Smeće moderne

Vreme u kom smo živeli i živimo, dvadeseti i dvadeset prvi vek su puni neverovatnih događaja, kako na političkom tako i na kulturno-etičkom planu. Između ostalih neobičnosti koje odlikuju ta dva veka spadaju i falsifikati umetničkih dela, tim pre što moderna lišena zanatskih kvaliteta je vrlo pogodna za falsifikovanje. Moj prvi susret sa tim fenomenom desio se još daleke 1964. u Parizu. Na Sen-Žermenu u galeriji “Didro” Marsela Zerbiba, mog prvog trgovca, čoveka obrazovanog i likovno potkovanog, lepog spoljnjeg izgleda, u galeriji je posetila zgodna i šik gospođa. Bila je obučena u haljinu šarenu i na štrafte sa velikim šeširom na glavi, za mene Balkanca izuzetno seksi. Marsel se već uzmuvao oko nje jer se zainteresovala za jednu sliku Volsa (1913-1951). Za ovog slikara, nemačkog porekla, već pokojnog, ponuda od 40.000 franaka šokirala je damu. Besno je odgovorila da u Ulici Sene jedno delo Volsa može da se kupi za manje od 800 franaka. “Da, gospođo”, odgovorio je Marsel, “ali ovo je pravi Vols. A za ono šta vam tamo nude ja nisam odgovoran. I ne mogu da shvatim da se za tu sumu može kupiti jedan Vols.” Nekoliko dana kasnije prošetao sam se Ulicom Sene i u izlogu jedne galerije video nekoliko apstraktnih akvarela Volsa, ali za moje pojmove tvrdih i bez talenta i koje su samo podsećale na Volsov rad. Nešto kasnije sam saznao da to proizvodi jedan student sa akademije uz saglasnost i potvrdu Volsove udovice. Neću se ovde baviti širim pitanjem falsifikata na svetskom nivou, ali ću opisati neke za kojem sam imao prilike da se lično uverim. Trgovci slikama, komesari za prodaju u Druou ili na drugima aukcijama imaju grdne probleme da pitanje falsifikata reše na normalan način, jer su vešto izvedene. Jedno od rešenja je katalog “Rezone” gde je u obliku velike knjige, monografije, skupljeno i zabeleženo sve o jednom umetniku što je za života uradio. Tako će, na primer, švajcarska kuća “Akatos” pokupiti u jednu debelu knjižurinu sve što je uradio Vilfredo Lan (1902-1982), Kubanac koji je pripadao nadrealističkom nazoru. Pošto se više puta ženio, udovice su (imaju na to zakonsko pravo) verifikovale sve i svašta i tome je trebalo stati na kraj. U Wujorku sam 1975. godine u galeriji “Aberbah” na Medison aveniji video oko 38 debelih knjiga, napisanih od istoričara Zervosa, koji je skupio sve što je Pikaso napravio, pa to što nije tu popisano ne priznaje se kao Pikasovo delo. Ipak, tome je doskočilo nekoliko pariskih galerista. Prvi je bio Grk-Jevrejin Petri Des, koji je napravio katalog “svega što je naslikao ukleti slikar Mon Martra Moris Utrilo (1883-1955)”. Utrilo je bio čovek koji se nikad nije treznio, potpuno lišen ravnoteže a takvi su mu bili i pejzaži Mon Martra sa krivim ulicama. Utrilov težak život i pijanstvo, učinili su da je pravio slike za turiste. S obzirom na kratku slikarsku karijeru, mogao je da napravi, u krajnjem slučaju, do 800 slika. Dok ih u “Katalogu” Petri Desa ima najmanje 4.000. Nema javne prodaje da se na njoj ne pojavi Utrilo, sa gospođama u pejzažu (sve su iste). Mojz Kisling (1891-1953) slikar iz epohe XX veka, nazvan “ulepšani Modiljani”, bio je predmet mnogih sumnjivih verzija sladunjavih portreta. U jednom muzeju u Švajcarskoj, slučajno sam video kolekciju pravih Kislingovih slika i bio zapanjen njima, otkrivajući originale jednog od retkih umetnika sa kiselo odbojnom paletom. Ima možda materijala za roman o falsifikatima Salvadora Dalija, Maksa Ernesta, Hansa Belmera ili Serža Poljakova. U periodu 1965-1966. u grafičkoj radionici Žorža Vizea, gde sam malo radio sa Dadom i Kamačom, svojim očima sam video mladog Alana K. kako prenosi na bakarnu ploču razne delove crteža iz monografije o Daliju, spajajući ih u jedni kompoziciju, da bi ta bila otisnuta na već potpisanim praznim papirima. Potpisanim rukom Dalija. Koliko mi je poznato, kod nas u Srbiji i Crnoj Gori bile su tri ili četiri radionice za falsifikate. Neke od njih sam video, jer su pokušali i mene da falsifikuju. Skrenuo sam na to pažnju tadašnjem ministru policije Dušanu Mihailoviću, on je okrenuo neke telefone, ali se sve završilo na tome, jer je verovatno imao preča posla. Nikola Kusovac mi je rekao da je video savršene falsifikate Miće Popovića, zbog kojih bi se i sam Mića prevrtao u grobu. Viđao sam falsifikate Leonida Šejke, koji su bili bolje urađeni od samog Šejke. Jednog dana, galerista Momčilo Todorović-Moša ulovio me je da idem sa njim da bih video jednu od mojih starijih slika koju je on skupo platio. Bio sam preneražen jer je ta slika u Parizu kod čuvenog kolekcionara Kloda Ambera, koji je jedan od vlasnika lista “Le point” koji kao i NIN izlazi nedeljno. Falsifikat je urađen dosta vešto, verovatno po reprodukciji iz monografije, ali ima dva problema: prvo, rađen je pastelom (ja pastel nisam pipnuo u životu), a drugo nosi u desnom uglu potpis “Quba” ćirilicom, a zna se da ja nikada sa prednje strane platna nisam potpisao sliku. Moša je bio razočaran, a sudbina tog falsifikata mi je sada ostala nepoznata. U ovim mutnim vremenima, kada ljudi ništa ne čitaju, ništa ne vide, kada nam iz inostranstva stiže umetnost, jer se otvaramo ka Evropi, kada pevači prepravljaju glasove preko specijalnih uređaja, sve postaje lažno, tako da problem falsifikata slika možda čak deluju suviše naivno u haosu u kome živimo. Šta su falsifikati slika? Kada čovek razmišlja o tome, onda to pitanje dobija jasan odgovor. Na đubrištu moderne, na toj velikoj gomili otpada, pojavljuju se kao dodatni deo falsifikati. Wih ima širom planete, to se taloži i slaže kao đubre koje nam u svakom slučaju zagađuje život. Od toga teško dišemo i dovodi nas u situaciju da je to vrlo teško odvojiti od smeća moderne. Smeće, čitam, nije samo na planeti, ono se nagomilava i oko nje. Estetika, kultura i mentalna higijena, možda mogu da nas spasu da konačno i potpuno ne potonemo.