Meštrovićeve srpske teme

Iako se u narodu kaže da se “velika čuda ne dešavaju dva puta”, jugoslovenski državni aparat kulturne saradnje s evropskim zemljama, duboko verujući u postojanije trajanje umetničkih veličina, ali ne i bez rizika, stavio je krajem prošle i početkom ove godine na probu staru slavu i nekadašnje trijumfe našeg vajara Ivana Meštrovića. U organizaciji predvodnika ovog povoda Galerije suvremene umetnosti iz Zagreba, izložba je sa stotinak Meštrovićevih dela već bila u Berlinu, Beču, Cirihu, i dok ovaj tekst nastaje, održava se u Milanu. Jedna mala novinska vest iz američke države Mejn, o smrti velike književnice Margerit Jursenar, podstakla je čitav roj asocijacija na Ivana Meštrovića i učinila da ovaj tekst, malo svojevoljno, krene sa neobične strane. Margerit Jursenar u to vreme (1977) još nije bila izabrana da kao prva žena u istoriji Francuske akademije umetnosti uđe među četrdeset besmrtnika, a njena izdvojenost, u maloj drvenoj kući u šumama ostrva Mon Dezer, učinila je da se o njenoj zastrašujućoj erudiciji, znanju desetak jezika, klasičnom obrazovanju i neverovatnoj imaginaciji s kojom je tako prirodno preletala iz jedne u drugu staru kulturu i tradiciju, od Kine do Grčke, Jugoslavije, Rima i Španije, veoma malo znalo. Zbog dva njena pročitana romana, Hadrijanovi memoari i Crna mena, lišio sam se bar petnaest dana dužeg boravka u Sjedinjenim Državama, menjajući nekoliko aviona i plaćajući dugi skupi put do njenog udaljenog ostrva. U jednom trenutku, u toku razgovora, iz knjige koju je držala skliznula je jedna dugačka ceduljica, i dohvatajući je, sa iznenađenjem sam, u letu, pročitao da su na njoj ispisane naše reči: osmeh, majka, sunce, manastir, konj, junak, noć, iguman, polje, mesec... “To je moj prvi pokušaj da naučim vaš jezik”, rekla je i malo stidljivo sklonila onu cedulju. “Baš ovih dana završavam jednu novelu koja se zove Smrt Kraljevića Marka. Vaš dolazak sigurno je u nekoj dalekoj vezi sa tom pričom.” “Kako, Kraljević Marko, ovde, preko Okeana, u dalekoj usamljenoj šumskoj kući?” “Počelo je to davno, još u vreme Prvog svetskog rata, kad sam se sa ocem diplomatom, kao i mnoge porodice sa severa Francuske, sklonila u Englesku. Bila sam devojčica, ali se sećam kad je te 1915. u Londonu, u Albert i Viktorija muzeju, bila priređena izložba skulptura vašeg vajara Ivana Meštrovića. Pored umetničke, osećala sam da ta izložba ima i političku misiju, s namerom da skrene pažnju svetske demokratske javnosti na srčanost i patnju jednog malog naroda na Balkanu.” “Tada ste mogli da vidite i skulpturu Kraljevića Marka kao i druge skulpture iz takozvanog Meštrovićevog Kosovskog ciklusa?” “Otac me je doveo baš na otvaranje i sećam se kako je uzbuđeni lord Robert Sesil svojom uvodnom reči temperamentno poručio da bavarska Nemačka najpre treba da proizvede jednog takvog umetnika kao što je Meštrović, pa će tek onda Velika Britanija moći da diskutuje o germanskim zahtevima. Ali, mene je Meštrović na drukčiji način podstakao; znam da nisam odustala dok otac nije pronašao i upoznao jednu Beograđanku, koja mi je prevodila vaše narodne pesme i pevala neke divne balade (sevdalinke). Vaspitavana sam u Grčkoj i Rimu, ali najednom se preda mnom pomaljala jedna od retkih starih civilizacija koja je, kao nijedna njoj slična, bila u takvoj neraskidivoj vezi sa prirodom i životom. Pa i mnogo docnije od tog vremena nikad nisam razlikovala gde počinje narodna pesma, a gde Meštrovićeve skulpture.” Ono što Margerit Jursenar nije znala, jeste to da se i pre Meštrovićeve izložbe u Londonu, a i mnogo, mnogo docnije, za Jugoslaviju jedino znalo preko narodnih pesama i vajara Ivana Meštrovića. Takvo poistovećivanje sa svojom domovinom, takvu počast sumnjam da je doživeo ijedan umetnik 20. veka. I neka mi se oprosti ako nastavim ono što je trebalo ispričati velikoj Jursenar, ono što je u svojoj erudiciji trebalo da odvoji i priključi u ladicu o Meštroviću. Pre nego što je došao u London, Meštrović je već za sobom imao pravi trijumfalni pohod Evropom, pravu malu istoriju pohvala. Godine 1908, posle izlaganja u Jesenjem salonu u Parizu, njegovi radovi su privukli slavnog Ogista Rodena da se o njemu izrazi: “Meštrović je najveći fenomen među današnjim vajarima” i da od tada započne njihovo prijateljstvo, a Rodenov atelje mu posluži kao mesto gde će se sastajati sa najtalentovanijim Rodenovim učenikom Burdelom, koji će na njega docnije mnogo uticati svojom izrazitom željom za monumentalnošću. Dotle skoro “rodenovac”, Meštrović se, kao u kompoziciji za fontanu Vrelo života (1905), postavljenoj docnije u Zagrebu, osetno oslobađao Rodenovog uticaja. Ova vrtložna grupa ljudskih figura sva u dinamičnoj živosti ali i povezanosti u treperavu celinu, već pokazuje autorsku težnju ka stilizaciji oblika i autorskoj simbolici teme. I ovog puta lucidni hrvatski književnik Matoš izvanredno je to osetio: “Ako me srećni instinkt ne vara, Meštrović će naći, kao Ivan Mažuranić, izraz koji će biti i narodni i moderan.” Dakle, posle onog Rodenovog javnog komplimenta, Meštrović će već iduće godine u pariskom Jesenjem salonu izložiti čak osamnaest radova, i biti počašćen i izborom za člana žirija. Trebalo je znati da je povodom Meštrovićeve izložbe u Beču (1909), austrijski istoričar umetnosti pomalo panično opominjao svoje sunarodnike: “Teško nama ako Meštrovića shvate njegovi sunarodnici, i ako se u znaku njegove umetnosti ujedine.” Pa, zar pre Londona, nije protekla u znaku Meštrovića i ona izložba u Rimu (1911), na kojoj se potvrdio kao najistaknutiji evropski vajar, a pored prve nagrade dobio i ovakav kompliment u jednom rimskom listu: “Idite u Srpski paviljon, u to čudo rimske izložbe, i poklonite se geniju Ivana Meštrovića! Narod koji je mogao roditi takvog umetnika, ne može propasti; teško onom ko bi se usudio da digne ruku na nezavisnost tog naroda!” Dakle, slavili su ga i pretili s njim onom ostalom delu nedemokratske zavojevačke Evrope. Dakle, pre nego što je došao u London, bilo ga je svuda, bila ga je puna Evropa. Divili su mu se podjednako i F.T. Marineti i Maksim Gorki. “I kao čovek i kao umetnik”, kako procenjuje iskusni Milan Kašanin, “Ivan Meštrović je imao sve razloge da bude srećan. Nijedan naš umetnik nije stekao veću slavu i imanje...” Grabili su se za njega i u zemlji i u inostranstvu. Imao je već dotle čuveni ciklus za gotovo ostvareni Vidovdanski hram. Već su bili dovršeni Kraljević Marko, torzo Banovića Strahinje, Miloš Obilić, Srđa Zlopogleđa, niz karijatida, i kao početak svega dobroga u stilizaciji njegovih skulptura: Moja mati (1908), i Sećanje (1907), obe u Narodnom muzeju u Beogradu, gde je ostala i drvena maketa čuvenog Vidovdanskog hrama. Klesao je brački kamen, s takvom lakoćom, kao da je testo. Imao je nepogrešiv osećaj da najolujniju formu zaustavi nekim odlučnim geometrijskim rezom i zasečenim pravilnim plitkim arabeskama, tačno na onom mestu gde preti izvitopereni krešendo. Znao je, kao niko, da se poigrava opakim spojevima, da iz neke uopštene patetike, na svojim Udovicama, najednom bezbolno pređe u meka erotska, čak intimistička blaga senčenja. Bilo je to vreme prave poplave secesije čija se poetika zasnivala na programu eklektičkog preletanja istorijskih iskustava i pamćenja. S dozom ljubomore i malicioznosti, Beč mu je olako “prikrpio” uticaj Mecnera, malog i neznatnog vajara, maniristu prazne stilizacije i naduvane hipermonumentalnosti. Meštrovićevo poreklo je bilo seljačko, a izvori i inspiracije ispunjeni narodnim mitom, junačkim pesmama i legendama iz Biblije. Zagrebački profesor Božidar Gagro, koji je i uvodničar i na neki način komesar ove putujuće izložbe, koja Evropi treba da ukaže kako je nepravedno zanemarila velikog vajara Meštrovića, misli da, ako je već reč o uticaju u toku školovanja u Beču, da je “posebno za Meštrovića bio važan njegov profesor arhitekt Oto Vagner, koji je svojim projektima davao primer kako sama zgrada može imati skulpturalna obeležja”. Ali zar i sam Meštrović nije o tome ovako govorio: “Meni je lebdjelo pred očima da pokušam dati jednu sintezu popularnih narodnih ideala i njihova razvitka, da izrazim kamenom i gradnjom kako je duboko u svakome od nas usađena uspomena na najveće momente i na najodlučnije događaje u našoj povijesti – stvarajući u isto doba jedno središte za nade u budućnost, posred prirode i pod vedrim nebom.” Međutim, pitanje: kako je Meštrović došao do ideje Vidovdanskog hrama i skulptura u njemu, da li je “ideja potekla iz njegovih intimnih osećanja, osećanja sa dušom narodnih masa, koja su tražila izraza u umetničkoj formi kojom je on vladao”; da li je, dakle, došao do ideje iskreno, iznutra, ili “spolja, putem nekrštenih i bezimenih atleta Mecnerove plastike”, najžešće je pokrenuo Moša Pijade, kačeći mu usput stalno i uticaj Mecnera i njegovu ispraznu dekorativnu plastiku. Ni u Beogradu, gde je bio ljubimac dvora i kralja Aleksandra Karađorđevića, nije sve išlo lako, a ni Miroslav Krleža nije mu doživotno oprostio što je šestojanuarsku diktaturu (1929) “pozdravio na čelu poklonstvene bakljade kralju, s lampionom u ruci”. I danas se još prepričava verodostojna anegdota kako je Meštrovićev projekat (1913) za fontanu na Terazijama naišao u Beogradu na mnoge ogorčene protivnike. “Našli su se odmah, 'zaštitnici morala' koji nisu mogli da zamisle da se u centru patrijarhalnog Beograda, u vodi fontane, baškari naga muška (makar i od bronze) figura sa veoma izraženim obeležjima svoga pola.” Da bi figura mogla tu da stoji, članice ženskog društva Kolo srpskih sestara, dvorske dame i žene iz ostalih udruženja, tražile su da se “ona muška stvar nekako sakrije, odene u gaćice, ili bar stavi smokvin list”... Tako je iz trivijalnih razloga ova figura za fontanu čekala sve do 1928, kada je pod imenom Pobednik, popeta na jedan stub visoko gore u oblake na samom početku beogradskog parka Kalemegdan. U idućih deset godina kad se taj patrijarhalni Beograd otkravio i navikao na Meštrovića, postavljen je (1930) u centralnoj osi kalemegdanskog šetališta Spomenik zahvalnosti Francuskoj, jedna prenapeta, zahuktala bronzana verzija Samotračke Nike, a u ljutom jablaničkom granitu, na samom vrhu Avale (1938) Spomenik Neznanom junaku, u stilu starih asirskih hramova sa karijatidama umesto stubova. Meštrović je, dakle, i u ovim spomenicima uvek imao neke svoje “roditelje” u svetskoj istoriji umetnosti, ali je uvek ostajao Meštrović. Kao što se danas kod našeg savremenika Henrija Mura mogu pronaći inspiracije na civilizaciju Maja, Fidijinog Partenona ili rezbarije crnačkih totema. Ali, čovek koji je zauvek omeđio siluetu Beograda na dva njegova kraja, na dve njegove najistaknutije hridi: Pobednikom, na Kalemegdanu i Spomenikom Neznanom junaku, na Avali, morao je još jednom da oseti gorčinu nepoverenja, sada stručne likovne kritike i Udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Wegov projekat za četiri konjanika (za četiri kralja) za viseći zemunski most koji je trebalo da košta 22 miliona dinara, izazvao je pravu buru negodovanja, i nikada nije ostvaren. Čovek ponekad voli da se okuša i oproba na negiranju veličina, ali ta proba na Meštroviću, u njegovoj rođenoj zemlji, sakupljena bi iznosila bar dva debela toma. Bio je to možda uveliko razlog da se Meštrović, posle mita i narodnih legendi, okrene jednoj novoj, sveopštijoj temi: mistici i biblijskim motivima. Sam je to ovako pravdao: “Odmah nakon Balkanskog rata, a osobito Svjetskog rata, meni se učinilo da je premalen ideal jednog naroda, da su premalenog značaja žrtve ili pobjede jednog naroda, prema svim žrtvama i prema pravoj pobjedi svih. Nu, pobjeda svih može biti samo ako ne bude ‘prijatelja’ i ‘neprijatelja’, kada budemo svi braća i ljudi. Eto, u nizu tih ideja došao sam na predmete iz Biblije. Osjećaj opće patnje čovjeka zauzeo je otada jače mjesto od patnje samog svog naroda...” Ostvariće Meštrović, posle toga, nekoliko hramova, u vidu porodičnih grobnica, kao što je Mauzolej porodice Račić u Cavtatu, kapela njegovog grobnog mesta u Otavicama kraj Drniša i možda njegovo arhitektonski najznačajnije delo, adaptacija zapuštenog renesansnog letnjikovca u Mejama u malu crkvu Kaštelet, i tako sve više i upornije dokazivati da je i talentovani graditelj. U Kašteletu će smestiti svoje najznačajnije reljefe u drvetu iz Hristovog života, koje će ambiciozno raditi skoro pune četiri decenije. Za Vatikanski muzej uradiće u kamenu jednu zanatsku perfekciju takozvane Rimske Pijete, koja će umnogome podsetiti na Mikelanđela, a po celom svetu, od Tejt galerije u Londonu, do Majamija i Univerziteta Notrdam, ostaviće bezbroj pojedinačnih skulptura ili tematskih ansambala. Kako su odmicale godine, sve je više boravio u inostranstvu: imao je atelje u Parizu, na Monparnasu, preko puta Burdelovog ateljea, imao je atelje u Rimu, u Lozani, u Veneciji i na kraju u Saut Bendu u Sjedinjenim Državama. Ostavljao je za sobom čitave galerije, u Splitu, na Univerzitetu Notrdam, u Sjedinjenim Državama, velike javne spomenike, kao što je Indijanac sa kopljem u Čikagu ili konjaničke skulpture rumunskih kraljeva Karla I i Ferdinanda I u Bukureštu. Ipak, možda, najlepša njegova dela čuvaju se u Narodnom muzeju u Beogradu. I kada danas posle prohujalih decenija stojimo pred Kraljevićem Markom, Milošem Obilićem, ili Srđom Zlopogledom, mi zaboravljamo Meštrovića kao patriotu, mistika, religioznog stvaraoca ili političkog radnika bliskog kraljevskom dvoru. Odlučni tumač njegovog dela D. Kečkemet reaguje na pravi način kad kaže: “Za Meštrovićev mermerni torzo Banović Strahinja, koji se nalazi u Londonskoj Tejt galeriji, nije važno znati ko je bio Banović Strahinja, jer je to prvenstveno idilično kiparski izveden Torzo; za Sećanje u Narodnom muzeju u Beogradu nije baš nužno znati da je to Vukosava, udovica kosovskog heroja, jer je to u prvom redu odličan u mramoru isklesani ženski akt. Sumnjam da i među stručnjacima koji, na primer, prevashodno vole slikarstvo Velaskeza, ima mnogo onih koji znaju tačno šta predstavlja njegova velika raskošna kompozicija Predaja ključeva od Brede. Mit, legenda i literarni povodi s vremenom otpadaju i blede, služe najčešće brbljivim muzejskim vodičima, a ono što ostaje i, što sa godinama izbija u prvi plan to je – isključivo likovna vrednost. Ovo naše vreme je vreme revalorizacije i kritičke provere svega, pa i nekadašnje veličine Ivana Meštrovića. I za Meštrovića i za našu umetnost je dobro što se ta nova kritička provera i identifikacija odvijaju po velikim evropskim muzejima i pred očima mladih likovnih stručnjaka. Na taj način ćemo i nas i Meštrovića “osloboditi ograničavajućih usporedbi”, kako kaže profesor Gagro. Ali zato nećemo ostati manje objektivni dok biramo fragmente iz današnje nemačke, austrijske i italijanske štampe, jer u ovom trenutku glavnu reč ima Evropa. Nama preostaje samo da se na kraju pitamo da li je sve ovo trebalo da svojoj duhovnoj erudiciji još pridoda “besmrtna” Margerit Jursenar. Ali, zar treba nešto više od onoga što je tako jezgrovito saopštila: da su Meštrović i naše narodne pesme pred njom otvorile jednu od retkih starih civilizacija, koja je, kao nijedna njoj slična, bila u takvoj neraskidivoj vezi sa prirodom i životom. (Iz rukopisa knjige Stevana Stanića (1929-1996) “U svetu umetnosti”