Jubilej

Dobroj dijagnozi o stanju u medijima danas najbliža mi je opaska Albera Kamija iz avgusta 1944. godine: „Glad za novcem i ravnodušnost prema plemenitim stvarima učinili su da je Francuska (pred Drugi svetski rat) imala štampu kojoj je, uz retke izuzetke, jedini cilj bio da ojača moć nekolicine i jedina namera da obesceni odvažnost svih ostalih.” To što je ova šezdeset godina stara konstatacija opet tačna – iako nije važila svih proteklih decenija – govori o prirodi društvenih odnosa modernog sveta. Opet smo stigli do duboke recesije i krize pravnih, moralnih i kulturnih sistema. Kami je, inače, ove reči ispisao kad se posle krvavog rata činilo da (opet) dolazi vreme „kritičkog novinarstva”, vreme raskida s „retoričkim preterivanjima i podilaženja malograđanskoj senzibilnosti”. Verujem da je ljudima koji su obnavljali NIN početkom 1951. godine ideja kao Kamijeva bila cilj. „Naša je, često nema ali time dublja, želja bila da novine oslobodimo novca i da im damo takvo obeležje i istinitost koji bi publiku izdigli do onoga što je u njoj najvrednije. Mislili smo tada da neka zemlja vredi onoliko koliko i njena štampa.” Posle 3.000 brojeva možemo reći da NIN nikad nije bio bez novca, bez toga se ne opstaje dugo – ali da mu novac nikad nije bio cilj nad ciljevima. Ni njemu ni njegovim novinarima. NIN je uvek bio u centru ozbiljnih rasprava, nastojao da bude iznad malograđanštine i banalnosti. I uglavnom je uspevao. NIN je oduvek promovisao slobodno mišljenje. Sećam se, kad sam krajem osamdesetih došao u redakciju, sve se penilo od glasno izrečenih ideja, iako u tako složenom trenutku niko nije mogao ni približno precizno znati šta nas čeka. „Želja za istinom ne sprečava opredeljenje... Ali i tu, kao i drugde, valja naći ton, bez kojeg bi sve izgubilo vrednost” (Kami). NIN je u svim različitostima imao svoj ton. NIN ima prepoznatljiv stav: drži se trajnijih vrednosti iako je masovni medij; prati dalekosežne potrebe društva pre nego da opslužuje dnevnu politiku, više drži do pravaca kretanja kultura i razvoja fenomena nego do izolovanih događaja i skandala. NIN ima svoj jezik. Da parafraziram pesnika: to je jezik odveć gord da ga lako razume svako. Odveć miran, često. Ali bogat i ozbiljan jezik, koji se kao referentan čita na slavističkim seminarima širom sveta. NIN je oduvek (od prvog broja, gde je tema s naslovne strane Sarski plebiscit) veoma zanimalo šta se zbiva u svetu oko nas i kako će to uticati na našu budućnost. (Kruna toga je mesečnik Mond diplomatik koji izlazi u svakom drugom broju NIN-a u mesecu.) NIN je oduvek bio prozor u svet, sa koga se iz srpskog društva moglo videti ono što se samo sa najvišeg brda može videti. NIN ima društveni status. Svoje mesto u hijerarhiji srpskog (i južnoslovenskog) novinarstva. I kritičari i podržavaoci imaju izražen stav prema našem nedeljniku. Čak i oni koji ga nisu čitali. Posledica je to 3.000 puta polaganog ispita u javnosti. Tako dugovečan i tako proveravan magazin ne postoji ne samo u Srbiji, ne samo u državama nastalim iz SFRJ, nego ni u širem regionu, do Beča i Carigrada. Dugo trajanje NIN-a, naravno, pre svega govori o potencijalima Beograda i srpskog društva. Jer NIN nisu samo ozbiljne novinarske ekipe, uređivački kolegijumi krupnih planova, osoblje koje je čvrsto vezivno tkivo toj infrastrukturi, NIN su i vrhunski saradnici iz najrazličitiji oblasti. A NIN-ovi čitaoci? Društvena i kulturna elita; nepregledno more stavova, znanja, kritičnosti, ljutnje, dobronamernosti, konstruktivnosti; poruke iz svih delova zemlje, iz svih krajeva gde se govori jezik koji razumemo i koji pod različitim imenima govori pola tuceta nacija, i sa svih meridijana od „naših ljudi” rasutih po svetskim fakultetima, institutima, metropolama. Tri hiljade puta je NIN polagao ispit zrelosti i društvene svrsishodnosti. Po odgovoru naših čitalaca, javnosti i naših oglašavača – NIN je prolazio. Nekad je to bilo za čistu desetku, ali bilo je i zlih prilika, ponekad se tek provlačilo. Ako se osvrnete unazad – toliki nekad veliki i važni su na groblju istorije. Samo retki uspevaju da prođu tolike kapije, krivine i virove, prežive udare i podmetanja. Tri hiljade nedelja najoštrije provere – to je rezultat! Vreme u kojem izlazi 3000. broj NIN-a nije vreme za velika veselja. Stigli su nas mnogi problemi. Cena crne tečnosti na kojoj je ustanovljen krvotok naše civilizacije „ide u nebo”. Detalj: u temeljima velikog posleratnog ekonomskog uspona „država blagostanja” cena bureta nafte je bila između dolar i po i dva. U vodećoj sili sveta je oglašena – recesija. Bolest koja u najboljem slučaju zahteva dugo, dugo lečenje. Odnosi u svetu se komplikuju. Stanje u Evropi takođe. Naša zemlja, još nekonsolidovana posle raspada i ratova, ugrožena je i teritorijalno, pred nesagledivim ekonomskim teškoćama, politički duboko podeljena na dva teško pomirljiva bloka... Logično je da iz pozicije dece progresivističke civilizacije očekujemo – povoljno rešenje, izlaz, dobar krajnji rezultat. Sve ostalo je borba i sreća u borbi. NIN-u, na jesen, predstoji privatizacija. Pošto se za NIN uvek dosad nalazilo manje-više dobro rešenje, može se očekivati da će se i ova, po magazin veoma osetljiva promena, desiti – „na polzu” Nedeljnih informativnih novina. Za kraj, kao što smo i počeli, Kamijev zavet novinarstvu od koga se mnogo očekivalo: „Nastojanja idu ka tome da se informiše brzo, umesto dobro. Ali, na istini se time ne dobija.” To je prostor za NIN kakav poznajemo. Za opstanak i značajan napredak. „Zadatak je svakog od nas da dobro promisli o onome što namerava da kaže... da pažljivo piše i da nikad ne izgubi ogromnu potrebu da se zemlji vrati njen dubok glas.”