Vladimir Dedijer i NIN

NIN se, kao i cela štampa, u komunističkom režimu, oslanjao na svoje novinare. Retki su bili spoljni saradnici, mahom istaknuti kritičari u oblasti umetnosti. Izuzetak je Vladimir Dedijer, revolucionar, istoričar, pisac, akademik, Titov biograf, majstor u razbijanju tabua. Nije bilo u Jugoslaviji autora toliko čitanog, citiranog i osporavanog, kao što je on. Wegovom pojavom počinju političke i istorijske ekskluzive koje su samo njemu bile i dostupne i dopuštane. Za NIN je Dedijer bio nezamenljiv u oskudnim vremenima štampe. Već sama najava njegovog priloga izazivala je interesovanje javnosti i povećavala tiraž lista. A sa njim sarađivati, uz sva zadovoljstva, to su i Tantalove muke. Dedijer je rođen u Beogradu (4. februar 1914), u porodici lekara. Karijeru je počeo u Politici (1932), za poletarca u uzbudljivom poslu, kao izveštač u kriminalističkoj rubrici. Odgovaralo je to njegovoj uzburkanoj prirodi. Potom je bio dopisnik „Politike” iz Londona, izveštač Španskog građanskog rata, partizan, sa nastavkom u kojem nijedan dan njegovog života nije protekao mirno. Za njega je novinar Milo Gligorijević, pisac knjige Rat i mir Vladimira Dedijera, rekao da mu je ličio na čoveka izašlog iz nekog romana, uz opasku da ne postoji roman koji liči na njegov život: „I kada bi bio napisan, ostao bi neubedljiv i čitalac bi s pravom optužio pisca da je nagomilavanjem zaprepašćujućih činjenica stvorio neubedljivo delo”. Tako sam ga i sam doživeo u našoj saradnji, druženjima i natezanjima. Prvi put sam ga izbliza video početkom pedesetih godina, kada je navraćao u „Borbu” kao agitpropovska munja. Bolje ga je bilo mimoići. I upadljiv, kao od brega odvaljen, izazivao je podozrenje i respekt. Novinari su se pribojavali njegovog znanja, moći, autoriteta i često neugodne otvorenosti i strogosti. Kad se čuje „Vladi se to ne sviđa”, kolena klecaju. Ali sve u svoje vreme. Potonji događaji, najpre slučaj Milovana Đilasa (1954), izmenili su Dedijerov položaj. Posle progona iz Saveza komunista postao je običan – neobičan građanin, koji nikako nije pristajao na zavetrinu. Kad izgube vlast, političari obično odlaze u mirovinu, padaju u bezvoljnost i najbolje se osećaju u zaboravu. Dedijer je nešto drugo. Izgubio je vlast, a sačuvao moć javne reči zahvaljujući svojoj nepokornoj prirodi, veštini opstanka i uzbudljivom angažmanu. Iako se borio sa bolestima, nikada nije pokazivao mučninu raspaljenog života. U Jugoslaviji nije bilo čoveka sa tolikim krugom poznanstava i saradnje sa ličnostima iz sveta inteligencije i politike. Bio je Titov biograf, družio se i sarađivao sa Žan Pol Sartrom i Bertrandom Raselom, sretao se sa Markesom, Čomskim, Čaplinom, Pikasom, Orsonom Velsom, disidentima i pravovernicima. Niko kao on nije stizao do nedostupnih dokumenata i zanimljivih priča, vezanih za noviju istoriju i živote političke kamarile. A imao je neobičnu formu komunikacije sa političarima, jednu vrstu „samizdat novina”. Fabrikovao je protestna pisma visokim funkcionerima koja su smišljeno, providnim ilegalnim kanalima, stizala do javnosti uz naznaku „nije za štampu”, a zapravo sa prećutnom željom da ona stignu tamo gde treba da se nađu. Tu je Dedijer na svom terenu, alhemičar svakojakih smicalica, da osudi partijsku birokratiju, pošali se na „bandu” koja ga sputava u radu, povuče se kad je gusto, navede vodu na svoju vodenicu i lukavstvom pomeri granice slobodnije javne reči. Uticajni ljudi iz Titovog okruženja nisu ga podnosili. Među njima gotovo da nije imao prijatelja (Koliševski mu je bio najbliži), ali su svi izbegavali da se s njim sukobljavaju. Znao je slabosti u njihovim biografijama i bolje je sa Dedijerom biti u miru nego ga imati na vratu. Wegovi protivnici su ga optuživali da je površan, neodgovoran, neozbiljan. A on je, kako primećuje filozof Gajo Petrović, svesno postupao pomalo neozbiljno i šeretski, „glumeći neuravnoteženost, jer je znao da je to u našoj primitivnoj birokratskoj sredini jedini način da se prodre sa istinom”. Kao glavni urednik NIN-a (1980) imao sam sa njim svakojakih doživljaja. Jedino se nisam dosađivao. Nikad se nije znalo šta će nam prirediti, veselje ili očajanje. Kao da se poigravao. Od njega se mogla učiti jednostavnost pisanja i polemičarska veština u napadu i odbrani, kako zadati udarac protivniku i potom se skloniti u zavetrinu. Štampa je teško dolazila do privlačnih političkih priča: Dedijer ih je izvlačio iz rukava. Sušnih dana uvek se našao da uskoči u poslednji čas. Kad ne znam šta ću, govorio mi je: „Ne brini, sine, mi ćemo to kao četrdeset prve!” I uvek bi pitao: „Koliko redova?” „Devedeset”. Tako je i bilo. Ni red manje ili više. Profesionalac, vrhunski zanatlija svoga posla. Šta je sve taj čovek preživeo! Tri puta je ranjen u partizanima, jednom u glavu; težak šećeraš, više bolestan nego zdrav. Prvi put ga je spopala Yeksonova padavica pri kraju rata. Ostavilo je to svakako posledice na njegovu psihu. Uz sve vratolomije kroz koje je prolazio, izgubio je dva sina. Trinaestogodišnji Branko je, ponesen nekakvom sektom, izvršio samoubistvo (1959), a sedam godina docnije, pod nerazjašnjenim okolnostima, život je izgubio dvadesetogodišnji Borivoje. Dedijer je ostao u uverenju da je to nečija osveta. Mira nije imao nijednog dana. Ulazio je u svakojake avanture sa mladalačkim poletom. Kada je najavio svoj put u Teheran, u vreme Homeinija, gde je pozvan da u ime Raselovog suda raspravlja o zločinima Amerikanaca rekoh mu da je to rizično, svašta se tamo događa. Na to je veselo poskočio: „Bolje tamo da poginem, nego ovde u krevetu da umrem. Bar će porasti tiraži mojih knjiga, a vi ćete imati dobru temu”. Ponašanje mu se kretalo od neobjašnjivih eksplozija do prijateljske prisnosti i razumevanja. Kad se naljuti, često nas je nazivao „udruženom četničko-informbirovsko-imperijalističkom bandom”. Već sledeći dan je druga ličnost. Pita me za zdravlje („Čuvaj se, odmori se!”) i pravda svoj gnev: „Pusti, sine, juče mi je šećer skočio na tri stotine!” Dragocen saradnik, a težak kao zemlja. To je često slučaj sa osobenim ličnosti koje imaju svoje ja. U leto 1980. oglasio se u ljubljanskom Delu, gde je posle dugog ćutanja i razmirica, progovorio o svojim odnosima sa Milovanom Đilasom. Nova tema, atraktivna. Zamolio sam da za NIN napiše prilog. Pristao je, nema problema, uz obavezno pitanje: „Koliko redova?” Sledeći dan, dok smo zadovoljno trljali ruke, Dedijer je telefonom stenografu izdiktirao tekst, tačno onako kako smo se dogovorili: 105 redova, koliko staje na dve stranice. Samo što se nisam onesvestio. Umesto dogovorenog priloga, stigla je njegova grmljavina pod naslovom: „Poruka za druga Slavoljuba Đukića, glavnog urednika NIN-a”. Šta tu sve nije bilo, sem onoga što sam očekivao. Ni traga o Milovanu Đilasu. Iz svih oružja ustremio se na NIN, tvrdeći da mu podvaljujemo, jer želimo da iskoristimo njegov naučni ugled, i da „kritiku Đilasovih knjiga stavimo u političko-propagandni plan, a ne isključivo na naučno-istorijsku osnovu”. „Ja ostvarujem amanet druga Tita. Pišem ove knjige za svetsku i našu javnost, za buduća pokoljenja.” Na kraju poruke, zamolio me da ovo njegovo pismo prosledim Cvijetinu Mijatoviću, Stevanu Doronjskom, Petru Stamboliću, Milošu Miniću, Vladimiru Bakariću, Sergeju Krajgeru (sa tri tačke), tada istaknutim funkcionerima. Niti sam znao čemu to, niti mi je padalo na pamet da to učinim. Pozvao sam ga telefonom: niko se nije javio. Nekoliko dana docnije, slučajno sam na njega naleteo u Portorožu, gde sam boravio na festivalu televizijskih filmova. Bratski me zagrlio, priredio mi carski ručak i u potaji objasnio svoj postupak. Političarima je smetalo što se ponovo vraća Đilasu koji je zauvek ostao velika rana u njegovoj duši. Žalio se da ga policija prati i osluškuje, u šta nema sumnje, i prepirkom sa NIN-om želeo je da izbegne moguće neprilike. Nagao, prepreden, arhaičan i hrabar, beskrajno je koristan i zanimljiv. Kada bih mu se požalio na svoje uredničke nevolje, opsednut tajnim policijama i političkim vampirima, hrabrio me je i tešio: „Mi smo, sine, na istom frontu. Isti si mučenik kao i ja. I tebe peku na istom ražnju, a sve je to delo CIE, Intelidžens servisa, En-Ka-Ve-dea i Udbe”. Na tri ćoška, takav mu je bio i odnos prema materijalnim dobrima. Mogao je milione da zaradi, a i prema novcu se ponašao raskomoćeno. U štampi su napast bili tezgaroši koji su uz povoljne avanse sklapali ugovore. Dedijer je bio nešto drugo. Ispostavio je cifre od kojih je glava bolela: „Plati, sine, to je moja cena!” A onda ga uopšte nije interesovalo da li smo ugovor ispoštovali i da li mu je isplaćena dogovorena suma. Tražio je da se njegov rad poštuje i dobije ekskluzivan položaj u štampi, što je i zaslužio. Voleo je publicitet, ali ga je nerviralo kada bi ga predstavljali kao „političkog čoveka”. Godilo mu je što je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Uz tekst o novoj Titovoj biografiji, podsmešljivo mi je poručio: „Potpiši me, sine, sa akademik Dedijer, jebeš ga, dobro zvuči, a i da se vidi da govorim kao naučnik, a ne kao političar”. Kad god se s njim sretnem u svojim obimnim beleškama, a svuda ga ima, obuzme me izvesna milina i tužan osmeh. Među srpskim intelektualcima valjda niko nije tako upečatljivo i raznovrsno obeležio doba u kojem smo živeli. Teatralan, komplikovan, neugodan, detinjasto blag, nikako iz jednog komada, umeo je da tutnji i zaplače kao dete. Svoj život je obeležio maksimom francuskog pisca Fnelona: „Ko nije patio, ne zna ništa; ne poznaje ni dobro ni zlo, ne poznaje ljude, ne poznaje ni samog sebe”. Umro je u Bostonu (30. novembar 1990), gde je boravio na lečenju očiju. U to vreme pripremao je i najavio zasedanja Raselovog suda o jasenovačkom logoru. Kremiran je, po sopstvenoj želji, a urna je pohranjena u Qubljani, u porodičnoj grobnici, gde su sahranjeni njegovi sinovi. (Odlomak iz neobjavljenog rukopisa „Političko groblje”)