Dobro izmerena doza da sme-da-se-bude-svinja

Da, tačno je da je g. Milošević nakon tri dana bacio peškir, zeleni mirovni svet bi dobio sjajno priznanje, saveznički zapadni svet bi s entuzijazmom proslavio glatku pobedu humane konfederacije od 3:0, s nemačkim vazdušnim napadima nad Jugoslavijom umarširali bi mirovni komesari, gospođa Ber, anđeo napaćeni, mogla bi ponovo da spava, a i ja bih - prešavši u Ginter-Gras-Fišer hor „Teško mi je palo, ali neizbežno je bilo” - postao trubadur novog proizvoda na tržištu – humanih bombi. Rok trajanja ratnih govora je izuzetno kratak. Šta znam gde će se točak zaustaviti kad se ovaj članak pojavi. Ipak neodložno dajem sledeće odgovore. Na pitanje: zašto je na početku NATO-bombardovanja Srbije, krajem marta 1999, toliko puno starih šezdesetosmaša i ekspacifista za rat? - kao prvi odgovor na pamet mi pada: „To je verovatno njihov način da se konačno osećaju odraslim.” Kao drugi odgovor: Deo šezdesetosmaša je uvek bio za rat, kada je pri ruci bio neki, kako se vidi, pravedni rat - Vijetnam, Angola, Frankfurtska pista (Startbahn West), Crni panteri, RAF, Kuba itd. Uvek kad nas svetski underdogs, ti tzv. „prokleti na zemlji” nisu ostavljali same s našom ultradubokom nemačkom mukom naci-savlađivanja prošlosti, predstavljajući nas i ohrabrujući nas da damo i uzvratimo udarac protiv nagomilanih imperijalizama sveta. O kompleksu odrastanja valja kratko reći: „našoj generaciji” nije nikad priznato stanje društvene odraslosti. Opšte mesto: da biste stvarno razumeli našu nacističku prošlost, vi ste isuviše mali (što treba prevesti sa: neće nam naša deca suditi. Basta!) – stav na koji su mladi odvratili čuvenim „odbijanjem” kao političkim stavom (odbijanjem, između ostalog, da odrastu). Kompleks se može opisati kao trajno stavljanje pod starateljstvo sa prkosnim odobravanjem. Priznat je ostanak u jednoj vrsti napredne uloge pametnog deteta. Ovu polunametnutu, ali i poluželjenu i negovanu ulogu ostajanja malim, godinama pokušavaju da prikriju posebno oni levičari koji su postali profesionalni političari. Kod njih je iz toga nastalo naduvavanje - uticaja. Strahujem da sada - uz ratno vođstvo - prvi put u svom životu imaju siguran osećaj da su odrasli i da deluju kao odrasli. Odgovor 3: Po svemu sudeći i, nažalost, ulogu igra i to da se napadnuta zemlja natovskog martovskog rata 1999. (na CNN-u i N-TV-u se korektno kaže Savezna Republika Jugoslavija) na nemačkom prosto kaže: SERBIEN. Ne znam zašto svaki Nemac, Nemica, Nemče, levi, desni, zeleni, žuti, braon, crni, crveni, maslinasti ili u bojama za kamuflažu, svoju nuždu u XX veku moraju da izvrši po Balkanu. Ali tako mu dođe. Da jedan deo starih šezdesetosmaša ne želi da bude od toga izuzetak, na kraju krajeva ih pokazuje kao ipak-kako-tako-Nemce. Isto kao što nijedan Kol-kabinet ne bi mogao bolje da osujeti povezivanja Rusije s NATO-om od Fišermanovih zelenih. Obladi Oblada, war goes on, yeah, lalalalalalala. Uvek mi je predstavljalo problem to što ljudi koji su za rat i pravednost, stalno izanđale pop pesme vide kao najbolje. Cold War goes on: Kad bi sve to trebalo da ima „ekonomski smisao”, onda Zapadu, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Italiji itd. treba rasturena Srbija, kako bi mogli da učestvuju u Velikoj obnovi - naslov: „Novo ekonomsko čudo Balkan” - u vlastitoj humanitarnoj režiji. Odgovor 4: S primedbom Karla Krausa „O Hitleru mi ništa ne pada na pamet”, levičari nikad nisu znali šta bi. Hitlera vide na svakom ćošku, a i ideje im napadaju um. Oni napadaju i vojno, kad im avioni stoje na raspolaganju i jedan „Balkan”, na kom se tzv. ljudska prava drugačije sriču. Ovog puta je Milošević taj koji u misaonim napadima levih, kao i desnih zapadnjaka mora da zauzme Hitler-Sadam mesto, kao što i kosovski Albanci moraju da budu materijal za ulogu žrtve genocida. Vojno svrstavanje za njih automatski znači čin naknadnog ubijanja Hitlera. Ubiti Hitlera – stara je levičarska želja iz snova kao i pacifistička trauma: ovog puta smo mi saveznici koji bombarduju Hitlera-monstruma, inkarnacija nove humanosti. Odgovor 5: U središtu svih strategija stoji uklanjanje diktatora i isto tako čovek (u miru je u središtu izostavljenih povišica, u ratu u središtu bombi i humanitarnih strategija). Pod pooštrenim uslovima novog centra nužno se pokazuje primat strategijskog nad svim drugima mestima realnosti, što će reći u „levom centru direktnog govora” zamena života sa društvenom igrom ili video-igrom. Za ovu zamenu nije kriva omalovažena generacija školaraca koja raste, nego njihovi roditelji: iskonsko-prirodni kritičari elektronskog kvarenja dece. Nisu Zeleni oni tipovi „na koje su nas naši roditelji uvek upozoravali”, oni su nesreća na koju sami istrajno upozoravaju: dehumanizovani tehnokrati iz vlasti sa humanitarnim značkama na političkom reveru. Oblast „humanitarne katastrofe” je jedno od malobrojnih na kom starolevičarska „strategijska misao o svetskim događajima i dešavanjima”, još uvek obećava uspešnu primenu. Drugim rečima: čarobnjakovi šegrti su apsolvirali praksu kod Kapital-majstora. Odgovor 6: Povratak prognanih kosovskih Albanaca u njihove kuće, pretpostavlja potpun poraz Miloševićeve Jugoslavije. Kako to ostvariti u kratkom vremenu niko ne zna, to jest: znaju iz iskustva samo izvežbani alternativni stratezi. Kao najveći među njima, pokazuje se Joška spoljni-Fišer, naveče na TV-u. Sa autoritativnim pogledom preko naočara iznosi kako se ono što je Milošević ponovo uradio, „ne može podneti”. Jedinstvena prilika da se dokaže kao Erih Beme - glumac (on je dobio nagradu). Pri tom se na sadržajno preokretanje antiautoritativne politike udara pečat profesionalne autoritativne gestikulacije. Rat daje nedostajući pečat autoritativnosti, koja šreder-fišerskom držanju – bez ikakve diplomatske umešnosti – tako ljuto nedostaje. Nužna je pri tom i poželjna karikatura svakog tričavog gesta odraslosti kao potvrda pripadnosti svetu ozbiljnih. Tvrdnja važi i za slučaj da Fišer sutra u ratu „pobedi”. Odgovor 7: Uvek sam i izvan saveza, bilo je sranje. I uvek gubiti takođe. Najhumaniji od svih levičara ne može to da izdrži. Zato koalicije, grljenja, pravljenje većine, pobednička postolja: ako ne mogu da pokrenem odozdo, moram pokušati odozgo. Ako ne možemo da ukinemo NATO, onda bar moramo sami da komandujemo: dakle, bombe u srce tame. Doći će dan kada će Spilberg o tome napraviti film. Tom čoveku ne može da promakne nijedno pravedno delo istorije. Odgovor 8: (tajno, po strani): „I kad već ne postoji nijedno pravedno društvo, treba nam barem dobra policija”. Odgovor 9: U ovom fejku od odraslosti, paradnog odela i odabranog asortimana profi-gestova, protagonisti ovog razvoja predočavaju upravo trice i kučine, koje su videli kod drugih odraslih, kao vrstu građenja identiteta za zaostale stare levičare: nositi odgovornost, demonstrirati posledice, preduzimati mere, pokazivati postojanost, ne dati da vas zajebu, itd. Rečju: veličina. Odgovor 10: U odraslost spada pravo da se bude „nemoralan”. Na duže staze nijedna odrasla misao ne može se hraniti samo od političkog poštenja. Dobro izmerena doza da sme-da-se-bude-svinja je nepokolebljivo zapadno ljudsko pravo. Strašno je uvek biti honest. Rokeri su smeli da budi zli i imali su pank i romansu s naci-simbolima, feministkinje su stekle pravo za sebe da budu ravnopravno normalne, to jest normalno odbojne, omladina je dobila horor-ćele i bejzbol-čizme-tehno slobodu, svaki debil koji se, s brigom za svet, smelo borio protiv otrova sveta, dobio je svoj ekološki sveštenički čin i - zar sad nismo mi konačno na redu? Mi smo najduže izdržali sa Peace & Love na fudbalskom terenu; ko će nas još uzeti za ozbiljno ako se tome i mi ne priključimo. Najbolje sredstvo za to je, kao i svuda, transgresija u dozvoljeni kriminal. Šta bi moglo biti nesumnjivije od toga nego pravedni rat. Zeleno, zeleno, zeleno je sve moje odelo Zeleno, zeleno, zeleno je sve što imam Zato volim sve što je tako zeleno Jer je moj dragi lovac. Da, u jednom F 117 Stealth-u – lepo ime za ovo zelenu (ne)lagodnost. Odgovor 17: Tamo gde nema više alternativa u „političkom”, mora se udariti po nosu. Prevesti kao: gde nema više alternativa u malaksalom svetu – kada se više ne zna kako organizovati vlastiti život i koja zadovoljstva imati i na koja čekati, takođe je smrt (drugih pre svega) rado viđeni gost na stolu za poklone neispunjenog života. Da bude odrastao želi samo onaj koji sam više ne raste. Svaki od tih bonvivana je u am stavio treću ili šestu ženu; to treba da uzmemo kao autentični izraz najelementarnijeg procesa rasta u elan vital-u te gospode, kojima dati ženski materijal mora prosto da se pohaba ili nije dovoljan, u svakom slučaju ne u jednom jedinom primerku vrste. Pogledajte aktuelni primerak pored dotične gospode i sami odlučite o istorijskoj nužnosti: tu jedina alternativa svakako glasi - rat. Sve u svemu, jedna kasna varijanta Stenli Kjubrikovog Dr. Strangelove, koji Kjubrik nije želeo više da vidi. Umro je tačno pred početak NATO bombardovanja, pogubljenih živaca. Kjubrikov film se završava bacanjem atomske bombe, na kojoj NATO vojnik jaše u pravcu zemlje, da se za svagda obračuna sa neprijateljima; na samom kraju se čuje pesma kantri pevačice (Vera Lynn) sa globalnim obećanjem: We’ll meet again. Odgovor 12: Sviraj to ponovo, Sem, ali ovog puta s nama kao Bogi ili jahač na bombi. Šreder & Fišer sa Paul Brajtnerovom havanom u ustima odgovornosti zatvaraju regulisano kruženje: treba dokazati primat političkog nad vojnim; 1999. nažalost ratnim sredstvima. Odgovor 13: Tamo gde se stvarno odgovara, padaju varnice. Glavna stvar: humanitarno. Glavna stvar: odlučiti se. Glavna stvar: ne spavati celu noć. Glavna stvar: Gordijev čvor. Glavna stvar: po glavi diktatora. Dupla glavna stvar: mora ostati nula, to jest, odgovornost ne zaslužuje to na našoj strani. „Mi smo do same ivice u odgovornosti, bez kad i kako”, kaže gospođa Ber, za koju se mora imati krajnje saosećanje, jer čitavu noć (da ponovimo) nije spavala. Od takvih reči odgovornosti ne stiže usta da zatvori; to za posledicu ima da neki ljudi u Srbiji više neće moći usta da otvore. Ali mi odgovaramo za to. Zna, doduše, svako da niko od njih neće morati da odgovara za ono što čine (pred kojim bi to sudom bilo?), ali upravo je u tome lepota: ko snosi punu odgovornost, sme već ponešto da dopusti sebi u životu (V. Klinton, kome mi ovde takođe rado zamenjujemo izgubljenu gospođu Levinski). Odgovor 14: „Mi mrzimo rat, zato bombardujemo.” Pitajte o tome Danijel Kon-Bendita, on će vam objasniti svaku protivrečnost. Kako se to radi, za starog šezdesetosmaša je poslovna tajna. Što je pravo, mora pravo i ostati, pravednost je nedeljiva, mada i antagonizme treba uzeti u obzir, ali: „Ja sam obišao područje lično, i video sam jad. Tamo se pati! Jeste li ikad videli ljude da plaču? Tada bi vam bilo drugačije! I možete to da podnesete? Svakako da ne!” Bombe tako proizlaze iz moći sažaljenja. Ima se inače malo prilike da svoje sažaljenje (pre svega za sebe samog: kako može nama tako dobro ići, gde drugima ide tako loše!), uistinu delotvorno oblikujete. Got it? Klinac, koji iz tvoje i moje kragne viri, mora takođe da dođe do svog prava – pre nego što doživi stotu u beskrajno-mladićkom-životu. A klinac ne dobija nigde drugde pravo (kod kuće), samo na Balkanu, u Poljskoj, Ukrajini. Na televiziji se klinac zove Fišer i priča: nikad više rat! Mi smo takođe rekli: nikad više Aušvic. Mi smo generacija koja je roditelje pitala kako ste to dozvolili – reči uz koje je s podignutom pisaljkom šest, sedam puta probadao vazduh. Got it? Kad mi bacamo bombe, to je sprečavanje Aušvica. Odgovor 15: Jedan rat je uvek i područje aktivnosti za svakojako analitičko oštroumlje. Kao neolevičarski NATO simpatizer, tačno promatra, na primer, kako je srpska žena od ovdašnjih medija ciljano kao veštica uvučena u miloševićevski kontekst krivice. Na ekranu se vidi srpska državna veštica kako pleše nad palim krilima aviona. Pre toga je pojela NATO pilota. U tako nešto, međutim, ne veruje zeleni poslanik; njegovom oštrom pogledu, koji doduše nije više pacifistički, ali je još uvek superpozitivan prema ženama, ne promiče da ovde treba da bude nasamaren. On odlučno štiti srpsku ženu od zloupotreba koja joj preti od Miloševićeve mačo-propagande. NATO-bombe na srpske zgrade kao odbrana srpskih žena jeste levi minimalni zahtev za sprovođenje parole Make love not war i u trenutno dehumanizovanom balkanskom regionu. Odgovor 16: Sa nemačkog tla više ne sme nikad krenuti rat. Kako su rok trajanja ove rečenice bitno ograničili, neohumanitarnim šezdesetosmašima je obezbeđeno mesto u istorijskim knjigama, koje bi inače neki general Bundesvera možda osporio. Video sam kako se kod Ludgera Folmera, eksober-pacifiste-generalisima iz bosiljak-frakcije, stakla na naočarima savijaju prilikom njegovog opravdavanja rata. Odgovor 17 bi mogao glasiti: Samo bombe nad Srbijom bi nas mogle održati duže od jedne godine u ovom Šrederovom kabinetu. Carpe diem! Nije ostalo puno (dana) u poziciji ministra i državnog sekretara. Odgovor 18: U svim tim dugim godinama borbe, svim starim levičarima je postalo potpuno samorazumljivo da vlastite brbljarije poimaju automatski kao sprovođenje „više pravde”. NJihove nepogrešive političke analize, njihovo ubilački bezgrešno samoopravdavanje, uvek na leđima istinitog, dobrog i lepog i nikad u potpunosti bez činjenica, garantuju Output (učinak) vlastite misli na strani fundiranih humanitarnih pitanja. Na lepo su se možda pri tom manje obavezali, tako i u „Lindenstrasse”; estetska liga, u kojoj igra Šreder, zove se Diter Bolen, primećuje V. Droste. Na jednom plesnom podijumu nedavno sam video da se estetska liga od alternativne levice, oko 50. otprilike, u velikoj meri zove Boney M, „Bridges of Babylon” – šta tu da se očekuje. Ta reč se uči da se piše kao Baby-lon, i registruje kako su Baby-Loners konačno i s uspehom na tome, pored estetske nedaće, koju su oduvek rasipali po svetu, da nekom sada još i ostatak mozga bombarduju. Ultima ratio samosvesnog uklanjanja mišljenja zove se pod izvesnim okolnostima i rat. Ukoliko oni postoje, dominantni delovi Zelenih su se borili protiv kritičkih osnovnih uvida opozicionih snaga Nemačke, npr. onih da se putem samih izbora ništa bitnije ne može promeniti u stanju i u poziciji zemlje. Sa Zelenim na pragu ulaska u vladu, takvi stavovi su se sve više marginalizovali; Zelena stranka je to – nakon propasti Magdeburških odluka uz pomoć Fišera i frakcije – platila svojim potpunim lišavanjem moći. Poslednja razumna reč iz tabora Zelenih bila je zahtev za 5 maraka po litri benzina. NJihovo povlačenje bio je početak NATO napada na Jugoslaviju. Samo se smejte. Ali uvek je bilo više vrsta Zelenih (i starih levičara šezdesetosmaša). Za jedne je već 1998. bilo očigledno da su sa opcijom bombardovanja Jugoslavije ušli u izbore. Za Fišera i Kon-Bendita nijedan glasač ne može reći da je izneveren (kao što je Valter Belih izneo na Radio Hesenu): oni su za rat bili još pred izbore. Zato ih više i nisam birao. Mora li, da bi se život u nekoj zemlji promenio, da se sedi u vladi - staro je mesto sporenja. Jedna linija Zelenih je uvek imala u vidu institucionalne pozicije moći. Drugi pravci su strahovali da će pod inherentnom prisilom vlasti sve slobode pokreta brzo iščeznuti. U borbi protiv atomskih centrala moglo se videti kako su Zeleni svaki dan morali da uzimaju u obzir nužnu cenu, sve dok do napuštanja planova atomske izgradnje nije preostalo skoro ništa; stvar je, kako sada izgleda, u svakom pogledu nerešena. Vrh Zelenih je slep, ali su religiozno pohitali u zamke vršenja moći, verujući da će, kad se dohvate ručice poluge moći, takođe imati slobodu da se njom služe. Ali od toga će videti samo utvaru, džojstik za čarobnjakove praktikante-šegrte. Ključne promene, pak, u građanskom ponašanju ovog društva nisu potekle od vlasti, nego od svih mogućih malih formi političkog. Propagatori rata sada pre podležu političkim fantazijama svemoći nego strategijskim računicama, toj staroj levičarskoj besmislici koja veruje da može iz daljinske analize da izvodi ispravnu politiku za svaki ćošak sveta, to čisto ludilo, a koje drže za racionalnost. Tako me nije iznenadila novinska vest o nameri Joške Fišera da odredi starog stratega procenjivanja Jošu Šmirera za svoj spoljnopolitički savetnički štab. Šmirera, kom je u poslednjim godinama srećno pošlo za rukom da u pitanjima evropske politike spoznajno kombinuje pozicije Helmuta Kola sa spoznajama Mao Cedunga; takvi talenti iz strategijskog krila levog spektra ne mogu ostati bez posla u vreme prisnosti s polugom moći. Kada u hiperracionalnom scenariju ove gilde skroz trezvenih zavisnika dođe do zastoja, izbor sredstava se logično pooštrava, dolazi do prešaltavanja u viši nivo, što je radio kako Lenjin, tako i komandna centrala svemirskog broda. Ponekad iz tog šaltanja, po sili proizađe rat. NJegovi sprovodnici isijavaju tada u šarmu svaki odrasli infantilizam, s kojim će imati 100, ako se igraju Jingerovih „igara”. Joshua fit the battle of Kosovo/ and the walls came tumbling down. Argument sa Hitlerom i alijansom poteže upravo stari šezdesetosmaš Peter Šnajder, tok-šou sajam knjiga, Lajpcig. Tamo sedi i uskače u usta Nenadu Popoviću. Popović je dobio u Lajpcigu nagradu za pametnu izdavačku politiku jedne ne-desne izdavačke kuće u Tuđmanovom Zagrebu, nimalo lak posao. Poznajem Nenada Popovića. Bio je izdavač „Muških fantazija” u srpskohrvatskom prevodu, početkom 80-ih. Govornik s taktikom zajedljivog humora, koji ipak kaže šta misli, ali to nije uvek baš lako razaznati. Ovde kaže, nakon izvesnog tamo-vamo, da će sada nakon bombi 90 odsto Srba biti za Miloševića. Peter Šnajder skače sa stolice: „Ja ne mislim tako!” NJegovo zloglasno misaono klatno mu opasno udara u čelo. „Da su saveznici ranije ušli u borbu protiv nacista, sve bi se drugačije završilo sa hitlerstvom.” Ah, „hitlerstvo”, tako se to danas zove kod nemačkih intelektualnih oficira u tok-šouima. Savezničke verbalne bombe moraju se nemilice baciti na uzdržanog Popovića (i na nas). I njega znam, prijatan čovek, kad ne piše ili ne priča, svira gitaru kad mu se dopusti, ili sedi sam kod kuće. S kolegama Birmanom i Kon-Benditom deli traumu saveznika. Oni ne mogu da podnesu da su ih saveznici u detinjstvu spasli od Hitlera i da se nikad za to nisu mogli istinski zahvaliti. Za njih je to veoma važno. To dugovanje zahvalnosti razjeda im čitavu psihu. Naravno da je neko i kao ja spasen od saveznika, ali ne tako lično, nego pre nenamerno, sporedno, otuda ne klecam pod tim teretom. Ne moram, recimo, da bacam nikakve bombe na neprijatelje Amerike i čovečanstva, da bi se konačno osećao slobodnim od bremena zahvaljivanja. Pri tom to nije tako dobar primer za primenjeno ljudsko pravaštvo. Da su Amerikanci hteli, recimo, pre da uđu u svetski rat, Hitler bi verovatno ranije krenuo u napad na Sovjetski Savez. Dva meseca ranije i nemačka vojska bi izbegla rusku zimu, Hitler bi u svom Istočnom ratu odneo pobedu i SAD bi zaključile mir sa velikim pobednikom nad boljševizmom. Tada bi se Nemci poduhvatili planova o preseljenju. Stotine ovakvih scenarija su zamislivi, čist slučaj, prodavanje magle iz polupromućurnih akademskih glava. S tako nečim se politika ne kroji. Ne postoje nikakva razumna politička poređenja između Miloševića i Hitlera. Da li neko Sadama Huseina ili Miloševića drži više ili manje za Hitlera, strukturno nije ništa drugačiji stav nego da li bi savezni selektor Rehagel bio isto toliki magarac kao što je Berti ili Ser Erih ili pak ne; nijedan ni dopola razumni čovek ne sastavlja prema tome ekipu ili vojsku. I ovde nalaz: jedan visoko infantilizovani glumac odraslosti nudi se za oficirskog kandidata za strategijski nemačko-jugoistočni-korpus, jedan humanitarni šezdesetosmaški veteran koji je, konačno odrastao, kao odvažan ukrotitelj Slovena. Na radiju ide The Logical Song grupe Supertramp i Good Vibrations Beach Boys-a, između ratne vesti: 25 američkih helikoptera „apač” treba da iz Hesena podučavaju Istočne Komanče na Kosovu da se civilizovano ponašaju. Logical Song ima u tekstu upravo red reči o onome o čemu se u ponašanju starih pacifista radi: radical – liberal – cynical. Then they taught me how to be acceptable, respectable... Naravoučenije koje rok pesma implicitno sadrži: prihvaćen i poštovan u ovom društvu je onaj ko konačno prihvata rat i pred gospodarima rata saginje glavu, odnosno postaje njihov agent: prihvaćen, poštovan (acceptable, respectable). Pesma počinje sa When I was young i peva o mukama odrastanja: ulazak deteta u svet pojmova. Reči kao „sensible” i „natural” se natpevavaju dugim lancem reči u sledu: logical, practical, philosophical, cynical, radical, criminal, fanatical; altsaksofon ima ulogu glasa deteta, na kraju prelazi u krike i uzdahe, potisnut nasiljem sistema pojmova. Može li nekom promaći da pismo Petera Handkea „Mars attacks” nije nikakav pojam, nego povik užasa, koji svesno dolazi iz dečjeg, umetničkog sveta, sveta fantazije, evocirajući dramu Orsona Velsa „Rat svetova” iz 1938, pred čijim su insceniranim napadom sa Marsa delovi njujorškog stanovništva počeli da beže: planeta Zemlja je reagovala (uskoro Drugim svetskim ratom); „Berlin će biti planeta”, Pariz, London, NJujork, Rim, biće planeta, piše Handke, svakako da je vojska ta koja nam sedi za vratom kao Mars iz strahova detinjstva i naučnofantastičnih vizija. Handke je „still young”, njegove poruke dolaze, barem delimično, iz dečje sobe Logical Song-a, dok neo-odrasli oko Fišer-Bombi i Deni-Strategije i Nato-Šnajdera i Bloody-Šmirera, pokušavaju da nam u telo narežu pojmovni svet „Marsa” pod uzvišenošću reči humanost i odgovornost, uz asistenciju jednog Šarping-Samuraja, koji izgleda i priča kao da je pod total-dozom valijuma: Sedativ-Rudi uvaljan u Ekstazi-Šredera – chief in residence dizajner-drogista. Čitav klub se sav okupio u svom nagomilanom infantil-ludilu kontrole nad svetskim zbivanjima; samo gospođa Ber, anđeo, ne može još da zaspi, sebe vidi da all night long jaše na nevidljivim krilima iznad paklenog ponora: „Je li to sve u redu što radimo?” Na povocu ove antidiplomatski mucave bande muških Velikih igrača? Nije da bi banda oko Kola bila drugačija: ali ona je znala za njihovo pozorište, kako to izjave Folkera Rijea najbolje dokazuju. Često poslednjih godina uviđam kako mnogo ljudi koji imaju neku ideju o politici, koje poznajem, čitam, ne mogu da razaznaju najjasnije dokaze (ili ne žele) i zapliću se u najčudnije konstelacije. Handkeov pledoaje s početka 90-ih u Devetoj zemlji (Das Neunte Land), prilično melanholičan, za ostanak Slovenije u jugoslovenskoj konfederaciji, video sam ne samo kao razumljiv, nego i kao politički ispravan. Samo očuvanje SFRJ mi se činilo kao barijera za balkanske ratove koji su pretili. Skoro niko oko mene, skoro niko u novinama, nije bio istog mišljenja. Ni danas ne znam zašto. I pitam se, naravno, nisam li ja taj koji je prolupao. Nije mi mnogo stalo da imam pravo u tim stvarima, i njima se zanimam principijelno nesvojevoljno, pod pritiskom događaja. Mnogo bih više voleo da sam se varao - da se Jugoslavija raspala na 10 do 15 delova, uputila se ka mirnoj reizgradnji svojih odnosa, uz pozamašno smanjenje vojnog aparata, da se srećno poduhvatila „prava naroda na samoopredeljenje” i da je time konačno završen Drugi svetski rat i u toj evropskoj geografiji, da se niko više ne bavi Balkanom kao „buretom baruta”, izuzev bavljenja okolinom današnjeg Beograda kao mestom stare Vinčanske kulture (nastanak pisma! Velika boginja!). Gde je zapravo urezano da svaki „etnicitet” ili pak „religiozne zajednice” moraju da imaju vlastitu političku državu? Nemaju je ni Bavarci. Zar nije bila razumnija misao koja je htela da to stavi ad acta? I sad bi ovo etno-komadanje Jugoslavije trebalo da predstavlja pucanje u čelo te mudrosti? Nikako mi to nije ulazilo u glavu, ni ranije ni sad. Handke je bio sasvim u pravu 1991. godine – danas ista argumentacija dolazi čak sa vrha SPD-a; Herman Šer (Hermann Scheer), član Saveznog predsedništva SPD-a od 1993, u Tageszeitung-u od 30. marta 1999. iznosi da je zapadna politika kada je u pitanju raspadanje Jugoslavije totalno zakazala: „Nikad se nije ozbiljno pokušalo da se cepanje Jugoslavije spreči. Nerazmišljanje kojim je potpomognuto njeno razbijanje, da se objasniti samo promenjenom spoljnopolitičkom atmosferom na samom početku 90-ih. Sve se moralo pokušati da se Jugoslavija sačuva... u jednoj konfederaciji u kojoj bi savezne države, koje su težile odvajanju, imale više kompetencije... Nikad nije trebalo dati radikalizovanom etničkom duhu u Jugoslaviji internacionalno priznate vlastite državne prostore – ali o tome naši političari koji su priznavali, i koji ne poznaju istoriju, ništa nisu hteli da znaju. Ne sme se, tako su govorili, jugoslovenskim republikama oduzeti pravo na samoodređenje... Pri tom se previdelo da postoji fundamentalna suprotnost između jednog samo etnički zasnovanog samoopredeljenja i onog principa samoopredeljenja koji demokratija, za ljude koji žive na jednom državnom prostoru, stavlja iznad etničke autonomije... Hrvatska je bila čak priznata na osnovu ustava koji je srpskoj manjini uskratio sva građanska prava.” I zašto tek sad takvo gledište, kad bombe lete, SPD-navođene, kad dete doslovno leži u bunaru, udavljeno? Handke nije bilo lud početkom 90-ih; ako je to sada, onda je postao lud zbog zapadne idiotske politike i njene štampe. NJegova trenutna „ludost” za mene ne leži u tome što govori za Srbiju – zašto među 10.000 nemačkih pisaca ne bi jedan smeo da govori za Srbe; koliko se totalitaran mora biti u ratu mišljenja pen-soldata? – ona za mene leži u tome da se izjašnjava za jednog državnog šefa, za glavu jedne vojne mašine. Vojni delatnici su odreda gangsteri, da li je Milošević veći gangster od Šredera, Klintona, Bler & Fišera, bilo bi pitanje za drugu raspravu. Broj ubijenih Albanaca od strane JA i policije na Kosovu, ovde još uvek nije poznat. Visok broj proteranih, međutim, bliži je drugim rečima nego genocidu. Tako se ne može nazvati proterivanje nekoliko stotina hiljada nominalno jugoslovenskih državljana – ljudi iz pokrajine Kosovo koji ne žele da budu više jugoslovenski građani i žele da se otcepe. Pa čak i kada Fišer osam puta podbada i pri tom vadi „Aušvic” iz rukava. Nije li tu pre u pitanju prilično promućurni coup jugoslovenske vlasti da se NATO-u kao rezultat njihovog napada prezentuje tačno ispunjenje Miloševićeve političke namere, pražnjenje Kosova od albansko-separatističkog stanovništva, i da se Zapadu daruje upravo ono što najmanje voli: kolone izbeglica? Iz toga bi mogao proizaći genocid kada bi se NATO zemlje, koje su volju tih ljudi za drugom državom snažno podupirale bombama protiv Jugoslavije, opirale da prihvate one čijem su progonu tako uspešno pomogli, da ih zbrinu, daju smeštaj i posao. Palim televizor i čujem Otoa Šilija. „Ako prihvatimo izbeglice, priznajemo da ne računamo sa njihovim povratkom na Kosovo, to koristi samo Miloševiću.” Humanitarna pomoć, koja bi to u tom slučaju bila, nije najavljena. Dakle: zbijanje granica. Najgore u slučaju ovog započetog rata je, međutim, to što su Zeleni uklonili prepreku koja je sprečavala vojne sile u Evropi da napadnu druge zemlje s pozivanjem na „humanitarne namere”. NATO je kao vojna intervencionistička sila time oslobođen, a Bundesver se rešio ustavnih lanaca. To su učinili Zeleni. Zato su i pušteni u vladu, jer se upravo to od njih htelo. To je trebalo da urade upravo stari pacifisti. I pošto dve-tri stvari olabave, tad će opet leteti napolje, više im potrebni biti neće. Da li će ikad dobiti hvala za kriminalni čin, za skidanje uzda otvorenih očiju sa NATO i Bundesvera, neizvesno je, niti se zna da li će biti uopšte u vladi još jednu godinu i ko će od Bundesvera i intervencije imati koristi, odnosno može ili želi. Ispitivanje među članovima svih stranaka krajem marta 1999. pokazuje da Zeleni u slučaju zagovaranja vojnih napada sa 73 procenta imaju najveću podršku svojih članova. To je stvarno umobolno. Ali kakvo samopoverenje vlada u kapitenskim kabinama! Zar protiv toga ne kaže jedna Maova rečenica da se protivnik ne sme potcenjivati? Već je o nacrtu zakona za dupli pasoš Norbert Zajc mogao da primeti da je Šilijev „ormar” širom otvoren kao „vrata na ambaru”. Mrtvom se, svemoćno-zanesenjački, proglasila CDU, ali Šojble iz kolica i krigla-Štojber su im lupili stvari da je sve zveketalo, i koalicija se sa 6:1 izmigoljila sa stadiona. Da će se Milošević micati i ostati u igri, očigledno niko ovde nije imao na računu, osim kritičkih komentatora, kojih je uvek bilo. Doživljavamo redak slučaj da tzv. pisajući esnaf ne nadmašuje automatski one na vlasti u infantilizmu. Što doduše nije lako kad se ima u vidu neprestano kikotanje polit-šiparica Restel&Radtke pred kamerama nacije, što je najavilo ove događaje. Neozbiljnost koja se cereka je srce zelenog idiotluka; kod muškaraca se izražava u pozama serioznosti. NJihovo non plus ultra zove se uvek rat. Viglaf Droste, „Tageszeitung” 31. 3. 1999: „Ako je neko pre godinu dana izjavio: ’Ko bira Šredera, bira rat’, važio je za alarmistu ili direktno za ludaka.” U vezi s tim imam neka iskustva. Od vremena nemačkog ujedinjenja, preko kolena prelomljenog, i ojačanog nakon dezintegracije Sovjetskog Saveza, nikad nisam prestajao da tvrdim, usmeno i pismeno, da to - u dogledno vreme - znači rat „na Istoku”. U slučaju Genšerovog vratolomnog pohoda sa priznavanjem Slovenije ništa mi nije drugo padalo na pamet nego: „To znači rat na Balkanu, i to pravi rat. Zašto to, idioti, ne vidite!” Od tada važim za „čoveka za političke prognoze”, mada kvota pogodaka mojih strahovanja nije najlošija. Takođe i u onome što se tiče poslednjih nemačkih izbora. Padaju mi na pamet uvek poslednje godine Šmitove vlade. Svaki dan naslov u Bild-u, FAZ-u itd. sa „najnovijom planiranom sablazni mladih socijalista”, sa „nesposobnošću” SPD-a da „barataju novcem”, sa „nesposobnošću SPD-a da se suoči sa terorizmom”, nesposobnošću da „pokrene ekonomiju”, banke su lovile kamatne stope preko 10 odsto, „ozbiljnost” SPD-a je svakog dana dobijala po licu, sve dok čitav dućan nije probušen, da je Genšer bez gubljenja obraza „mogao da promeni strane” i tako „zemlju spase” od sigurnog ponora soc-nesposobnosti. I šta je SPD faktički u tom slučaju radila: vodila unutrašnju i spoljnu politiku koja je uvek malo ležala desnije od linije koju im je CDU spočitavala. Da bi se suočili sa prigovorom da nisu sposobni za državništvo, za vladu, SPD je postala u vladi pod Šmitom desnija od CDU. To im nije bilo od koristi. Partija je morala ipak da oslobodi fotelju. To je sudbina socijaldemokratske vlade u Nemačkoj. Oni zemlju čine ukupno desnijom nego što to CDU-vlada može. CDU na vlasti ima potencijalni korektiv u socijaldemokratskoj, kao i u zelenoj i PDS opoziciji, postoji izvestan otpor sindikata koji ne moraju da miruju iz lojalnosti prema SPD itd. U slučaju SPD-vlade, pogotovo u slučaju crveno-zelene, ovi ostaci „leve” opozicije se zameću u velikoj meri. To je bilo vidljivo pred izbore. Zbog čitave palete postojećih „inherentnih prinuda”, crveno-zelena koalicija će nastaviti sa većinom osobenosti CDU-politike, samo sa stalnim opozicionim pritiskom zdesna. To znači: čitava javna sfera nužno vrši ogromni desni pritisak, čak i kada u prvoj euforiji u noći izbora sasvim drugačije izgleda. To se tačno ponovo vidi kada se pogleda kome (uglavnom) pripadaju novine u zemlji: preduzetnicima, odnosno ljudima koji su bliski Savezu nemačkih preduzetnika. Hajka otpočinje skoro u trenutku: prva žrtva je bio Lafonten. Odgovorio je lično s jednim, reklo bi se veličanstvenim, povlačenjem (Fišer se cool nakliberio, odbacio hladnokrvno sve prigovore na nedovoljno timsko igranje i prešao na dnevni red). Sledeći na redu je Tritin; on sada ima otpust zbog NATO-bombardera, može da se raduje. Valja, na razuman način, reći da je bolje za civilni život Nemačke da u Bonu postoji jedna CDU-vlast, koja se na saveznom nivou drži u šahu od crveno-zelenih, crveno-crvenih ili crveno-žutih pokrajinskih vlada. Otprilike sam tako govorio pred izbore; i još uvek osećam iskošene poglede na meni, s opipavajućim pitanjem da li ipak – mada bi uistinu nešto govorilo za moje argumente – u osnovi nisam poludeo. Kako hoćete. Dovoljno lud da izvučem iz toga posledice i da stvarno glasam za grgutavog Kola, ipak ponovo nisam bio. Ali u svakom slučaju nisam pomagao crveno-zelene u ratnom samaru. Čitava „opoziciona politika” u Nemačkoj mora se iznova promisliti. „Jozef, pusti to, za to si još uvek mali”, kazala je mama. „Nisam uopšte”, kaže Jozef. „Ti to ne shvataš. Sačekaj dok ne porasteš”, kazao je učitelj. „Ali ne želim da čekam”, odgovori Jozef. „Osim toga, ja sam veliki. Veći nego što mislite. Dovoljno velik da velike stvari radim. Ali niko mi ne da…” „Zatvori usta Jozef”, kaže šef. „Tako možeš da pričaš jednom kad porasteš i budeš svoj čovek.” I sve tako po redu. I kako u ovoj zemlji, kako se pokazuje, ne može ništa da se radi, i to apsolutno ništa, pre nego što se ne postane ministar spoljni poslova, i to lično, Jozef - kome je dodijalo da uvek bude šegrt Jozef da su ga stoga zvali Joška - odlučio je da vlastitim rukama i nogama i skroz predat... ... da, nastavak znate. „Fišer drži EU na okupu” piše danas žuta štampa. A na televiziji Fišer kaže: „Ne smemo se sad povući.” Ne, ne smemo. Fišer: „Sva odgovornost je samo na Miloševiću.” P.S. Fraza „humanitarna katastrofa”, koja treba da se spreči na Kosovu, semantički nema nikakvog smisla. Humanitarne katastrofe ne postoje, humanitarna može da bude pomoć, ne katastrofa. Ona je antihumana, odnosno nehumanitarna. Sprečiti katastrofu humanitarnog, bila bi formula; ali kako operišuća gospoda upravo to nemaju na umu, njima ni jezik nije prilagodljiv, i govori (istinski) protiv njih. Osnivački gest ovog stava - „humanitarna nužnost” - iz same NATO-centrale odmah je demantovan: „Uspeh vazdušnih napada je pre svega u humanitarnom pogle­du sporan... Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana neprestano ističe da su srpski progoni kosovskih Albanaca već odavno počeli. Jedan NATO-diplomata priznao je juče da je to ’veliki komunikacioni problem’ što je NATO kao cilj svog napada nazvao sprečavanje ’humanitarne katastrofe’. Deprimirajući razvoj na Kosovo pokazuje ’smešnim’ takvo predstavljanje. LJudska tragedija nije se mogla samo sprečiti, upravo suprotno: od kada su se posmatrači OEBS-a i zapadne diplomate povukli sa Kosova, jugoslovenske snage bezbednosti mogu praktično bez pogleda javnosti da pljačkaju, progone i ubijaju” (Tageszeitung, 31. 3. 1999). U slučaju Fišer-bombi dolazi mi polako ideja da bi trebalo ipak videti ne leži li tu izvesna doza bastijanski-kompatibilna u pretprošlom vremenu - na vrata su zakucale sve mere za zaštitu ustava kod svake/svakog, koliko znam. A politički ne verujem nikom preko desete. „Nikakva alternativa bombardovanju”: civilne posledice ove izjave su nesagledive. Kada politički, ekonomski i vojno najjača koalicija na svetu, SAD i NATO-države, izjavljuju u odnosu na kosovski problem, relativno mali u svetskim razmerama, kako nema nikakve alternative za najgrublji od svih sredstava - za ratni napad na drugu zemlju uz kršenje važećih zakona, onda je svaki udarac u facu prilikom svađe u birtiji, u braku, između navijačkih grupa, između političkih suparnika, među učenicima i gde god se hoće, dozvoljeno sredstvo za koje nema „nikakve alternative” kada volja za pregovore, kada volja da se govori kod jedne od umešanih strana - presahne. Tamo gde neko ustane sa stola i prekine govor, može se ubuduće od njega koji se „oseća povređeno” ili se plaši drugih povreda, prema NATO logici, biti izudaran. Kad Rambuje-Rambo Fišer želi da nas obmane da je repertoar svih diplomatskih sredstava iscrpljen, nek nas Bog zaštiti od drugih poteza ovog Ober-diplomate. Novine razglašavaju da su čelni ljudi vojski umešanih NATO-zemalja upozorili političare na zauzetu strategiju: vazdušni napadi nisu dovoljni ako se tu želi pobeda. Teško nama ako se na „pobedi” bude istrajavalo. Preveo s nemačkog i priredio DEJAN ANIČIĆ