Bušovi morski kazamati

Kao u košmarnom filmu, junaci Bušovog kriminalnog „rata protiv terora” (CIA, njene privatno unajmljene službe i praktikanti „fizičke obrade” osumnjičenih) ne prestaju da iznenađuju svet groznim epizodama, čak i posle šoka izazvanog saznanjem javnosti za sadizam američkih čuvara u Gvantanamu i iračkom Abu Graibu. (Čuvene epizode fotografisanja kraj nagih ljudi, prisiljavanih na pozu ili čin koji je nadraživao bolesnu seksualnu maštu predstavnika SAD u uniformi!). Sada, poslednja senzacija su lađe-kazamati, mada bez „foto-uspomena”. Brodovi ratne mornarice, preobraženi u komore za ispitivanje pod torturom. Prednost objekata je u tome što su i „islednici” i njihov „živi materijal” konačno dalje od svedoka. Obično na pučini, neuhvatljivi upornim aktivistima humanitaraca i objektivima štampe. Pominju se ratni brodovi „Batan” i „Pelelu”, ali prema navodima „Ripriva” (Pomilovanja), jedne od organizacija za ljudska prava koja otkriva slučaj – još petnaest drugih američkih ratnih lađa je angažovano tokom sedam godina za slične usluge. Najveći broj njih u vodama Indijskog okeana, vrzmajući se u blizini britanske Dijego Garsije. Na osnovu toga, sumnja se da „specijalna misija” američke mornarice verovatno nije nešto o čemu nije obaveštena i ne zna ništa i britanska vlada. Pa ostrvljani u tom smislu već politički propituju jedni druge, ne bi li Dauning strit naveli da svoje tajne eventualnog ili, tačnije, tradicionalnog američkog saučesnika, na vreme podeli s nacijom. A ne, kao u doba vlade Tonija Blera, u vezi s transportom „živog tereta” američkim avionima, uz sletanje (uz ostalo) i na britanske aerodrome. Britanski „Gardijan” citirao je početkom nedelje izjavu Klajva Staforda Smita, pravnog funkcionera „Ripriva”, koji kaže „izabrali su brodove, nastojeći da svoje nedelo drže što dalje od vrebajućih očiju medija i advokata”. Misli, dabome na Amerikance, SAD. Staford Smit, međutim, kaže da će američki „zatvorenici aveti” i njihova prekršena „zakonita prava”, kad- tad biti jedno uz drugo, ubeđen očigledno da se pravda nekada mora afirmisati. Makar i naknadno. Saglasno navodima „Ripriva” u „Gardijanu”, „vlada SAD je sama priznala da drži u tajnim zatvorima najmanje 26 hiljada ljudi bez suđenja”. Ipak, raspoložive informacije navode na zaključak da je od 2001. do danas čak osamdeset hiljada ljudi „provedeno kroz sistem”. Predstavnik „Ripriva” poziva „vladu SAD da pokaže privrženost pravima i elementarnoj humanosti”, time što će „smesta otkriti ko su ti ljudi, gde su oni, i šta im je učinjeno”! Za sada, vest o „plovećim zatvorima” provalila je „iz sistema” u svet, kroz ispovest anonimne osobe koja se spasla zloglasnog Gvantanama, ali posle teškog jalovog isleđivanja bez rezultata. Taj čovek je doneo iskaz nekog sapatnika („u kavezu odmah do mene”!), koji mu je ispričao kako je, pre prebacivanja u Gvantanamo „bio na moru, na jednom američkom brodu, s još oko 50 drugih”. „Bili su zatvoreni u brodskoj utrobi. Opisivao mi je da je to bilo kao na TV. LJudi na brodu prebijani su čak i teže nego u Gvantanamu”, citirano je iz autentičnog opisa posrednog svedoka, koji je sada u publikovanom izveštaju „Ripriva”. Vašington, razume se, ne pruža zahtevane podatke i predstava javnosti o višegodišnjoj praksi slaže se deo po deo, od raspoloživog. Na Bušovu administraciju je apelovano da navede imena i mesta na kojima se drži toliko pohvatanih ljudi. Delići još nepoznate podrobne informacije napabirčeni su iz poluizgovorenih reči vojske (nekim drugim povodom), Saveta Evrope i s njim povezanih tela i iz izjava bivših zatvorenika. Prema navodima „Ripriva”, dve stotine novih slučajeva „ustupanja” osumnjičenih radi isleđivanja ima samo posle septembra 2006, a predsednik Buš je tada izjavio da su SAD obustavile svetski žigosanu praksu. Šef SAD nije bio u stanju da opovrgne masovno citirane navode o odstupanju Amerike od prava i zakona koje sama reklamira, priznao je da CIA ima mrežu „crnih mesta” (u drugim državama), gde su zatvorenici bez ikakve odluke suda podvrgnuti „tehnikama intenzivnijeg ispitivanja”. Čuveni Bušov izraz, koji je u Savetu Evrope objašnjen kao „eufemizam za neku vrstu torture”. Među žrtvama ima tobožnjih pripadnika Al kaide, uhvaćenih u Somaliji, Keniji ili Etiopiji, i prepuštenih na ispitivanje Amerikancima za koje se veruje da su agenti FBI-ja i CIA. Više od sto takvih pojedinaca u Keniji, Somaliji, Etiopiji, DŽibutiju i Gvantanamu našlo se na spisku „nestalih”. Nije poznato koliko takvih ima možda na ratnom brodu „Ešland”, koji je u to vreme krstario Adenskim zalivom. Na drugoj strani, glasnogovornik američke mornarice je izjavio da „na brodovima mornarice SAD nema zatvorskih prostorija”. Ipak, dodao je, bilo je pojedinaca dovedenih na brodove „na nekoliko dana”, u prvim trenucima hapšenja. Glasnogovornik nije želeo da komentariše navode da su lađe blizu Dijego Garsije korišćene kao zatvori. Britanski Forin ofis korigovao je saopštenje iz februara, priznavši da američki avioni sa zatvorenicima jesu dva puta sletali na Dijego Garsiju, na putu ka krajnjim destinacijama. U štampi se pojavio izraz „crne lokacije” CIA, a u takve se ubrajaju one u Tajlandu, Avganistanu, Poljskoj i Rumuniji. Reč je o zemljama u sistemu zatvora van SAD, u kojima se praktikuje isleđivanje osumnjičenih, koje hvataju pripadnici službi ili snaga SAD. Uz pomenute zemlje, u štampi su ubrojane u takve još Sirija, Maroko, Jordan i Egipat. Po ko zna koji put štampa ponavlja jedna te ista pitanja. Na primer, da li je iznuđivanje priznanja torturom, u mraku avganistanskih i kojekakvih „slanih” i drugih rupa u ozloglašenim državama, put kojim jedna demokratski ustrojena zemlja pribavlja podatke? Kao da je osuđena da živi u iluzijama.