Kako sprečiti novi rat na Balkanu

Sedamnaestogodišnji konflikt oko zvaničnog imena Makedonije dobio je zaokret. Uspešan pokušaj Grčke da blokira ulazak Makedonije u NATO intenzivirao je nacionalističku dinamiku u obe zemlje. Ali ulog je mnogo veći od imena: stabilnost Makedonije - i Kosova – počiva na što hitnijem pronalaženju razumnog kompromisa sa Grčkom. Posle neslaganja oko pitanja nezavisnosti Kosova, šefovi država članica NATO-a sastali su se u Bukureštu u aprilu, u velikoj meri jedinstveni o pitanju Balkana. Bilo je predviđeno da alijansa pozove tri zemlje iz regiona u članstvo: Albaniju, Hrvatsku i Makedoniju. Poput suseda, Makedonija je ispunila kriterijume NATO. Takođe je izašla u susret raznim političkim zahtevima zapadnih sila u vezi sa mirovnim sporazumom većinskih Makedonaca i manjinskih Albanaca. Osim toga, Makedonija od 2003. ima vojnike u Iraku, kao i u okviru misije NATO u Avganistanu. Kada je samit počeo, predsednik Buš je izrazio snažnu podršku SAD makedonskoj kandidaturi. Za razliku od prepirki oko Kosova, sada je doslovno cela alijansa podržala poziv Makedoniji. Jedini izuzetak je bila Grčka zbog višegodišnjeg protivljenja imenu Makedonije. Na kraju je Makedoniji uskraćen poziv. Posle samita u Bukureštu generalni sekretar NATO-a je posetio Atinu i Skoplje insistirajući na rešavanju problema do jula, da Makedonija može da bude primljena u NATO zajedno sa Albanijom i Hrvatskom. Nažalost, izgledi za to su nerealni, delimično zato što je NATO u Bukureštu nesvesno ojačao poziciju Grčke. Malo ko u Evropi shvata ozbiljnost ovog spora. Oni se šale na mogućnost da malena Makedonija pribegne oružanom napadu kako bi povratila nasleđe Aleksandra Velikog u susednoj grčkoj pokrajini koja se takođe zove Makedonija. Banalizovanje pitanja ne izvrće problem i minira hitnost neophodnu da se problem reši. Sukobi identiteta u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu su bili glavni pokretači tamošnjih sukoba. Problem identiteta u Makedoniji nije ništa manje opasan. Drugim rečima, problem se ne nalazi samo u tome što Makedonija nije dobila poziv da uđe u NATO, već što to dovodi u pitanje čitav temelj unutrašnje kohezije u Makedoniji. Time što makedonsko pitanje ostaje otvoreno, Srbija, Rusija i druge zemlje mogu i ostala pitanja, uključujući konačne granice Kosova, da drže otvorenim. Ukoliko Makedonija potone u konflikt, on svakako neće ostati ograničen na njene granice. Hitan zadatak Evrope i SAD jeste osmišljavanje strategije da se reši pitanje imena. To zahteva razumevanje dinamike problema. I Makedonija i Grčka smatraju da je njihov identitet ugrožen i ponašaju se neodgovorno. Atina pribegava onome što Grčka naučnica Ana Trijandafilodu naziva „strateškom manipulacijom nacionalističkih osećanja od strane grčkih političara”. Držeći se tesne većine i oprezno bacajući pogled ka ekstremnoj desnici, konzervativna vlada premijera Kostasa Karamanlisa je veoma aktivna kada je reč o ovom pitanju. Međutim, istorija pokazuje da, bez obzira na to ko je na vlasti u Atini, grčki stav je nepromenjen. U Skoplju vlada desnog centra Nikole Gruevskog nemilosrdno iskorišćava nacionalistička osećanja nazvavši aerodrom u Skoplju po Aleksandru Velikom. Međutim, postoji temeljna razlika u pristupu dveju zemalja: Grčka se protivi makedonskim pretenzijama na nasleđe Aleksandra Velikog, ali se Makedonija ne protivi odgovarajućim grčkim pretenzijama. Ovakva asimetrija pruža uvid u koren sukoba - i kako da se on reši. Grčku ne muči samo ime već i ono što ime predstavlja, a to je nezavisan makedonski identitet. Samo postojanje susedne države zasnovane na nacionalnom identitetu nosi egzistencijalnu opasnost, po mišljenju mnogih Grka. To objašnjava zašto nikakve pisane garancije Skoplja ne mogu da smekšaju Atinu; to objašnjava i zašto ni posle 15 godina posredovanja Ujedinjenih nacija ne može da se nađe kompromis. Makedonija se 2001. našla na ivici četvrtog velikog sukoba od raspada Jugoslavije. Sva obeležja balkanskog rata bila su tu, uključujući i etnički sukob. Za nekoliko meseci oružanih sukoba, skoro deset odsto stanovništva je bilo raseljeno. Kao i u sukobima u susednim zemljama, identitet je bio glavni faktor konflikta. Lideri albanske manjine su zahtevali i dobili ustupke od makedonske većine da mogu da koriste svoj jezik i ističu albansku nacionalnu zastavu. I danas su odredbe mirovnog sporazuma iz Ohrida, koje se bave ovim pitanjima, predmet rasprave. Mnogim Makedoncima je potreba da se promeni ustav da bi se afirmisao albanski identitet bila udarac u lice. Očigledno, što je veći broj pretnji po njihov identitet, to će Makedonci biti manje spremni da čine ustupke - ne samo kad je identitet u pitanju, već i u drugim bolnim sferama. Niko to ne zna bolje od Albanaca koji su mudro podržali makedonski stav o imenu - sve do samita u Bukureštu. Prema nedavnom istraživanju sprovedenom posle samita NATO, broj građana koji su se protivili promeni imena zemlje drastično je opao. Analitičari veruju da to odražava drastičnu promenu u načinu razmišljanja Albanaca koji sada svi podržavaju ustupke povodom ovog pitanja da bi zemlja ušla u NATO. Neuspeh da se uđe u NATO je bio veliko razočarenje za Albance, kojima ova alijansa sa Amerikancima na čelu znači i sigurnost i emotivnu privlačnost. Mnogi sada žale što su morali da plate cenu zaštite simbola koji im ništa ne znače, ali znače sve većinskim Makedoncima. Posle ignorisanja u Bukureštu, srdžba se javlja i među Makedoncima. Delom je to rezultat kalkulacija vladajuće nacionalističke stranke VMRO-DPMNE. Umesto da radi sa opozicijom na stvaranju zajedničkog fronta po pitanju imena posle samita u Bukureštu, premijer je raspisao prevremene izbore (1. jun), tako Makedoniji ostaje jedva mesec dana da ispoštuje julski rok i uđe u NATO sa Albanijom i Hrvatskom. Ako julski rok dođe i prođe bez poziva da se uđe u NATO, makedonske šanse za članstvo u EU takođe blede. Na kraju krajeva, Grčka ima stabilniju poziciju u EU nego u NATO, gde Makedonija bar može da računa na podršku američke supersile. I ovo ima ozbiljne posledice po makedonsku stabilnost. Stalno poboljšavanje izgleda za ulazak u NATO i EU je glavni motivacioni faktor većinskih Makedonaca da prihvate bolne ohridske ustupke, kao i čitav niz institucionalnih reformi koje zahteva Brisel. Sada kada je ulazak u NATO (i EU) zvanično talac grčkog pristanka, zemlja je ostala bez strateške orijentacije. Ne samo grčki izazovi, već i stalne srpske pretenzije na makedonsku crkvu i bugarske na makedonski jezik i identitet stvaraju nervozu u makedonskoj državi. Srbija, uz snažnu rusku podršku i podršku nekih evropskih zemalja, ne odustaje od otpora nezavisnosti Kosova. Beograd i saveznici znaju da mnogi Albanci povezuju teritorijalni integritet Kosova sa makedonskim. Pre Bukurešta u Skoplju je vladala uznemirenost da bi podela Kosova na podsticaj Srbije mogla da intenzivira secesionistički pokret među Albancima u Makedoniji. Posle Bukurešta situacija je obrnuta: srpsko-ruskom planu na Kosovu podstrek bi mogli da daju nemiri u Makedoniji, za šta postoji značajan potencijal. Ukratko, svaki trend ka dezintegraciji Makedonije imao bi direktne i neizbežne posledice po Kosovo. Da bismo razumeli spor oko imena, ne treba se vraćati u antičko doba. U septembru 1995, baš kada je trebalo da počnu pregovori o BiH u Dejtonu, američke diplomate Ričard Holbruk i Kristofer Hil su izdejstvovale „prelazni sporazum” kako bi se ukinuo grčki embargo Makedoniji. Između ostalog, Makedonci su se zakleli da njihov ustav ne sadrži nikakve teritorijalne pretenzije prema Grčkoj. Štaviše, data je izjava da njihov ustav „ne čini osnovu za mešanje u unutrašnje stvari neke druge države da bi se zaštitili status i prava lica u drugim zemljama koja nisu građani Makedonije”. Ovaj pasus otkriva ključnu kockicu: opipljiv grčki strah da će susedna makedonska država postati platforma manjinama u Grčkoj da dovedu u pitanje sadašnji status quo. Prema grčkom zakonu, u Grčkoj nema etničkih manjina. Grupe za zaštitu ljudskih prava, kao Hjuman rajts voč, dokumentovale su sistematsko ugrožavanje i diskriminaciju onih koji pokušaju da izraze manjinska ili kulturna prava. Svako ko sumnja da su ovi strahovi izvor problema treba da se podseti izjave grčke ministarke spoljnih poslova Dore Bakojanis uoči samita u Bukureštu: „Dozvolite da objasnim problem onako kako ga Grci vide. Kada je jugoslovenski maršal Tito promenio ime južne republike 1944. godine iz Vardarske banovine u Socijalističku Republiku Makedoniju, učinio je to da bi izazvao nemire u severnoj Grčkoj, prisvojio tu teritoriju i dobio izlaz na Egejsko more za svoju zemlju.” Ovakva politika je bila povezana sa građanskim ratom u Grčkoj koji je odneo više od 100.000 života, doneo razaranje i za deceniju odložio posleratnu obnovu. Zbog toga ime Republika Makedonija ne predstavlja umišljeni strah za Grke. Ono je povezano sa smišljenim planom da se oduzme deo grčke teritorije koji ima grčki identitet više od tri milenijuma i povezan je sa ogromnim bolom i patnjama grčkog naroda. Problem nije što Dora Bakojanis veliča grčke strahove; problem je što ih ona iskreno prenosi. „Smišljeni plan” o kojem ona govori nije vojni; to je neumoljiv pritisak da se prizna postojanje makedonske manjine u Grčkoj. Pitanje je zašto je to za Grke tako zastrašujuće. Prema naučnici Ani Trijandafilodu, odgovor leži u strukturi savremene grčke države: od sticanja nezavisnosti (1829-1930) grčka država je prolazila kroz proces izgradnje u kojem je etničko poreklo bilo u dubokoj prošlosti. Istorijska putanja nacije prati se u linearnom obliku i bez prekida ili diskontinuiteta od antike do danas. Drugim rečima, etničke manjine, posebno one koje imaju pretenzije ka kulturnim obeležjima, nisu u skladu sa grčkim konceptom nacije i države. Makedonska manjina je posebno neuralgična za Grke jer ne predstavlja samo zamišljenog „napadača” na grčku naciju, već stvarnog suparnika čiji su sukobi sa Grcima u živom sećanju. Kao što je jasno iz članka ministarke spoljnih poslova, uznemirenost u vezi sa identitetom i teritorijom ugradila se u svest Grka, što je nasleđe ogorčenog građanskog rata u Grčkoj. I Makedonci imaju obilje razloga da budu ogorčeni na taj period. Kako izveštava Hjuman rajts voč, „makedonskim političkim izbeglicama koje su pobegle iz severne Grčke posle građanskog rata 1946-1949. godine, kao i naslednicima koji sebe smatraju Makedoncima, uskraćuje se pravo da povrate državljanstvo, da se ponovo nasele ili čak da posete severnu Grčku. A sve je ovo omogućeno političkim izbeglicama koje se izjašnjavaju kao Grci. Vlada koristi svaku priliku da uskrati grčkim Makedoncima etnički identitet”. Ironija je što jedinu manjinu koju Grčka priznaje predstavlja muslimanska (turska) manjina u zapadnoj Trakiji. Mirovni sporazum iz Lozane iz 1923. je uspostavio recipročna prava za muslimansku manjinu u Grčkoj i za grčku manjinu u Turskoj. Uprkos masovnom raseljavanju i gubitku imovine, ni posle više od pola veka od sukoba, nije bilo odgovarajućeg dogovora da se regulišu problemi proistekli iz makedonsko-grčkog sukoba tokom građanskog rata u Grčkoj. Što se tiče Makedonaca, njihove pretenzije prema identitetu su fundamentalno drugačije. Sloveni su došli na Balkan mnogo vekova posle raspada Aleksandrovog carstva. Za Makedonce veza sa Aleksandrom nije linearna, već bazirana na geografiji, na nečemu što dele sa Grčkom i Bugarskom. Iako geografija može da dovede u iskušenje ekstremističke nacionaliste u Makedoniji da povećaju teritorijalne ambicije, nema ozbiljnih pretenzija na Aleksandrovo nasleđe. Generalno gledano, spor oko imena je u velikoj meri asimetričan, gde Grčka polaže ekskluzivno pravo na makedonski identitet. Pogoršavanje problema je još jedna asimetrija: Grčka kao članica EU i NATO-a je bogatija i moćnija od Makedonije. Uoči samita u Bukureštu, pod američkim pritiskom, Makedonija se prvi put složila da prihvati drugačije ime u međunarodnoj upotrebi. Skoplje je prihva­tilo konačni predlog posrednika UN Met­jua Nimica „Republika Makedonija (Skop­lje)” kao odrednicu za međunarodnu upotrebu. Međutim, Grčka je to glatko odbi­la. Da bi sprečili grčki veto u Briselu, saveznici su ubacili pasus u zvaničnom saopštenju kojim se pohvaljuje „naporan rad i posvećenost” Makedonije vrednostima NATO i produžava poziv „čim se postigne obostrano prihvatljivo rešenje za ime države”. Po rečima diplomata, saopštenje je predstavljalo najbolju alternativu direktnom sukobljavanju na samitu, prećutno priznajući da je Makedonija ispunila kriterijume za članstvo i da - posle dogovora sa Grčkom oko imena - pozivnica može da se produži na ambasadorskom skupu Severnoatlantskog saveta. Ne uzimajući u obzir grčke napore, NATO je zapravo predao pobedu Grčkoj. U Vašingtonu je grčki ambasador likovao: „NATO je prihvatio našu poziciju u Bukureštu. Zahtev da se reši problem imena nije više grčka pozicija, to je sada pozicija NATO i multilateralno pitanje.” Već postoje znaci da Grčka vrši pritisak na Makedoniju da poklekne i prihvati njen stav uoči odluke Evropske komisije da li da predloži datum za početak pregovora o prijemu. Ima i znakova da se učvrstio stav Atine po pitanju imena. Upućeni u pregovore tvrde da Grčka insistira ne samo na zahtevima da novo ime za Makedoniju sadrži geografsku odrednicu (na primer „Gornja Makedonija”), već i da se ovo novo ime koristi u svim kontekstima. To bi moglo da se odnosi i na bilateralne odnose, a čak i na unutrašnju upotrebu (na primer, natpis „Gornja Makedonija” na makedonskom pasošu). Grčka se takođe opire zahtevu Makedonije da makedonski jezik i nacija budu zvanično priznati od strane UN. Postoje samo tri moguća ishoda spora: nastavak pat pozicije, makedonska kapitulacija ili grčka spremnost da se postigne sporazum. Pat pozicija je najverovatniji ishod, jer se Grčka ne izlaže nikakvim troškovima da zadrži poziciju. Pristup Atine sugeriše da ona ne vidi nikakvu neusklađenost sa svojim privatnim investicijama u Makedoniji i vakuumom koji vlada oko statusa zemlje. Kapitulacija Makedonije pred grčkom pozicijom značila bi negiranje makedonskog identiteta. Kako je već rečeno, to bi predstavljalo ozbiljne posledice po mirovni sporazum sa Albancima. To bi takođe ohrabrilo bugarske i srpske napade na makedonski identitet, ugrožavajući jedinstvo zemlje. Samo pošten kompromis, koji štiti makedonski identitet i istovremeno uvažava suštinu grčkog zahteva za promenu imena, može biti od koristi evropskoj stabilnosti. Imajući u vidu nesrazmeru moći Makedonije i Grčke, posredovanje Ujedinjenih nacija teško će dovesti do kompromisa. S obzirom na nespremnost evropskih prestonica da preuzmu teret suprotstavljanja Atini, američka intervencija je ponovo od ključnog značaja. To znači da NATO, gde je američki uticaj najveći, ponudi najbolje sredstvo za uspeh. Ironično, ali rešenje je u prihvatanju grčkog stava da je spor oko imena multilateralno pitanje. Umesto da usvoje kontraproduktivni ton sukobljavanja, SAD moraju retorički da stanu na stranu Grka. Okupljajući saveznike svesne opasnosti po Kosovo i Makedoniju, Amerikanci treba da sazovu hitnu sednicu Severnoatlantskog saveta kako bi se prihvatilo grčko tumačenje saopštenja iz Bukurešta. Ali se na tome ne može zaustaviti. Severnoatlantski savet mora da traži od generalnog sekretara NATO da podnese „pun i kompletan izveštaj o svim dimenzijama spora oko imena” u roku od 30 dana. Severnoatlantski savet treba da ima na umu osnivački dokument NATO-a u kome se poziva na „miroljubive i prijateljske međunarodne odnose” i na slične obaveze u Povelji UN. Generalni sekretar NATO-a će morati da se obrati čitavom nizu organizacija i pojedinaca, uključujući posrednika UN, visokog komesara OEBS za nacionalne manjine, visokog komesara UN za ljudska prava i privatne organizacije kao što je Hjuman rajts voč. Ukratko, NATO bi počeo da ispituje prava makedonske manjine u Grčkoj, jer se ona nalaze u korenu grčkog protivljenja imenu Makedonije. Grčka vlada bi platila veliku političku cenu ovakvog ishoda. Naravno, Atina će posegnuti za trikovima i pokušati da blokira ishod ili stavi veto. To će biti komplikovano. Prvo, veto bi ugrozio njeno tumačenje saopštenja sa samita. Drugo, kao i u Bukureštu, Atina će biti primorana da prihvati neprijatnu ulogu nekoga ko sve kvari. Međutim, za razliku od Bukurešta, ona će biti lišena političke prednosti da se suprotstavi američkom predsedniku. Severnoatlantski savet se obično sastaje bez mnogo pompe, na nivou ambasadora. Štaviše, nacrt rezolucije će prihvatiti grčko tumačenje saopštenja i neće poniziti i kazniti Atinu. Treće, ako stavi veto, Atina će morati da zažali što će snositi troškove još jedne poteškoće u okviru alijanse. Ona već ima problema sa stalnim turskim primedbama zbog sastanka alijanse sa EU u prisustvu grčkog saveznika Kipra. Atina će teško pomoći sebi ako minira razumnu ponudu da se reši spor koji je na njeno insistiranje postao problem alijanse. Način da se izađe iz spora oko imena jeste da se priznaju ozbiljnost i uzrok problema i da se hitno osmisli transatlantska strategija. Jedino predstavljanjem pune dimenzije problema, uključujući i pitanje makedonske manjine u Grčkoj, Atina će imati podsticaj da postigne kompromis i veliki deo nestabilnosti u regionu će biti sprečen.