Ruska evropska trojka

Posle smene u Kremlju Rusi su odlučili da – dok u Americi traje trka za Belu kuću – prioritet u svojim odnosima sa Zapadom daju Evropi. Utoliko pre što predstoji sklapanje zakasnelog novog dugoročnog sporazuma o strateškom partnerstvu sa Evropskom unijom. O sporazumu će se razgovarati na samitu Rusije i Evropske unije, koji će se od 26. do 28. juna održati u Sibiru. Predsednik Medvedev i premijer Putin primenili su pred samit zajedničku taktiku: jačanje bilateralne saradnje sa tri evropske zemlje, koje smatraju ključnim, u nadi da će tako podstaći unapređenje odnosa i sa ostalima i pospešiti sklapanje sporazuma o partnerstvu sa Evropskom unijom kao celinom. Zato je predsednik Medvedev izabrao Nemačku kao prvu zapadnu zemlju koju će posetiti, a Putin je, u svojstvu premijera, najpre posetio Francusku. Krajem aprila on je, na kraju svog predsedničkog mandata, posetio Italiju. Nemačka, Francuska i Italija čine, dakle, „rusku” trojku u Evropi. S jedne strane, one su i dosad bile najvažniji ekonomski partneri Rusije u EU. S druge strane, svaka od njih ima, shodno svom istorijskom nasleđu, geostrateškom položaju, privrednom potencijalu i političkom uticaju, specifičnu civilizacijsku ulogu na evropskom prostoru. Nemačka i Francuska su bile i ostale „osovina” Evropske unije, a Italija je dala značajan doprinos evropskim integracijama. Uz to, ove tri zemlje su najvažnije zagovornice saradnje EU i Rusije. Ove posete na neki način daju i deo odgovora na često postavljano pitanje o budućoj spoljnoj politici Rusije. Nemačku, Francusku i Italiju svojevremeno je za ključne partnere Rusije u EU izabrao Putin. Ako su ove zemlje i sada ključni partneri, jasno je da zbližavanje Rusije sa Evropom ostaje postojana strateška intencija ruske spoljne politike, bez obzira na to koliki će biti udeo Medvedeva, a koliki udeo Putina, u njenom daljem oblikovanju i primeni. I predsednik i premijer Rusije su to svojim domaćinima dovoljno jasno predočili, otvarajući pred njima, gotovo u vidu konsultacija, osetljiva pitanja koja možda ne bi otvarali pred svima na Zapadu. Medvedev je, tako, rekao Angeli Merkel: „Kraj hladnog rata stvorio je uslove za razvijanje istinski ravnopravne saradnje između Rusije, Evropske unije i Severne Amerike, kao tri grane evropske civilizacije. Ubeđen sam da je atlantizam, kao jedini princip, postao istorijski prevaziđen. Sada bi trebalo da govorimo o jedinstvu celog evroatlantskog regiona - od Vankuvera do Vladivostoka.” Ruski predsednik je morao verovati da će ove njegove reči biti primljene s razumevanjem. Pred njegov dolazak u Berlin, nemačka kancelarka je na parlamentarnoj skupštini NATO-a izjavila da „na svetu ne postoji samo jedna supersila” i da se „moraju kovati savezi koji idu daleko preko transatlantskih saveza”. Ona se potom založila da se „saradnja između NATO-a i Rusije intenzivira”. Medvedev je predložio da se sklopi nov sporazum o evropskoj bezbednosti po uzoru na Helsinški sporazum iz 1975. A, prema pisanju ruske štampe, testirao je i raspoloženje domaćina svojim predlogom da se oko Kosova, širenja NATO-a i instaliranja američkog raketnog sistema u Poljskoj i Češkoj „napravi pauza” kako bi se „prekinuo pogrešan krug jednostranih dejstava”, a i „da bi se videlo gde se nalazimo i u šta se upuštamo”. (Nemci, inače, nisu srećni ni zbog „dodatnih raketa” u Evropi ni zbog mogućeg širenja NATO-a na Ukrajinu i Gruziju). Francuska, koja je Putina dočekala sa predsedničkim počastima, ima u ruskoj vizuri vodeću ulogu kao predsedavajuća Evropskom unijom od 1. jula do kraja godine, to jest u vreme kad se bude radilo na sporazumu o strateškom partnerstvu. Taj ugovor treba da odredi puteve buduće saradnje Moskve i Brisela i da, što je posebno važno, garantuje energetsku bezbednost Evrope. Rusija je, kao glavni snabdevač EU gasom i naftom, svesna da samo pouzdano partnerstvo, ekonomska komplementarnost i veće uzajamno političko poverenje mogu da oslobode Zapad straha da će ona koristiti energente kao političko oružje. S druge strane, kako reče francuski premijer Fijon, „energetska bezbednost u Evropi zavisi od stabilnih odnosa sa Rusijom”. A predsednik Sarkozi je, jasno je za poslednju godinu dana, preuzeo Širakovo uverenje da „nema ravnoteže u svetu bez jake Rusije”. Italija je drugi po značaju ruski ekonomski partner, sa obimom razmene od 36 milijardi dolara (Nemačka prednjači sa 50 milijardi), ali njeno vreme tek dolazi. Ako će „Severni tok” snabdevati gasom samo Nemačku, „Južni tok” će, iz Italije, garantovati energetsku bezbednost južne i dobrog dela srednje Evrope. Stvar se, srećno, tiče i nas: što više ruskog gasa i ruske nafte protekne preko naše teritorije, to će biti bolji odnosi Srbije i sa Evropom i sa Rusijom.