i pariski izdavači. I više od toga.” Kada je prihvatio da bude član tada moćne komisije koja je pregledala filmove pre nego bi se prikazali u biskopima, Muharem je rizikovao da ostane upamćen kao cenzor. A radio je sve u odbranu filmskog stvaralaštva. Na tri burne sednice branio je pravo na prikazivanje filma Ingmara Bergmana Devičanski izvor. Nije bilo baš jednostavno suprotstavljati se u to vreme moćnoj Milki Minić, partijskom funkcioneru i supruzi još moćnijeg političara Miloša Minića. Tada prva dama komunističke ideologije bila je oštro protiv Bergmana! Posle je Muharem sa nekim drugim morao da se ubeđuje kako bi se prikazao prvi film Stivena Spilberga, a potom i desetine drugih. Posebno je branio filmove Saše Petrovića, Žike Pavlovića i Dušana Makavejeva koji su bili na udaru raznih partijskih moćnika, ali i aparatčika. Oslobodili smo se mnogih gluposti i nepodopština naših prethodnika, ali time nismo postali idealno društvo, ni idealni ljudi. Mi proizvodimo svoju novu glupost, zatucanost, duboki nemoral, kriminal, licemerje, socijalnu arogantnost, grabežljivost, nekontrolisanu ekonomsku posesivnost, nebrigu za veliki deo stanovništva koje jedva sastavlja kraj sa krajem i ne uspeva da sačuva i školuje decu, ne može da se leči, da živi zdravo, otme se ludilu i beznađu koje traje i obara starije, ali i mlađe generacije. Nije nevolja u tome što postoji i deluje estrada i estradni duh, duh buvljaka, konfekcije najnižeg reda, već što preti opasnost da estrada zaposedne ukupnu kulturnu scenu, da manekeni i dobro poslušne voditeljke postanu stubovi, uzori, junakinje našeg vremena! Dobro je, naravno, da imamo slobodu govora, izražavanja, reči, ali to nije isto što i sloboda blebetanja, ogovaranja, lajanja. Nikada i nigde javnost, i sve ono što pojedinačno u nju unosimo, nije vredelo kao istina, i ništa osim istine, ali je javnost danas rizično zagađena onim što je valjano nazvano verbalnim bludom. Mogao bih za sebe reći da sam čovek daljih, dalekih stvarnosti. Gurao me život u ratno i političko pozorište u užem i širokom smislu, ali reč trga me nije osvojila. U te dalje, druge i treće stvarnosti, u koje sam se skrivao, spada i pozorište, poezija, esej, meditativni tekst, melanž, filozofija i filozofičnost. Pozorište, detinjstva i mladosti u duhu Čehovljevog ili Muzilovog pogleda na staze i kapije od devojaka i žena, prijatelja i zbivanja, kroz koje ulazimo u život. Andrićevim stazama za koje ne znamo sigurno kuda nas vode, do hrabrog uzvika Yojsovog Stivena Dedalusa u Portretu umetnika u mladosti: Svete, evo me! Uvek sam bio maštar i mesečar, i otud valjda i nadimak Mune (moon – mesec). Teškoće se na taj način lakše podnose, premošćavaju: pomeraš se u mašti od tegobne, nemilosrdne stvarnosti, ka očaravajućem svetu imaginacije. Don Kihot, Rat i mir, Stendal, Crveno i crno, Muzilov Čovek bez svojstava, Kafka, Fokner, Kami, Čehov, Valeri, Rable, Dis, Laza Kostić, Crnjanski, Meša Selimović, Nastasijević, Davičo, Branko Miljković, Brana Petrović, Herman Broh (Vergilijeva smrt), Tomas Man, Andrićeva dela, Yojs, to su knjige-oči koje su me kroz život vodile.” Muharem Pervić je bio delegat na Šestom kongresu Saveza komunista Srbije. Jovan Ćirilov i on su tada govorili o kulturi. A veče pre Kongresa trebalo je da se održi premijera predstave Reče mi jedan čoek u Narodnom pozorištu. Stihove Matije Bećkovića trebalo je da govore Sonja Jauković i Petar Banićević. Tadašnji kreatori političkih sloboda odlučili su da ne može da se igra nepodobni Matija. Muharem je održao slovo na Kongresu i iskoristio priliku da ubedi koga je trebalo i premijera je održana odmah posle Kongresa. Čitao sam Marksa i bio impresioniran, i pokušavao da Marksa dovedem u vezu sa modernom kritičkom mišlju, sa Sartrom, Kamijem, Mišelom Fukoom, Deridom, strukturalistima, fenomenolozima, egzistencijalistima. Kada biste danas pročitali Program Saveza komunista, videli biste da je u njemu preživelo ono što je u dodiru sa lepom rečju, sa poezijom, dobrom verom, kao i u Bibliji, uostalom. Izvođači radova, oni koji teorije i vizije realizuju, najzad svaka sadašnjost, pod znakom je pitanja. A što su kritička masa i dimenzija izražajnije i snažnije, utoliko bolje za savremenike. Manje će se kajati, manje će sebi, u skoroj budućnosti, ličiti na aktere farse i groteske! Ova dimenzija ni danas nije dovoljno izvedena i snažna i zato klecamo pod teretom zabluda, poluistina, neizvesnosti, neodmerenosti, pogrešnih odluka i poteza. Ne gledamo, ne vidimo dovoljno daleko. Pervić je kratko bio u prvom braku sa doktorkom Mirom, dugo u drugom braku sa baletskom umetnicom Lidijom Pilipenko. Iz tog braka imaju sina, glumca Igora Pervića. Već odavno je oženjen Slavicom, producentom na TV Beograd, i imaju sinove Miloša i Nikolu. „Jednu priču Andrić počinje rečenicom: Mene su žene upropastile... Kada ovu rečenicu čuju i pročitaju muškarci, većina njih pomisli da je to njihov slučaj! Mene su žene mučile i usrećivale, ali mogu da kažem: mene su knjige spasile!” Reditelj Qubomir-Muci Draškić mi je javno svedočio da je Muharem Pervić, iako komunista, bio jedan od najdragocenijih ljudi u pozorištu i da je učinio mnogo dobrog za njega. Dragoš Kalajić mi je godinu dana pred smrt govorio kako je Muharemu bio doživotno zahvalan što mu je ovaj objavljivao tekstove u Delu u vreme kada nije nigde mogao ni red da napiše. Glumac Bata Stojković je umeo da kaže kako više vredi jedan Muharem za srpsku kulturu i kad je pijan, nego deset treznih kulturtregera. Ima živih članova tadašnjeg Umetničkog saveta Ateljea 212, veoma priznatih umetnika, koji su za Crnčevićev komad Kafanica, sudnica, ludnica tada govorili da je protiv države i slično, a Muharemu se ona nije osobito dopala, kao ni Crnjanskom, sa kojim ju je gledao iz lože Mire Trailović. Osim što se Pervić slatko smejao. Pa ipak, odbranio je tu predstavu od zdravih snaga, kako se u to vreme govorilo, iz samog Ateljea i od partijskih arbitara van njega, i nije skinuta sa repertoara. Kao što je izdejstvovao da se održi premijera komada KaPe dole Aleksandra Popovića, mada je kasnije skinuta sa repertoara. Od partijske cenzure odbranio je i drugu predstavu ovog autora, Razvojni put Bore Šnajdera, i predstave Aleksandar Miodraga Đukića, Staljinist Vaska Ivanovića, Sibiline kočije Velimira Lukića, Golubnjaču Jovana Radulovića... Ako je reč o mom pogledu na svet, ja imam pozorišne oči i pozorišni pogled na život, politiku, žene, kafanu. Pisanje pozorišnih kritika punih pola veka je velika obaveza, ali blagodaran sam pozorištu za širinu, lepotu, dramatičnost i dinamičnost kojom me je teatar nagradio. Zahvalan sam teatru što sam mogao da putujem i upoznam ljude, umetnike, vidim scene koje inače, bez teatra, ne bih video; Mira Trailović i Atelje u kome sam proveo godine, septembar i Bitef, Grotovski, Peter Štajn, Euđenio Barba, Robert Vilson, Rože Planšon, Efros, Pina Bauš, Krejča, Qubimov, Piter Bruk, Bergman. Kakvi svetovi, kakva čuda, kakve vizije! Pa napori i odbrana uvođenja u pozorišnu javnost komada Aleksandra Popovića, Dušana Kovačevića, Brane Crnčevića, Miodraga Đukića, romana Mirka Kovača (Vrata od utrobe), Dobrice Ćosića (Vreme smrti), na primer, zatim filmova crnog talasa i mladih novih autora i ideja od Gorana Paskaljevića, Želimira Žilnika, do Saše Petrovića, Žike Pavlovića, Dragana Antonijevića, Dušana Makavejeva. Normalnost je samo prividno prirodna i ona sama po sebi nije svojstvo, ni vrlina nijednog vremena. Ona se kreira, a ludilo dolazi iznenada, ali obavezno! Važna je sloboda, ali gola sloboda nije sve; neophodna je i svekolika briga za slobodnog čoveka. Sloboda govora je tek početak slobode i života u slobodi. Ali bolestan i gladan nisu slobodni, dok ne mogu da se leče, da kupe lekove i dobiju odgovarajuću zdravstvenu negu. Mnogo je u slobodi i o slobodi rečeno, mnogo onoga što je trebalo i ranije reći, ali mnoge stvari su sagledane i rečene površno i netačno; mnogo je toga što nije rečeno, što je skriveno, osobito o nama koji danas utvrđujemo i opredeljujemo istinu i pravdu. Mi nismo samo mlada, već i nezrela demokratija. Još nismo u moći da na dužu stazu artikulišemo svoje pozicije i dalekosežnije interese. I ranije je bio, ali život je i danas, ponavljam, odviše partijski, pa je i baza, osnova iz koje se registruju aktivni, kreativni kadrovi, uska i svedena. Sa malo preterivanja mogli bismo reći da je masovna, prodorna i moćna, pre svega, zajednička nekultura nove demokratije. Gotovo da dodirujemo ivicu onog sve je dozvoljno, ništa nije sramno, važno je da je čovek poznat i popularan, a manje je važno da li je poznat po budalaštini i kriminalu, ili po delu i valjanosti. Demokratija je, ipak, političko finansijska i ekonomska moć u rukama malog broja ljudi! Više je borbe za vlast i imovinu, nego za život! U mirisu pozorišta prepoznao sam mirise života, okeana, pustinja, žena. U zatamnjenim dvoranama Evrope, Amerike, Azije, mogao sam, tajno, bez buke i bruke, da pustim pokoju suzu! Suzu koju ću obrisati pre nego što je bilo ko vidi, ali suzu koju čujem, dok putuje izboranim licem. Pozorišni mrak nije kao svaki drugi mrak. On rastvara davne povezanosti i uvezuje zagubljeno i otrgnuto, nepovezano. U pozorištu ste, načas, bez briga, i u toj pauzi može vam se desiti da razumete ljudsku brigu. U pozorištu ne vlada tmina pećine. Naučio sam u pozorištu da ćutim i osluškujem, da slušam reči pre nego što nešto izgovorim glasno ili u sebi. U teatru shvatiš da će ti, uskoro, nedostajati i toliko vremena da reč izgovoriš, shvatiš šta reč, šta gluma, šta stil i moć umetničkog izražavanja sve mogu. Opterećeni smo istorijom i konzervativnom ikonografijom, ali smo isto tako podložni modama, novotarijama, majmunskom oponašanju, inatu, ali i neviđenom, i odista ružnom vazalstvu, i danas prisutnom i operativnom. Oni koji imaju previše, a da je neizvesno kako i zašto, rado uzvikuju da je svako kovač svoje sreće, sposobni i vredni uspevaju, a ostali neka vide šta će i kako će! Nije, međutim, teško dokazati da među onima koji imaju i što im nije neophodno, nisu baš samo oni sposobni, bogomdani, daroviti, poslovni, kreativni. Skroman je naš život gotovo oduvek, pa i danas, ali se ponašamo neskromno, razmetljivo, suludo i zlokobno, ponekad. Tekući privid vidim ovako. Naglašeno deluju partijski interesi i politike, ali one prikrivaju zasnovaniju, temeljniju suprotstavljenost: onih dobro, odviše dobrostojećih, i osiromašenih, odviše osiromašenih. Mala je, nikakva dobit od razgrevanja i uvećavanja žestine partijskih suprotstavljenosti; prepoznavanje ovih drugih snaga osporavanja i otpora doprinelo bi uravnotežavanju, uspostavljanju žestoko i rizično narušene društvene i socijalne harmonije. Rečnik obmana, način zavođenja i izneveravanja na način prethodnika, poprilično smo istražili, osim tamo gde ga nove politike preuzimaju, bledo preimenuju i nastavljaju da praktikuju. Vredelo bi, otuda, sačiniti rečnik političke retorike, taktike i strategije, lukavih reči i šablona nove demokratije i političke javnosti. Ne treba ljude otpisivati, mi smo svi savremenici. A, nažalost, nemamo zajedničku misao u odnosu na prošlost, na sadašnjost, ni na budućnost. Ponašamo se kao unezvereni ljudi i niko nikome ne veruje. Sin ne veruje ocu, unuk dedi, kao u Maratoncima. Kad zaoštrite našu situaciju, to je slika sredine u kojoj živimo. Pa nismo mi, valjda, neka grobarska sredina, ni grobarska porodica?! Ne bavimo se mi proizvodnjom smrti, već proizvodnjom ljubavi, umetnosti, rada, čestitosti, valjanosti. Sve je to, izgleda, danas ugroženo, jer se i reč vrlina smatra staromodnom. Više se ne zna ko je prestupnik, a ko je čestit čovek. Bodler je politiku odredio kao bezdušno znanje. Hteo sam, težio sam nekom drugom stanju i znanju u kome ni moje ja nije do kraja u mojim rukama, ni u mojoj glavi, ni u mojim rečima, ni u znanju u kome je i Đavo učesnik. Čovek sebe iznenađuje, to je jedno od osnovnih svojstava njegove sudbine. U ovo ljudsko, dovoljno ljudsko znanje, ugrađeno je korenito neznanje. To je taj neprepoznatljivi centar, duša, snaga, dar, briga, oči kojima sagledavamo život, svet, druge ljude. Ko je svestan obima ljudskog neznanja, manje boluje od oholosti i narcizma junaka i povlašćenih aktera političke scene. Da je svet pozornica, znači da je čovek heroj, ali i lakrdijaš, komedijant, onaj koji lošije ili bolje igra ulogu čoveka. Zato bez buke i besa, tihim hodom prođi svoje polje, i što ranije shvatiš da i veličanstva na prestolu, kako veli Montenj, sede na zadnjici, utoliko bolje za tebe i tvoje bližnje, za pojedinca i zajednicu.