Nova istorija

Događaji uoči masakra partizana u Prijepolju 4. decembra 1943. odvijali su se drugačije nego što tvrdi Dragoslav Dimitrijević, a ja ih, naravno, ne skrivam. Naprotiv, sve sam detaljno opisao u trećem tomu knjige „General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”. Klevetanje majora Vojislava Lukačevića podseća da to pitanje još nije rešeno na nivou države, kao na primer u Rusiji, gde su generalno rehabilitovane sve žrtve komunističkog terora u doba J. V. Staljina. Podsetiću da se sada žrtve komunizma mogu rehabilitovati samo pojedinačno, na nečiji zahtev. To je ne samo suprotno načelima pravne nauke, koja traži dokazivanje krivice, a ne nevinosti, već je praktično ozakonjenje jedne nebeske nepravde. Gledajući papire, proizlazi da je svako ko je makar nešto značio u Srbiji – kako u imovinskom smislu, tako i po slobodarskom duhu i ljubavi prema demokratiji – bio veliki podlac. Dok su svi oni koji su učestvovali u najvećoj pljački u istoriji zemlje – bili oličenje ljudskih vrlina. Papira u kojima je ovo zapisano ostalo je više nego što se može zamisliti. Samo u Istorijskom arhivu Šumadije u Kragujevcu video sam depoe sa milionima stranica koje sadrže grozne klevete protiv najboljih Šumadinaca toga doba. Tako je teško oklevetan i veliki junak u borbi protiv okupatora i komunista, major Vojislav Lukačević. Što se tiče masakra partizana u Prijepolju, stvari stoje ovako. Dva sata pre početka napada na poslednju nemačko-ustašku odbranu Sarajeva, koja se nalazila na Sokolcu, u zoru 22. oktobra 1943. četnike su sa bokova napali partizani svim raspoloživim snagama. Četnici su se tako našli opkoljeni sa sve četiri strane. Glavni udar tek je imao da usledi, jer su Nemci počeli da dovlače iz Grčke najbolju jedinicu na Balkanu, 1. brdsku diviziju. NJu je u oblasti Sjenice dočekao jedan od specijalnih antigerilskih pukova divizije „Brandenburg”, dok joj je iz Hercegovine u susret dolazila 7. SS brdska divizija „Princ Eugen”. Tada je osnovan 5. SS brdski korpus, brojan oko 50.000 vojnika. Nemački plan bio je: sačekati da se u strateški nepovoljnoj dolini Lima uhvate u koštac četnici i partizani, pa ih onda jednim udarcem zajedno uništiti. Dražin plan bio je: izvući glavninu svojih trupa iz makaza, a manji deo ostaviti da zadržava i zavarava partizane, tj. da ih u uskim klancima reke Lim pretvori u idealnu metu za očekivani nemački napad. Od mnoštva Dražinih naredbi u tom smislu navešću samo jednu, najkraću: „Mi moramo iskoristiti sadašnji razvoj situacije i ne dozvoliti da u obruč Nemaca padnemo zajedno sa komunistima.” Zadatak da zadržava i zavarava komuniste dobio je major Lukačević. U jednom radiogramu on je pisao: „Ja balansiram po konopcu kao balerina. Čim mi se pruži prilika ja lupnem komuniste, a od Nemaca se čuvam koliko mogu i umem.” Dugo očekivanu vest Lukačević je poslao Draži 3. decembra: „Sutra počinje nemačka ofanziva.” Dimitrijević navodi da se Lukačević ovih dana sastajao sa Nemcima. Voleo bih da navede precizno šta piše u nemačkim dokumentima na čije se oznake poziva. Pročitao sam sve zbornike nemačkih dokumenata (oko 6.000 strana), a sem toga oko mesec dana sam odlazio u nemačku arhivu u Vojnom arhivu u Beogradu (sa prevodiocem). I nigde ne nađoh dokument u kome se izričito tvrdi da se Lukačević sastajao sa Nemcima. Pod lažnim imenom, kao tzv. legalizovani četnik – da, sastajao se u više navrata. Ali i tada oprezno i sa brojnom nadmoćnošću na svojoj strani. Jer, Nemci su imali običaj da hapse pregovarače, a sem toga Lukačević im je ubio mnogo vojnika. Podsetiću da se komandant 1. proleterske divizije, Koča Popović, dolazeći pod svojim pravim imenom i direktno kao izaslanik J. B. Tita, zaprepastio kada je u nemačkom štabu u Konjicu marta 1943. sreo upravo Lukačevića, koji je za Nemce bio „kapetan Nikola Đurić”, komandant lokalnog „divljeg” odreda. Na kraju krajeva, zašto Dimitrijević navodi kao nešto nemoralno sastanak Lukačevića sa Nemcima, kada su se komunisti sastajali ne samo sa Nemcima, već i sa ustašama, i to celog rata i na najvišem nivou? Nemci su odlazili i u partizanski Vrhovni štab, što je kod četnika bilo nezamislivo. O pokušaju jedne nemačke delegacije da dođe u Vrhovni štab, 10. maja 1943, njen vođa Hans Ot izveštavao je: „Pokušao sam preko Goražda da uspostavim vezu sa partizanima... što mi nije uspelo zbog četnika koji su tu krstarili. Zato je morao da izostane razgovor sa Titom, odnosno preuzimanje propagandnog materijala.” Reč je o materijalima koje su partizani zaplenili od četnika. Podsetiću i na sastanak J. B. Tita i Pavelićevog izaslanika, ministra N. Rušinovića, januara 1943. kod Bihaća. Pavelić je poručio Brozu da će imati svu moguću „potporu” od ustaša, samo pod jednim uslovom: da ne dozvoli da Srbi dobiju prevlast u Komunističkoj partiji. Dimitrijevićev pogled na masakr partizana u Prijepolju je stvar prošlosti. Evo šta o ovom slučaju zaključuje mladi istoričar Aleksandar Dinčić iz Niša: „Dražin manevar sa izvlačenjem svojih snaga iz obruča, kako bi komunisti upali u njega, taktika je koja se treba izučavati na vojnim akademijama. Kako se izvući i navući protivnika u pakao!” Dodao bih samo da je za izučavanje i ponašanje komunističkog vođe, čije pismo partizanima u dolini Lima poslato 6. decembra 1943. godine predstavlja primer dosezanja dna u vođenju operacija. Naime, dva dana posle masakra, on ne samo što nije znao šta se desilo, već piše da u toj oblasti, u kojoj su se nalazila najjače nemačke snage u zemlji, zapravo ima najmanje Nemaca: „Svi ostali sektori su posednuti od strane okupatora mnogo jače, što znači da su uslovi rada na njima mnogo teži”, navodi Broz. Za nemačke izviđačke akcije prema Prijepolju, Broz kaže: „M i mislimo da je taj prodor Nemaca od Sjenice privremenog karaktera.” Milosav Samardžić