Moć slabe karike

Da je preveden onda kad je izvorno objavljen (1986), Grosmanov roman do sada bi nesumnjivo kod nas stekao status povlašćenog i uz to lako odomaćenog ostvarenja. Ova tvrdnja ne oslanja se kako na internacionalni uspeh, tako i na zapažanje o podesnosti njegovih tematskih i poetičkih odlika, u dobroj meri srodnih onome što je ovdašnjem čitaocu već bilo blisko ili je u međuvremenu postalo znano iz opusa Danila Kiša, Milorada Pavića ili, recimo, samog prevodioca romana, Davida Albaharija. Sažeto kazano, Vidi pod: Qubav jeste priča o produženim i u izvesnom smislu preobraženim odjecima iskustva holokausta, pripovedno oblikovana uz pomoć „očinskih” figura porodičnog i književnog sveta te naročite, inventivno shvaćene enciklopedijske forme. U njenom simboličkom središtu nalazi se kultna figura Bruna Šulca, ukrajinsko-jevrejskog pisca slavnih Prodavnica cimetove boje, tragično stradalog u paklu svetskog rata i gotovo mitologizovanog u (post)modernističkom književnom pamćenju. Za razliku, međutim, od Mesije u Stokholmu, štampanog gotovo istovremeno (1988) i kod nas takođe prevedenog romana Sintije Ozik, u kojem se sugestivna potraga za tajnom Šulcove ličnosti odvija u manje-više tradicionalnom maniru, Grosmanov roman u celini je napisan u sasvim drugačijem ključu. Proslavljeni pisac Lavljeg meda i Žutog vetra opredelio se, naime, za smelo i najvećim delom opčinjavajuće istraživanje imaginativnih alternativa, u okviru kojega Šulc i ostali junaci, sâm fikcionalni „autor” njegove pripovesti, Momik, odnosno njegov deda, logoraš-pričalac Anšel Vaserman, postaju akteri začudnih i književno, reklo bi se, skoro besprimerno osmišljenih pustolovina. Tako je u drugom od ukupno četiri dela romana tvorac famoznog Mesije makar u fikciji umakao kafkijanski bešćutnoj smrti, transformišući se u čisto prirodno biće koje slobodno jezdi morskim prostranstvima, a u isti mah je baš tu, među ribama i drugim stanovnicima dubina, predodređeno da do kraja overi unutrašnji imperativ onoga koji „nije mogao da živi u gomili, čak ni u gomili koja je lišena zlobe”, zato što, po njegovom poimanju stvari, „ključne stvari morale su da se kažu u jednini”. Poput Kafke, Munka, Mana, Prusta ili Goje, i Bruno Šulc je, sugeriše narator romana, bio svojevrsna „slaba karika”, umetnik koji stvara „ne razumno, nego sa žarom”, dopuštajući pri tome da kroz njegovu ranjivu i nezaštićenu individualnost, kojoj je tako nasušno potrebna ljubav i zaštita, moćno progovori ono što je inače i na drugi način neizrazivo, a što zapravo svedoči o najdubljoj, od svih, pa i od plemensko-rasnih omotača oljuštenoj drami egzistencije. Šulcovski pripovedni duh u Grosmanovom delu do punog izražaja dolazi pak kroz sveobuhvatno ironijsko prikazivanje starih i novih civilizacijskih mitologema. Ovo se najpre odnosi na Momikovu opsesiju famom o Nacističkoj Zveri, detinje naivno stopljenu s arhetipskim htonskim predstavama i maštom gurnutu u podrumski prostor zebnje. Isto, međutim, važi i za golgotu dede Anšela u koncentracionom logoru, ciničnom igrom sudbine dovedenog u položaj „obrnute Šeherezade”, a to znači prinuđenog da svojom pripovedačkom veštinom svake večeri iznova zaslužuje konačno oslobađajući metak u čelo iz pištolja nacističkog oficira Najgela. Vrhunac Grosmanove spisateljske odvažnosti predstavlja, svakako, „Kompletna enciklopedija Kazikovog života”, imaginarni leksikon jednog sasvim imaginarnog lika iz Anšelove šeherezadinske priče. I mada se štošta iz tog fiktivnog rečnika u više hiljada reči čitaocu može učiniti suvišnim ili egzibicionistički samosvrhovitim, ova mimikrijska naracija, smeštena u završnom delu romana, svoj smisao pronalazi upravo u oslobađajuće nesputanoj snazi imaginacije iz koje nikako nije iščezlo sećanje na istorijsko stradanje. Ono je samo natkriveno spasonosnom sposobnošću zamišljanja, oličenom u Anšelovoj istovremeno trivijalnoj i epskoj povesti o herojski svemoćnoj „Deci Srca”, iz koje je rođen i Kazik i sve ono što čini fragmentarni inventar njegovog izmišljenog, a ipak tako istinitog života. Neodoljivo podsećajući na Šulcove mitopoetske traktate o Manekenima i njihovu subverzivno-inverzivnu poetiku, po kojoj je stvarnost samo senka reči, a one su pak simbolični fragmenti prvobitnih velikih priča, Grosmanova višestruko prelomljena pripovest stoga se, slikovito kazano, može čitati i kao neka vrsta jevrejskih Satanskih stihova, roman neodoljivo raskošne uobrazilje koji „rušdijevski” lucidno preispituje tzv. pozitivne kolektivno-rodne stereotipe, ironizujući ih i dovodeći u pitanje, i u isti mah crpeći iz neraskidive vezanosti za njih eruptivnu snagu svoje imaginacije, dovoljne za više nego jedno čitanje ove nesvakidašnje knjige.