Liberalno licemerje

Na svetu ima hrane za sve. Cene prehrambenih proizvoda, imajući u vidu neto inflaciju, niže su nego pre 40 godina, a ishrana se poboljšala. Ali milijarda ljudi gladuje. To su kontradikcije globalizovane ekonomije u kojoj nestaje lokalna realnost. Tako pokazuje izveštaj grupe Međunarodna procena agrarne nauke i tehnologije za razvoj (IAASTD), grupe od 400 naučnika pod okriljem Svetske banke i Ujedinjenih nacija. Dokument je objavljen početkom aprila, usred krize hrane koja podseća na Veliku depresiju. Problem nije u nestašici prehrambenih proizvoda već u ceni, koja ih u mnogim zemljama čini nedostupnim najsiromašnijima. Rast njihovih cena ide zajedno sa rastom cena nafte, nezajažljivom azijskom potražnjom i teškim klimatskim nevoljama. Prehrambena inflacija uvećava broj gladnih i globalizuje krizu. Visoki troškovi života teško pogađaju milijardu ljudi koji žive ispod praga siromaštva (70 posto njih u Africi), i još četiri milijarde onih koji žive u 58 najsiromašnijih zemalja sveta. „Odjednom, svi ti ljudi nisu u mogućnosti da kupe proizvode izložene u rafovima samoposluga”, objašnjava Vili Rajmer, direktor američke nevladine organizacije Food, disaster and material recources. Ali, pogađa i zapadne zemlje, u kojima živi 500 miliona bogatih u svetskom selu. U SAD, drugom izvozniku poljoprivrednih proizvoda na svetu, 28 miliona ljudi jede zahvaljujući bonovima za hranu koje deli vlada, i to je najveći broj od kada je pre 40 godina pokrenut ovaj program. Tri četvrtine svetske populacije je pod rizikom da doživi glad. Prema izveštaju IAASTD, da bi se izbegla katastrofa, nisu dovoljni ni genetski proizvodi, ni napuštanje politike pomoći proizvodnji biogoriva, što ne utiče na rast cena više od 10 posto. Kriza hrane je strukturalna jer ide zajedno sa primenom neoliberalnih principa u agrarnom sektoru u zemljama u razvoju. U skladu sa tim principima, svetsko tržište je najbolji arbitar. Ali, njegova nevidljiva ruka, kako bi je definisao Adam Smit, nije tako čarobna kako se verovalo. U poslednjih 20 godina, dok su Evropa i SAD štitili svoje seljake, ekonomije u usponu i siromašne zemlje su sledile neoliberalne savete i eliminisale državnu intervenciju u agrarnom sektoru. Te strukturalne promene su uništile lokalne ekonomije i stvorile idealne uslove za jednu poljoprivredu, ne da bi bila samodovoljna već i za izvoz. Više se ne proizvodi za nacionalnu ekonomiju već za svetsku, i prema UN, oni koji odlučuju šta da se proizvodi više nisu vlade, već multinacionalne kompanije za uvoz i izvoz, za transformaciju i distribuciju, kao što su Tesco i Carrefur. Generalna proba aktuelne krize bila je 2005. u Nigeriji, jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu. Nekoliko godina pre, vlada je liberalizovala tržište žitarica, što je skrenulo pažnju velikim izvoznicima i uvoznicima. NJihov dolazak (u Nigeriju) monopolizovao je tržište i omogućio rađanje agrarnih firmi koje proizvode isključivo za izvoz, na račun lokalnog tržišta. Zemlja je počela da izvozi prehrambene proizvode i cene su porasle, ali ne i plate i stopa zaposlenosti. U septembru 2005. posle najezde skakavaca i velike suše, nastaje kriza. Stanovništvo nije imalo novca za kupovinu uvezenih proizvoda koji su punili rafove samoposluga i počelo je da umire od gladi. Dat je međunarodni znak za uzbunu, brodovi su dovozili pomoć u luke na reci Niger, ali su, paradoksalno, istovremeno isplovljavali drugi sa proizvodima za izvoz. Kriza je pripisana skakavcima i suši, ali to su samo izgovori; poljoprivredna proizvodnja je opala za 7,5 posto u odnosu na prethodnu godinu. Pravi problem je bio nestanak lokalne poljoprivrede, što je dovelo do toga da zemlja zavisi od uvoza. Biogoriva i špekulanti su danas samo izgovor sa svetsku i strukturalnu prehrambenu krizu čiji su koreni u tome što ekonomije u usponu i siromašne zemlje preterano zavise od uvoza poljoprivrednih proizvoda. „Država, a ne tržište, mora da bude odgovorna za standard građana, posebno u zemljama u razvoju”, tvrdi Amartija Sen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. I nedavna studija Carnegie Endowment iz Instituta za razvoj „Indira Gandi” upozorava da liberalizacija tržišta pod patronatom Svetske organizacije za trgovinu, osiromašuje i povećava nezaposlenost na selu u zemljama u razvoju. To je slučaj sa Indijom. Neoliberalni model namerava da raspodeli bogatstvo proizvedeno kroz otvaranje tržišta. U Indiji glad pre svega pogađa selo, uprkos tome što zemlja izvozi poljoprivredne proizvode kao pirinač, na primer – čija je cena porasla četiri puta samo u jednoj godini. U teoriji, povećanje cena poljoprivrednih proizvoda trebalo bi da poveća dobit zemalja izvoznica. Ali to je tako samo na Zapadu, gde ne postoje latifundije. U ostalim zemljama, od Nigerije do Indije, porast cena vodi gladi. To pokazuju podaci; Indija i SAD izvoze pirinač, ali dok je agrarna renta u SAD porasla za 24 odsto, u Indiji, oni koji žive na selu treba da se bore da bi mogli da jedu. Motiv je jasan, objašnjava u The Financial Times-u Sušil Pava, predsednik indijske posredničke firme: 50 posto indijske populacije radi u agrarnom sektoru, ali samo minimalni procenat od toga je i vlasnik zemlje. Velika većina, oko 70 odsto čine najamni radnici i težaci koji žive sa manje od 70 rupija (oko dva dolara) na dan. U SAD, na primer, većina seljaka radi na sopstvenoj zemlji. Aktuelna kriza bi trebalo da nas navede na razmišljanje o greškama u neoliberalnoj politici razvoja, da pokrene siromašne zemlje i one u usponu, da ojačaju svoje ekonomije: „Kupuj lokalne proizvode”, jeste geslo svetskih stručnjaka, posebno kada se ima u vidu da se 65 odsto poskupljenja prehrambenih proizvoda duguje prekookeanskom transportu. Ima onih koji su ovo poslušali. Malezija, uvoznik pirinča, sa unutrašnjom proizvodnjom koja ne zadovoljava više od dve trećine tražnje, pokrenula je program od 1,3 milijarde dolara da bi transformisala oblast Saravak, na ostrvu Borneo, u zonu koja će zemlju snabdevati pirinčem. I bogati potrošači, koji bacaju trećinu dnevnog obroka, trebalo bi da ispune svoju ulogu. U poslednjih pet godina prehrambeni uvoz se u Evropi povećao za 20 posto, a u SAD uvoz voća i povrća se udvostručio. Bogati hoće da jedu paradajz, grašak i jagode u toku čitave godine i – svetski prehrambeni giganti zadovoljavaju tražnju podstičući proizvodnju u siromašnim zemljama sveta, sa posledičnom štetom za lokalnu proizvodnju. Ali prehrambena kriza je razotkrila stvarnu prirodu svetskog supermarketa; to je riba koja guta svoj rep. Kupovati u Evropi danas je duplo skuplje nego pre godinu dana: cena domaćih jagoda, čak i u sezoni, ista je kao i onih jagoda iz uvoza, jer je proizvodnja minimalna u odnosu na druga vremena. Evo ovde jednog nepristrasnog saveta: da bismo umanjili glad u svetu i snizili cene, počnimo da kupujemo domaće proizvode i to u sezoni, kupujmo češće i kupujmo manje, baš onako kao što su radili naši dedovi. Lorenta NAPOLEONI (Autorka, italijanska ekonomistkinja, nedavno je objavila knjigu „Lopovska ekonomija”) EL PAIS Prevod sa španskog BRANISLAV ĐORĐEVIĆ