Arhiva

Brkate pevaljke

Brana Petrović | 20. septembar 2023 | 01:00
Drije la Rošel, književni favorit Dragoša Kalajića (svakako i evropske Desnice), našem džepnom seminaru o ostavkama prilaže: „Ne ka sumnjivom svetu demokratije, gde vladaju brkate pevaljke uvek spremne da podnose ostavke, da zbace sa sebe dužnosti!” (Dragoš Kalajić – O dvostrukom agentu Drijeu la Rošelu, Sveske, Pančevo 1999. godine). Gde je pisac mogao upoznati te „brkate pevaljke” koje svakomalo podnose ostavke da bi se oslobodile svetog tereta dužnosti? U Italiji, naravno. Te vrste folk pevaljki nećeš se nagledati u Libiji ili u Iraku, tamo svira druga muzika. U Italiji su ostavke jedno vreme bile toliko učestale, da je prešlo i u dosadu. Slučajevi da neko podnese ostavku i pre nego što stupi na dužnost nisu bili neka velika retkost. Neki su smatrali da je njihova patriotska obaveza da odmah podnesu ostavku. Pokazalo se da su ostavke bile njihov jedini politički cilj. Godinama su se krvavo borili da budu izabrani, samo da bi podneli ostavku. Ostavka je u Italiji nešto kao doktorat sa Sorbone u Šumadiji, ako ne i više. Svaka domaćica sanja taj dan kad će moći da se razmeće po komšiluku kako je njen muž podneo ostavku. Niko ne zna ni da je bio postavljen a on već podneo ostavku. Brz uspeh, munjevita karijera. To je ta demokratija „brkatih pevaljki” po Drije la Rošelu i Dragošu Kalajiću. Nepodnošenje dužnosti. Nepripremljenost na svetu žrtvu vladanja. Odustajanje pred najmanjom preprekom. Ako mu crna mačka pređe put, to je više nego dovoljno za ostavku. Crna mačka mu dođe kao neke vrste demokratske regulative. Legenda o drvoseči koji je postao Predsednik Amerike grejala me kroz ceo život. Kad je mogao taj drvoseča, zašto ne bih i ja. To, da je svakom čoveku dato da „bude biran i da bude izabran” opredelilo me za demokratiju. Vladavina po pravu nasleđa nije mi se rimovala sa tekstovima ranog hrišćanstva po kojima su svi ljudi ravnopravna božja deca. Bilo je tu i lične sujete, ali pustimo to sad. Narodu je dato sveto pravo da izabere najboljeg da mu bude vođa. Ispostaviće se, međutim, da narod nije osposobljen da izabere najboljeg. Dvesta miliona Amerikanaca izabralo je Klintona, eto ti sad. Krupnog Nemca, koji je za doručak mogao da smaže pečeno jagnje i tepsiju čipsa, uhvatiše u krađi. Kako da ne krade čovek kome plata nije dovoljna za hranu. Umesto da pokažu demokratsko razumevanje, oni isti koji su ga izabrali sad traže njegovu ostavku. Kad su ga birali bio im dobar, a sad im više nije dobar. To je demokratija. I šta sad: biraju drugog. Šanse da drugi bude bolji od prvog neznatne su. Jer u svakoj izbornoj trci najgori su najbrži. Opet će pobediti neki žderonja i opet im jednog dana neće biti dobar. To je demokratija. U igri je svaka ološ spremna da se dočepa vlasti. Najgori su i najtvrđi: ostavku podnose samo prirodnim putem. Kao Franjo Tuđman. Da se ne bi glupirao s ostavkama, Josip Broz se opredelio za doživotno, kao kralj i car. I Hitler je podneo ostavku, ali to je posebna priča. To nipošto nije bila ostavka na italijanski način. I De Gol je preko ostavke ušao u legendu. Izgledalo je da s njegovom ostavkom cela Francuska podnosi ostavku. Francuskinje i Francuzi plakali su na ulicama Pariza, ali Francuska je to muški podnela. Jedan čovek nije Francuska, Francuska je svi Francuzi. To važi i za Srbiju, bez obzira što veliki Zagorac nije delio to mišljenje. Niti bi se Sadam Husein s tim složio. Mogu da mu poubijaju ceo narod, taj ostavke podneti neće. On zaista nije Italijan. Ni Kastro nije Italijan. Kao što to nije, ruku na srce, ni Vlajko Stojiljković. Na njih se doista ne mogu odnositi reči Drijea la Rošela, italijanskog pesnika i filosofa, u prepevu Dragoša Kalajića, o brkatim pevaljkama koje svakomalo podnose ostavke nespremne da podnesu svetu žrtvu, pa i žrtvu naroda, ali ostavku podneti neće. Oni zaista nisu brkate pevaljke, oni znaju šta je njihova dužnost. Oni se zaista ne štede na poslu. Svom prijatelju Drijeu la Rošelu, italijanskom pesniku i filosofu, Kalajić bi mogao ukazati da nisu sve demokratije po italijanskom receptu, te da su brkate pevaljke koje svakomalo podnose ostavku, izvan Italije prava ekskluziva. I kad su pevaljke i kad su baš dobro brkate, one znaju da je vlast jednom osvojena njihova sveta dužnost i obaveza. Daće sve od sebe, i život ako treba, ali ne i vlast, koja nije privilegija nego žrtva. Monarha, kralja, cara, drži samopouzdanje da je njihova vlast od Boga. U demokratiji narod je sinonim za Boga, izuzev u Italiji. ako su zakoni smetnja, ukidaju se zakoni. Ili se ne uzimaju suviše ozbiljno, kako je učio Josip Broz. Ruski car Ivan Grozni loše bi prošao na testovima savremenih psihologa i psihoanalitičara, ali on je bio car, od Boga. Bog je izabrao njega, a ne nekog drugog. Nije izabrao sibirskog drvoseču ili nekog burlaka sa Volge, izabrao je njega, Groznog. I kad je svog četrnaestogodišnjeg sina utukao motkom, baš kao pseto koje mu je netom ujelo dete, samopouzdanje da je božji izabranik nije ga napuštalo. Plakao je, udarao glavom o zidove, urlikao – kajao se baš svojski – ali o ostavci na presto nije ni pomišljao. On zaista nije bio brkata pevaljka iz Italije. Vladalačko u njemu bilo je jače od ljudskog. I to je to. I da vidite: Istorija se ne koleba u oceni da je Ivan Grozni bio jedan od najboljih ruskih careva. Primer za ugled. Ne i u Italiji, naravno, ali Italija nije ceo svet. Ceo svet je veći od Italije. Ivan Grozni je primer mnogima. Malo je brkatih pevaljki u svetu. Kako se stvari odvijaju, svet će poželeti brkatih pevaljki ali brkatih pevaljki nigde biti neće. (017. februar 2000 – NIN)