Novi zahtevi starog sistema

Vladimir Gligorov, profesor na Institutu za međunarodnu ekonomiju u Beču, uživa ugled jednog od cenjenijih liberalnih ekonomista i jedan je od retkih koji ovih dana ne izbegava raspravu o ceni socijalnog pomirenja u Srbiji. Po osnivanju LDP-a, ušao je u politički savet stranke Čedomira Jovanovića. Na pitanja novinara NIN-a Gligorov je odgovorio elektronskom poštom. Može li buduća vlada da ispuni zahteve koalicije okupljene oko SPS-a: penzije u visini 70 odsto prosečne plate, dalje usklađivanje po švajcarskoj formuli, besplatno zdravstvo, besplatno školstvo na državnim univerzitetima. Da li Srbija ima kapacitet za tako nešto? - Mislim da će Demokratska stranka načelno prihvatiti najveći deo tih zahteva. To je u skladu sa ideološkim opredeljenjima sadašnjeg rukovodstva te stranke. Sa ostvarenjem će ići teže. Kada je reč o zahtevu da penzije budu 70 odsto od plate, to svakako neće biti ostvareno za mandata ove vlade. Jer je to ostvarljivije ako se značajno poveća stopa zaposlenosti, a za to je potrebno vreme. Da li je to i pravično, i šta je uopšte pravičan penzijski sistem, to je zasebno pitanje. Da je reforma penzijskog sistema potrebna, to je sigurno, a to ovaj zahtev onemogućava, mada spremnosti ionako nema. Sa usklađivanjem penzija sa platama i sa inflacijom će se nastaviti, mada će u dogledno vreme zaštita od negativnih posledica inflacije biti veći problem. Jer ova inflacija erodira i realne plate. Generalno govoreći, problem nije u tome šta se može finansirati iz budžeta, jer je, u nekom smislu, ako se to zaista želi, mogućno ostvariti čak i takvu preraspodelu kakvu traže socijalno odgovorne stranke. Pitanje je da li je to pravično i efikasno i da li je to u skladu sa društvom koje Srbija želi da postane? Zahtevi Socijalističke partije i Partije penzionera su u skladu sa starim socijalističkim idejama, ali oni nemaju smisla ako se ne teži i izgradnji starog socijalističkog sistema, koji bi bio prevashodno zasnovan na državnom vlasništvu. Iz rukovodstva Demokratske stranke se takođe mogu čuti izjave koje se mogu shvatiti kao privrženost tim starim socijalističkim idejama. Ukoliko to nije čista ideološka propaganda, to bi moglo da ima ozbiljne negativne posledice po razvoj i modernizaciju srpske privrede i društva. Jer se na taj način smanjuje efikasnost i gomilaju se nepravde. Ekonomsku politiku Srbije u proteklih osam godina vodili su u najvećoj meri stranke koje su sada nastupile na listi Za evropsku Srbiju. Do sada su sprovodili liberalnu, neki čak kažu neoliberalnu ekonomsku politiku. Mogu li isti ti ljudi sada sprovoditi koncept socijalno odgovorne politike? I kako gledate na taj zaokret? - To što se u srpskim medijima naziva liberalnim i neoliberalnim nisu pojmovi sa nekom sadržinom, već su ideološka pretnja. To ne znači ništa. Nijedan od tih ljudi koji ne mogu da prestanu da pominju liberale i neoliberale kao neku babarogu nisu nikada ponudili neku definiciju, a nisu nikada ni naveli bar jedno ime, recimo poznatog ekonomiste, koji bi predstavljao te ozloglašene neoliberale. Kaže se da su to oni koji smatraju da je tržište uvek bolje od države i to u svemu, pa se ponekad pomene nesretni Adam Smit i njegova nevidljiva ruka, mada on nije zastupao taj, kako se kaže, tržišni fundamentalizam, a nisu ni Hajek niti Fridman, koji se takođe pominju, a to svakako nije ono što se misli pod nevidljivom rukom. Posebno bi bilo zanimljivo čuti kako bi trebalo da izgleda vladavina prava koja ne bi bila liberalna? Ako se pod liberalnim i neoliberalnim reformama podrazumeva smanjenje državnog sektora i redistributivne funkcije države, onda su ovi koji su na vlasti od 2000. naovamo sve samo ne liberali ili neoliberali. Udeo državne potrošnje je porastao u odnosu na vreme Miloševićeve socijalističke vladavine a i redistributivna uloga države je porasla. Oni koji ne veruje trebalo bi da se prisete, recimo, kolike su tada bile penzije i kako je tada funkcionisao zdravstveni sistem. Štaviše, neki elementi državnog sektora rade sada više u javnom interesu nego ranije, jer su državne firme u vreme Miloševića služile privatnim interesima državnih i partijskih funkcionera i njima bliskim privrednicima. Prisetiti se valja popularnosti takozvanih mešovitih preduzeća, gde su profiti bili privatni a troškovi državni. Ako primedbe idu na račun privatizacija, tu tek čitava priča o liberalima i neoliberalima nema nikakvog smisla, jer više niko ne smatra da je bolje da, recimo, fabrika cipela bude u državnom a ne u privatnom vlasništvu. U Srbiji je bilo rđavih privatizacija, a spremaju se još i gore u poslovima sa Gaspromom (koji je, usput budi rečeno, državna i veoma neefikasna firma), ali tu je reč o korupciji a ne o ideologiji. Isto važi i o liberalizaciji, jer je carinska zaštita veća nego što bi bila da je Srbija, kao većina zemalja, učlanjena u Svetsku trgovinsku organizaciju, a nije, a i monetarna politika nije ni blizu toliko restriktivna koliko bi trebalo da bude da bi inflacija bila na nivou približnom onom u Evropskoj uniji ili kod najvažnijih trgovačkih partnera, recimo u najbližem susedstvu. Osnovni problem nove-stare vlade jeste sasvim drugi. Naime, do sada je vođena politika visoke potrošnje, uglavnom zasnovane na uvozu, koja se finansirala iz prihoda od privatizacije i iz stranih kredita. To nije održivo u budućnosti. Tako da će vlada koja je navikla da na taj način kupuje socijalni mir i političku podršku, morati da postigne dogovor o programu reformi koji će povećati ulaganja i izvoz i smanjiti potrošnju, privatnu i javnu. To će zahtevati ozbiljne, ako smem da kažem, liberalne tržišne, reforme. Pitanje je da li će to ona moći i znati da uradi. Kako vi vidite eventualnu koaliciju DS-a i SPS-a na političkoj ravni? Može li se tako zaista ostvariti nacionalno pomirenje o kojem govori Boris Tadić? - Te izjave Borisa Tadića ne razumem. Socijalistička partija bi mogla da se suočava sa problemom kako da izmiri ono što je činila devedesetih godina prošloga veka sa današnjim političkim ambicijama. Tu bi im se moglo pomoći razumevanjem za probleme, moralne i političke prirode, sa kojima se suočavaju. Moglo bi ih se podržati, ako se otkriju zameci namere, da se iskreno razračunaju sa svojom prošlošću. Demokratska bi, pak, stranka trebalo da dobro razmisli o odgovornosti koju preuzima, dakle o tome kakav račun želi da podnese građanima Srbije u budućnosti. Trebalo bi da razmisli i sam Tadić kada, kao predsednik države, naređuje pomirenje. Tu nema šta da se miri, jer prošlost ne može da se promeni. Mogu, međutim, da se isprave nepravde: istina i pravda su preduslov da prošlost ne nastavlja da proizvodi rđave posledice po sadašnjost i budućnost. Ideja da se kaže, “Tukli smo se, ajde da se pomirimo radi budućnosti”, ne odgovara stvarnosti i nepravedna je (kao što smo već videli iz jedne sudske presude u Požarevcu). Jer je odgovornost za nasilje nad društvom na onima koji su bili na vlasti, a ne na onima koji su hteli tu vlast da spreče, ako su hteli da je spreče, da ne počini sva ona zlodela koja su počinjena u vreme vladavine Miloševića. Zašto Tadić želi da deli tu odgovornost, to mi je potpuno neshvatljivo.