Gadafi otpisao Sarkoziju

Vođa Libije Gadafi počeo je minulu nedelju porukom Francuskoj i Evropljanima da ne dobacuju Arapima i Africi „mrvice” sa stola, nudeći projekte saradnje koji su „uvredljivi” i birajući s kim žele da imaju posla a s kim ne. Jer, „ne crkavamo”, i „nismo psi koji prose kosti”, citirano je iz uvodnog govora pukovnika, koji je u Tripoliju predsedavao samitu pet država severne Afrike (Alžira, Mauritanije, Maroka, Tunisa, Libije) i Sirije. Gadafijeva ljutita zapažanja tiču se Sarkozijeve ideje o „mediteranskoj uniji”, jednog projekta o saradnji Evrope Brisela s njenim afro-arapskim susedima, od Magreba i Turske do zemalja Bliskog istoka, uključiv i Izrael. Trebalo je da ovaj „polit-klub Mediterane” kruniše predsedavanje Pariza Evropom (od 1. jula do 31. decembra 2008) time što bi podsetio na „povratak” Francuske njenim velikim uticajem u prostoru u kojem je jednom već bila, ali sada još i u svojstvu predvodnice EU. Ili, makar jedne od njih. Unija Mediteranaca izrazila bi u krajnjem smislu već uvedenu politiku saradnje EU sa susedima – jedan širi okvir nastojanja da se tzv. rubne teritorije privuku bliže Briselu, ali bez pretenzija na pristup „partnera” zajednici u budućnosti. Deviza – „umesto integracije kooperacija”, podrazumeva saradnju EU i suseda u poljima energije, bezbednosti, borbe protiv terorizma, imigracije i trgovine. Reklo bi se, debatuje se o temama interesantnijim Evropi nego susedima, a i nagrade su dozirane, uvek prikladno uspešnom ili manje uspešnom odgovoru partnera sa periferije. Ipak (možda nepovoljno za ambicije Francuza), Sarkozijev pretenciozni feniks ostao je bez perja još pre reinkarnacije, hitnut najpre iz Berlina. Tamošnje vođe uznemiravala je mogućnost da „Nemačka i Skandinavija na kraju (eventualno) isplate račun francuske grandomanije”. Još gore – Berlin nije želeo ni aluziju na stanje koje bi dopuštalo pomisao o vraćanju Evrope na pozicije „sfera uticaja” vodećih država. A London, pak, na misao da se Turskoj vrata EU zatvaraju inicijativom Pariza konačno, time što joj se nudi dobrosusedstvo umesto evropskog članstva. Kancelar Nemačke gospođa Merkel ostala je čelično nepopustljiva, i marta (u Briselu), Sarkozijevo mediteransko vino obilno je uliveno u evropske političke vode, sve dok na prejaki Sarkozijev sadržaj nije podsećala još samo etiketa na boci – „mediteranska unija”. Šefu Francuske nije uskraćena pompa promocije kluba (13. jula, u Parizu), ali jasno je da to nije više francuska koliko incijativa „Evrope 27”, pozvanih da svi „ravnopravno” učestvuju u francuski deklarisanom programu. Posle ovako džombastog puta pređenog s Evropljanima, malo je ko pomišljao da će se protiv Sarkozijeve ideje oglasiti i „sused Gadafi”, i to duboko revoltiran i adresirajući revolt Libije svima bez razlike, EU kao takvoj. Još i u ime svih Arapa i Afrikanaca. „Skraćeni” samit sabran je gadafijevski, nekako na brzinu. Broj učesnika skupa, manji je u odnosu na broj partnera Evrope u potencijalnoj saradnji. Recimo, očekivalo se da skupu u Tripoliju prisustvuje i šef Egipta, ali samit je počeo i (posle svega tri sata razgovora iza paravana) završio se bez predsednika Mubaraka. Gledano sa strane, Gadafiju se nekako žurilo. Kao da je hteo da preduhitri ceremoniju, zakazanu u Parizu. U svakom slučaju, od svih prisutnih, citiran je libijski vođa. Na primer, deklaracijom da je u Tripoliju reč o skupu „država-članica Arapske lige i Afričke unije” koje nemaju nameru da bilo čime „naškode arapskom i afričkom jedinstvu”. „Naši evropski partneri moraju to razumeti”, upozorio je dugovečni vođa revolucije. „Mi jesmo za partnerske projekte, ali oni (Evropljani) moraju voditi računa o tim crvenim linijama. Ako Evropa želi da sarađuje sa nama, neka čini to kroz Arapsku ligu ili Afričku uniju... Mi nećemo prihvatiti da (Evropljani) imaju posla samo s manjom grupom izabranih”, upozorio je. Gadafi je primetio da EU vrlo dobro ume „da insistira na svom jedinstvu”. „Odbija da bude podeljena”, te iz tih razloga „energično odbacuje inicijativu našeg dragog Sarkozija” (rekao je sarkastično). Ali, tako isto, ni Arapska liga „se neće složiti s podelom u sopstvenim redovima” ili razbijanjem svog jedinstva. „Svi takvi planovi, propali su i umrli... Mi odbijamo da žrtvujemo Arapsku ligu ili Afričku uniju zarad prolaznih ludosti”, objavio je vođa Libije. Mi!? Gadafi je objavio da on sam 13. jula neće putovati u Pariz. Ali, ko je još, osim samog šefa Libije, u toj afro-arapskoj formaciji odbijanja? Ovog trenutka jasno je da će parametar podele pozvanih na prisutne i odsutne u Francuskoj biti Izrael (pozvan kao i Palestinci). U svom promotivnom entuzijazmu, Sarkozi je jednom čak izrazio nadu da bi baš saradnja koju je propagirao doprinela miru na Bliskom istoku. Ali, koliki je broj arapskih zemalja koje misle to što i predsednik Francuske? Jedino Egipat i Jordan priznaju jevrejsku državu. Pojedini drugi akteri, čak i u programu Evropljana vide zamku, smišljenu da bi oni tobože uvažili Izrael, a da u međuvremenu ne bude i rezultata u izraelsko-palestinskom sukobu, kojim bi se promena antiizraelske pozicije mogla pravdati. Čini se, već ovim se zalazi u već poznate vode. Jedan alžirski dnevnik pomenuo je, na primer, samo dve države koje prihvataju „mediteransku uniju” – Tunis i Egipat, afričke naizmenične kopredsednike „unije” (uz Francusku). Drugi kažu, ako se „Mediteranom” upravlja iz Brisela, tada „mi ne sledimo Brisel”. Skloni su citiranju Gadafija.