Jedna čarovita knjiga

Milovan Vitezović je učinio izvrsnu stvar: napisao je knjigu o detinjstvu Desanke Maksimović i na taj način omogućio da deca i osetljivi ponovo osete ono što je nadahnuto i podsticajno u životu naše velike pesnikinje. Naravno, knjiga je namenjena svima koji osećaju čar detinjstva i za koje pisanje o sadržajima toga doba znači posebnu mogućnost da dozovu vlastite bezazlenosti i raspoloživosti mašte, dara, radoznalosti, svega dobrog što to doba sobom nosi. U dobru, nevinosti, svitanju duha i otvorenosti čula u ljudskom biću. Knjiga je pisana izvrsno: nenametljivo a živo, jednostavno a pronicljivo, odano a duhovito. Pravi poklon za svaku otvorenu radoznalost, za sve koji nisu izgubili veru u autentičnu reč i misao koja uživa u divljenju vrednosti. Knjiga o detinjstvu Desanke Maksimović nastavlja seriju romansiranih biografija ovoga pisca, koji je već osvojio majstorstvo u poslovima ove vrste. Šta čini ovu knjigu privlačnom i podsticajnom? Pre svega, njena junakinja, gospođica Desanka, “nesmirnica i bistrica”, kako je vidi pisac knjige, a odmah zatim njeni roditelji Mihailo Maksimović, učitelj, i mati Draginja, pa, po hijerarhiji starosti, deda po majci prota Svetozar i baka Nera – Nerandža Maksimović, pa ništa manje blizak čika Nedeljko Savić – učitelj, koji je od prvog susreta osetio u devojčici znake dara i mašte u doživljaju stvarnosti. Naravno, tu je i Brankovina kao životni okvir sa pitomom i šarolikom igrom predela, sa proplancima sa kojih pucaju vidici prema celoj Srbiji; tu je i atmosfera sačinjena od vesele dečije graje i povremenog smeha od iznenadnih dosetki učitelja i male “nesmirnice i bistrice”. Jednom reči, cela ova knjiga je osunčana nekom dobrotom koja zrači iz nje: iz predela koji okružuje školu, iz ljubavi kojom je gospođica Desanka okružena u porodici, iz ljubavi sa kojom učitelj Mihailo, Desankin otac, kalemi svoje biljke, iz vedrine i zdravlja jedne porodice koja živi kao celina. U kojoj se zna kome se duguje poslušnost a kome poštovanje, u kojoj je otac – otac, a mati – mati, i u kojoj svi podrazumevaju da su glave date stvorenjima da misle, ruke da rade. I da istrajnost u mišljenju i radu može da dâ neki smisao, ovde – dole, čovekovom postojanju. U svakom slučaju, podsticajna je ova knjiga. I jedna od njenih vrlina je u tome što nije pretenciozna. Wene su ambicije da prepoznamo jedno darovito detinjstvo, da upoznamo elemente od kojih je ono sazdano i da uživamo u jednom daru koji će se obistiniti. Jednom je neprežaljeni Branko Ćopić, kada mu je zatraženo da kaže svoje viđenje pesnikinje Desanke Maksimović, zapisao ove stihove: Nigde sanka, nigde stanka Cveće, srce i Desanka. Knjiga Milovana Vitezovića kao da celinom potvrđuje te stihove. Jedna od retkih knjiga u kojoj romansirano detinjstvo sažima ono što čini srž, vrednost vrednosti, jedne velike pesnikinje, a to je: zrelost lepote koja je osvojena i radom pronicljivog, osetljivog detinjstva. Ima pravo njen lucidni pogovornik Dragan Lakićević: “Knjiga o Desanki je sažeta lektira Srbije i njene najveće pesnikinje.”