“Ćeif” i još ponešto

Sterijino pozorje završeno je predstavom komada koji je na ovom festivalu izveden već dva puta. “Putujuće pozorište Šopalović” Qubomira Simovića prikazao je Atelje 212, u režiji Tomija Janežiča. Bila je to prilika da se provere, i potvrde, utisci sa beogradske premijere. U dve reči, zasecanje u osetljivo poetsko tkivo verovatno najlepše, a možda i najbolje, srpske drame u drugoj polovini dvadesetoga veka, nije se pokazalo srećnim. Ono što dozvoljavaju manje koherentni, dramaturški i misaono labavije strukturirani tekstovi, ne dopušta Simovićeva drama. Ona se, pod intervencijama spolja i iznutra, nasilnim aktuelizacijama, nerazgovetnim ili neprikladnim aluzijama, naprosto lomi, menja joj se ili rastače smisao, gubi se njena tragičnost, rastapa njeno emotivno jezgro, kida se ona tanana nit koja u njoj vezuje život i pozorište, stvarnost i privid stvarnosti. “Ekscentrična inscenacija”, to je najblaže što je kritičar NIN-a mogao reći za Janežičevu režiju. Sa “Šopalovićima” je zatvoren krug od pet predstava u selekciji domaće drame. Da li izbor Tatjane Mandić-Rigonat podupire mišljenje da je savremeni (novi) domaći dramski tekst, u konceptu “trodelnog” Pozorja, gurnut u drugi plan? Ne bi se, u svakom slučaju, reklo da su komadi “Heroj nacije” Ivana M. Lalića i “Instant seksualno vaspitanje” Đorđa Milosavljevića reprezentativni u onom smislu u kome se tvrdi da su izdvojeni iz naše moćne savremene dramske produkcije. Ne daju bar dokaze za to. Ostaju, dakle, Biljana Srbljanović i njen “Barbelo, o psima i deci”. Ako je za utehu. U selekciji nacionalnog pozorišta (domaće predstave rađene prema stranim tekstovima) videli smo, posle Sofoklovog “Cara Edipa” u preradi i režiji Vide Ognjenović, produkciju mladog subotičkog Pozorišta “Deže Kostolanji”. Predstava “Urbi et orbi”, koju režira Andraš Urban, inspirisana tekstovima mađarskog pesnika Janoša Pilinskog, u nekoj vrsti rijaliti programa, bavi se propitivanjem greha i krivice u savremenom svetu, u formi psihoterapeutskih intervjua. Glumci, njih četvoro, menjaju uloge tako što ispitivani dolazi na mesto ispitivača, a svaki lik, kroz jednu bizarnu priču, prožetu seksualnim frustracijama, pred mikrofonom izlaže svoju najdublju intimu, hrišćanskom poimanju greha suprotstavljajući nespremnost da se greh prihvati i prizna. Ispovesti, u svojoj surovoj ogoljenosti, računaju na efekat šoka na gledaoca i, u tom smislu, na interakciju. Ukoliko ona izostaje, predstava ili, bolje reći, hepening, prihvata se kao zanimljiv ali, u dramaturškom ključu, prilično jednoobrazan scenski rad. “Rok horor šou”. Mjuzikl Ričarda O’Brajena izvode glumci Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház), vični ovoj vrsti posla i veštinama koje on traži. Oni odlično igraju i pevaju, a u glumi, kada parodiraju, jer o parodiji naučnofantastičnog žanra je reč, nalaze potreban ironični otklon. Predstava je muzički i ritmički žestoka, tom osećanju doprinosi i mali, scenografski izvanredno oblikovan prostor za igru, scene su duhovito koreografisane, raspoloženje prijatno, doživljaj zabavan. Više od toga u ovom teatru gledalac ne treba da očekuje. Drugo je pitanje šta se očekuje od Sterijinog pozorja kada, kao ove godine, vrlo selektivno predstavlja nacionalno pozorište. Još dve predstave prikazane su u programu “Krugova”: “Edip u Korintu” Ive Svetine (Drama Slovenskog narodnog gledališča, Qubljana) i “Dr Gustav Husak” Vilijama Klimačeka (Pozorište Arena, Bratislava). Ovu drugu predstavu, zbog zgusnutog rasporeda, ovaj izveštač nije video. “Edip” se, ako smo dobro razumeli, u režiji Ivice Buljana oslanja na neka prevratnička iskustva teatra šezdesetih godina, u stvarima golotinje i seksualnih sloboda, na primer, pa na taj način tematski ulazi u izbor koji selektor Ivan Medenica vezuje za 1968. Manje je to, u svakom slučaju, važno od činjenice da predstava nosi razne terete pregomilavanja: od poetsko-metaforičkog teksta do režije, preko glume. Nejasan je, pre svega, okvir u koji Buljan stavlja priču o Edipu pre njegovog povratka u Tebu. U tom okviru naporedo egzistiraju poetska i psihološka drama, fizički teatar i kabare. Scene erotske razuzdanosti u raznim ljubavnim kombinacijama deo su dramske akcije koju nije lako razumeti i objasniti. Edip, pak, koji ponavlja da sanja svoje rođenje, da ime mu je sudbina, da samom sebi je zagonetka, i sve u tom smislu, glumački je nedelatan, iako navodno grozničavo traga za svojim identitetom, za istinom o sebi. Posle tri predstave, u kojima su teatri iz Berlina i Štutgarta pretresali nemačke traume šezdesetih i osamdesetih godina i njihove tragove i ožiljke u dušama i društvu, “Ćeif” Mirze Fehimovića suočio nas je sa našom traumatičnom prošlošću. Priča je o Sarajevu, o onima koji su ga u nevoljna vremena napustili i o onima koji su u njemu ostali, o izdaji i žrtvi, krivici i odgovornosti, o mržnji i praštanju. Drama povratka ali, u širem smislu, balkanska drama koja se, naravno nimalo slučajno, događa u Sarajevu, iako bi to mogao biti i neki drugi grad sa mape naših ratova. Predstava, koju u Beogradskom dramskom pozorištu majstorski režira Egon Savin, ne stidi se emocija; naprotiv, ali ih pošteđuje svake patetike, ne kalkuliše s njima, stapa ih sa ljudskim sudbinama. Kako Savin “Ćeif” režira, tako ga glumci igraju: iskreno, delikatno, saosećajno, s merom i odgovornošću, sa svešću da su svi u Fehimovićevoj priči, na ovaj ili onaj način, gubitnici, izjednačeni u nesreći. Umesto zaključka, mogli bismo podsetiti na ono što je manje-više poznato: dobre predstave, a ne koncepti, rešavaju formulu jednog pozorišnog festivala. U slučaju ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, formula je, reklo bi se, polovično rešena.