Olako obećana brzina

Evropska unija je samovoljno, bez prethodnog mandata UN, odlučila da njena misija EULEKS nakon 15. juna, kad na snagu stupa ustav samoproklamovane države Kosovo, zameni UNMIK. To je učinila, najpre, pod američkim pritiskom da podrži nezavisnost Kosova, potom na osnovu jedne izjave Ban Ki Muna s kraja januara – po kojoj je južna srpska pokrajina „evropsko pitanje”, što bi i Rusija trebalo da uvaži – i, najzad, u uverenju da je primena Ahtisarijevog plana uslov za stabilnost na Balkanu. Ispostavilo se da je došlo do olako obećane brzine – da upotrebimo izraz iz nekadašnje srpske političke terminologije. UNMIK zasad ne predaje ništa u nadležnost prethodnici EULEKS-a, ni arhivu ni džipove, jer sa Ist Rivera ne stiže naređenje o prenosu ovlašćenja. U Briselu vlada uverenje da je generalni sekretar UN u međuvremenu postao „rezervisaniji”, nesumnjivo pod pritiskom Rusije i Kine. Rusija je primila k znanju činjenicu da Kosovo jeste evropsko pitanje, ali je pri tom i sebe uračunala ne samo u Evropu, nego i među vodeće velike sile bez kojih nema rešenja ni za jedno osetljivo međunarodno pitanje, a kamoli za kosovsko, koje Kremlj ne smatra „slučajem za sebe”. A briselski konsenzus oko slanja EULEKS-a na mesto UNMIK-a napukao je posle podele EU oko priznavanja, odnosno nepriznavanja, nezavisnosti Kosova. De Hop Shefer je od Ban Ki Muna tražio „pojašnjenja” u vezi sa odgovornostima i nadležnostima NATO-a. Saopšteno je da je to bio „privatan” (!) susret, ali KFOR ostaje na Kosovu u skladu sa Rezolucijom UN 1244. Solana se takođe sreo sa Banom, ali ništa nije saopšteno o prenošenju ovlašćenja sa UNMIK-a na EULEKS. A Rusija i Srbija smatraju – da pomenemo samo dve od dugog niza članica UN koje dele slično mišljenje – da nikakvog prenosa nadležnosti ne može ni biti bez prethodne odluke Saveta bezbednosti UN. U međuvremenu, šef UNMIK-a Joahim Riker je izjavio da će misija UN „do daljnjeg ostati”, i to kao „statusno neutralna” – što su novinari protumačili kao nagoveštaj da će vlada u Prištini imati posle 15. juna samo delimičnu vlast – i da će EULEKS biti „najverovatnije pod svojevrsnim kišobranom UN”. Banov portparol Brendan Varma rekao je, pak, da je Riker izneo „svoje mišljenje” i da pomenuti „kišobran” spada u „hipotetičan scenario”. On nije pomenuo ni moguću kohabitaciju između UNMIK-a i EULEKS-a. U isto vreme, šef misije EU na Kosovu Iv de Kermabon izjavio je da je početak rada EULEKS-a „nakratko odložen zbog političkih i tehničkih problema” i da UNMIK „neće biti ukinut, nego samo transformisan”. A odlaganje rada EULEKS-a „nakratko” potrajaće, prema proceni Franka Fratinija, italijanskog šefa diplomatije, i do oktobra. Odavno nije bilo ovakve diplomatske, pravne i političke pometnje oko nekog međunarodnog događaja. Zbog ishitrene odluke Brisela, zasnovane najverovatnije na pogrešnoj proceni da će generalni sekretar UN morati da se povinuje pritisku zapadnih velikih sila, u prvom redu SAD, EULEKS se našao i u ćorsokaku i u pravnom vakuumu. Sve oči su, ponovo, uprte u Ban Ki Muna, koji u toku ove nedelje treba da iznese pred Savet bezbednosti svoj predlog za buduću ulogu UNMIK-a. Kao da se čeka na Godoa. Među raznovrsnim tumačenjima ove konfuzije u oči posebno padaju dva. Oba govore o dosadašnjem neuspehu politike u prilog nezavisnom Kosovu – i to sa istorijskim asocijacijama. Prvo je izneo londonski „Ekonomist”, a drugo bivši ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Aleksejev. Kad je 1914. Austrougarska objavila rat Srbiji, niko nije mogao ni da pretpostavi da će rezultat sukoba biti propast ne samo Habsburške monarhije, nego i otomanskog i ruskog carstva, kaže „Ekonomist”. Uvodničar ne misli da će protivljenje Srbije nezavisnosti Kosova sada dovesti do propasti Evropske unije, ali misli – jasno je iz samog neobičnog poređenja – da je srpska diplomatija postigla više u osporavanju politike velikih zapadnih sila nego što je iko očekivao. „Sve što ostaje Evropskoj uniji je da spasava obraz” i da EULEKS nekako „ugura” pod jurisdikciju UN, ocenjuje ugledni londonski nedeljnik. Ambasador Aleksejev, sada visoki funkcioner u MIP-u Rusije, izneo je, u intervjuu „Politici”, dosad najodlučniji stav Rusije u pristupu Kosovu: „U odbrani Kosova stajaćemo čvrsto kao pod Staljingradom.” Metafora je previše žestoka da bi mogla da bude slučajna. Staljingrad je bio prelomni trenutak za pobedu u Drugom svetskom ratu, bitka koja je, po Čerčilovim rečima, „razorila utrobu nacističke ratne mašine”. Ova mišljenja zapravo najavljuju dugu i neizvesnu pravnu i diplomatsku bitku za Kosovo. Sve je više analitičara koji njen ishod naziru u kategoriji „zamrznutih konflikata”. Srbima bi to morao biti signal za dodatni oprez: Zapadu će biti važnije da spasava svoj obraz, nego da očuva stabilnost na Kosovu.