Vesti između redova

U novinarstvu su mi uvek bile najdraže vesti koje niko ne saopštava. Možda je to i zato što sam, kao dopisnik, najviše izveštavao iz politički zatvorenih sredina, gde je čovek često primoran da tekstove čita između redova. U takvim prilikama dopisnik se ne zadovoljava onim što je rečeno, nego, sluteći da je istina složenija, traga i za onim što je prećutano. Način potrage znate još iz detinjstva, a da niste ni svesni toga. Sećate li se one narodne pripovetke u kojoj najmlađi od tri brata prvi otkriva rađanje sunca tako što ne gleda na istok, nego na zapad? Ili ste možda na svom prvom ribarenju naučili da jato riba ne tražite u morskim dubinama, nego na nebu, prateći let galebova, koji bolje vide od ljudi? Neki davni događaji u Kini, iz koje sam izveštavao punu deceniju (od 1974. do 1984), uverili su me da sam život, ako novinar ima malo sreće, piše za novine. Evo tri takve priče. U oktobru 1976, posle smrti Mao Cedunga, uočio sam da Albanska partija rada nije u telegramu Hua Guofengu, novom predsedniku KP Kine, pomenula obračun sa „četvoročlanom bandom”, militantnom ultralevicom koju je predvodila Maova supruga Đijang Ćing. Od dopisnika „Unite” čuo sam da je Enver Hodža na kongresu svoje partije tvrdio da je Deng Sjaoping – čiji se povratak iz nemilosti u vrh kineske politike nestrpljivo očekivao u Pekingu – „kontrarevolucionarni revizionistički izdajnik”. Ponesen drugim poslovima, to sam ubrzo zaboravio. Pola godine kasnije, jedne nedelje u aprilu 1977, u kući smo imali na ručku naše studente sa Pekinškog univerziteta. Kad je poslužila morsku ribu, moja žena Mira se izvinila što nema maslinovog ulja – nije ga našla u diplomatskoj „Prodavnici prijateljstva”. Neko je pomenuo da ovo maslinovo ulje Kinezi zovu „albansko ulje”, što je Branku Merlinu bio povod da ispriča šta je doživeo u studentskoj menzi. Jedan albanski student se nervozno igrao nožem, dok je čekao ručak, pa je nehotice razbio tanjir. Kineski konobar ga je oštro ukorio i za razbijeni tanjir mu naplatio 85 fena. Meni su se upalile dve sijalice: možda opada kinesko-albanska trgovina, ako nema ulja iz Albanije, možda su se pokvarili i politički odnosi, ako i konobar, preko unutrašnjeg sistema informisanja, zna da albanski student nema privilegovan status, kakav obično imaju studenti iz prijateljskih zemalja? Počeo sam da kopam po kompletima biltena agencije Sinhua. Poslednjih meseci gotovo da nije bilo vesti o Albaniji. Tih dana je gospođa Ma, naša nastavnica kineskog jezika, uzgred pomenula da se njen muž, koji je inače radio u Ministarstvu spoljne trgovine, sa delegacijom duže zadržao u Albaniji nego što se očekivalo. Pitao sam se: ako su se pregovori odužili, ima li posebnih teškoća? Ubrzo posle toga moja ćerka Jelena je uočila da je iz glavne pekinške prodavnice suvenira, u kojoj su bili izloženi portreti državnika iz prijateljskih zemalja, nestala slika Envera Hodže i iz izloga i sa zida. Zamolio sam grčkog ambasadora, s kojim sam bio u prijateljskim odnosima, a znao da on igra tenis sa albanskim ambasadorom, da namerno izgubi sledeći meč, a onda zapodene razgovor o odnosima između Albanije i Kine. Nalaz je bio iznenađujući: trgovina pada, Kinezi prete obustavom ekonomske pomoći i povlačenjem tehničkih stručnjaka, nema dogovora o kulturnoj saradnji, politički odnosi su pali na nizak nivo. Bilo je to ono što sam slutio: sve same prećutane vesti, kojih nema u novinama, vesti između šturih redova. Bila mi je potrebna kakva–takva zvanična potvrda da mogu da javim kako je iz ideoloških razloga „puklo” prijateljstvo između nekadašnjih velikih ideoloških saveznika. Na jednom prijemu sreo sam starog poznanika, kineskog diplomatu koji se bavio Istočnom Evropom. Oprezno sam mu rekao da mi se čini da sa Albanijom imaju teškoća. Nasmejao se: „Znate šta je rekao Geng Bjao (tada član Politbiroa i bivši ambasador u Tirani)? Rekao je: Enver Hodža je gori od Staljina, upaliće ceo ćilim da ubije tri buve.” Posle toga sam seo za teleks i javio ono što mi je život ispričao – o kraju ideološkog savezništva između Kineza i Albanaca. Izostavio sam ćilim i buve. Druga priča se odnosi na vreme sa početka 1981, kad je Hua Guofeng, deklarisani Maov naslednik na čelu KP Kine, već bio, pod pritiskom moćnog Deng Sjaopinga i starih maršala, uveliko potisnut sa političke scene, ali je još držao svoju visoku funkciju. Na scenu su stupali reformatori. Položaje premijera i generalnog sekretara Partije već su bila zauzela dva Dengova čoveka, DŽao Cijang i Hu Jaobang, i Hua je morao osećati vakuum vlasti i gubitak uticaja, ali je verovatno još živeo u uverenju da će prilikom presudnog političkog obračuna imati podršku većine u rukovodećoj strukturi, jer – predsednik je predsednik. Jedne februarske večeri, uoči Lunarne godine, koja je u Kini najveći praznik, bili smo pozvani na svečanu večeru u Svekinski narodni kongres (parlament). U ogromnoj dvorani, koja može da primi i do dve hiljade zvanica, okupili su se svi najviši kineski rukovodioci, osim Hua Guofenga, diplomatski kor, strani dopisnici, kineski novinari. Svečanost nije počela na vreme - što se u Kini po pravilu ne događa, jer se kašnjenje smatra lošim manirom - i Deng je nešto nervozno naložio Hu Jaobangu. Ovaj je izašao, očigledno da telefonira, i kad se vratio, slegnuo je ramenima: Hua neće doći. Deng je naredio da svečanost počne i Hu Jaobang je svoj govor otvorio rečima: „Prijateljstvo među džentlmenima je bistro kao voda sa izvora.” Nastao je gromoglasan aplauz i mi stranci smo se zgledali i pitali čemu se aplaudira. Kad se pljesak stišao, Hu Jaobang je govorio, kako smo se i nadali, o tome šta Kina očekuje u novoj godini. Posle svečanosti, na izlasku iz dvorane, pitao sam poljskog diplomatu Ksaverija Burskog, u koru jednog od najcenjenijih sinologa, šta znače burno pozdravljene Huove reči na početku govora. Priznao je bez sujete: „Ne znam. Ako otkrijem, javiću ti.” Poslao sam izveštaj o tome šta Kina priprema u narednoj godini i zaboravio, kako se to dopisnicima događa kad prate zbivanja koja se ubrzano pretiču i prepliću, na aplauz sa početka Huovog govora. Nedelju dana kasnije oglasio se, ushićeno, pan Burski: „Eureka!” „Nije, valjda, da si otkrio Ameriku?” Stvar je, kaže, još dragocenija. Poznati pesnik (zaboravio sam koji) iz dinastije Tang (618. do 907. godine) napisao je da je „prijateljstvo među džentlmenima bistro kao voda sa izvora”. Ono što Hu Jaobang nije pomenuo, a ѕa šta je dobio aplauz, jeste stih koji sledi: „Oni koji nisu s nama, nisu džentlmeni.” Tako sam shvatio da se Hua Guofeng suočio sa saznanjem da mu prkos nije pomogao, da se zapravo nalazi pred političkim porazom i da je aplauz pokazao da on u odsudnom trenutku neće imati podršku većine u kadrovskoj strukturi. Treća priča je iz iste, 1981, godine i njen junak je, još jednom, Deng Sjaoping, a u neobičnoj vezi s nama. U aprilu Deng je primio grupu jugoslovenskih novinara. Kako je Kina pripremala novi ustav, sećam se da sam ga pitao kako teku pripreme. Počeo je da odgovara poluodsutno, pomenuo dugu proceduru, papirologiju i, na kraju, i sam ustav kao „papir”, a onda me prostrelio očima: „Recite vi meni šta ja da radim sa svojim starcima.” „Kojim starcima?” „Moram u penziju da pošaljem dve i po hiljade generala od kojih je većina stekla vojne zasluge u revoluciji, a potom stradala u Kulturnoj revoluciji. Sad, kad su rehabilitovani, misle da mogu nečemu da doprinesu, a ja moram da ih odstranim iz aktivnog života.” Posle intervjua, službenik iz protokola nas je zamolio da ne javljamo ništa o penzionisanju generala, dok o tome ne bude izdato zvanično saopštenje Vojne komisije CK KP Kine. Saopštenje se uskoro i pojavilo, ali nije pominjalo broj penzionisanih generala. Moj naslov je, međutim, bio drzak, ali precizan: „Kina penzioniše 2.500 generala.” Znao sam da me niko neće demantovati. U izveštaju sam razglabao i da li je to malo ili mnogo za armiju od preko tri miliona ljudi. Kina uvek opčinjava aritmetikom velikih brojeva. Dok sam bio na teleksu, u dopisništvo je upao Nikola Došlov, predstavnik „Ineksa”. Tog četvrtka je avionskom poštom stigla „Politika” za proteklih nekoliko dana i on je navratio da vidi kako je igrala „Zvezda”. Rekao sam mu da u frižideru ima hladnog piva i da me sačeka dok ne dovršim izveštaj. Ali, on mi je, radoznalo, već stajao iznad glave. Kad je video naslov, zazviždao je, a onda upitao: „Hoće li ti penzionisani generali imati beneficije kao i aktivni, hoće li, recimo, imati na raspolaganju službene automobile sa vojnim šoferima?” Nisam očekivao takvo pitanje, ali sam odgovorio, znajući kinesku praksu, da će penzionisani generali verovatno imati na raspolaganju službene automobile. Nidža je zahvalio i onda se, i ne popivši pivo, stuštio u nepoznatom pravcu. Kasnije mi je objasnio razliku između naša dva načina razmišljanja: novinar se, kad javlja takvu vest, usredsređuje na njene političke posledice, a trgovac se pita može li iz toga da izvuče kakvu materijalnu korist, može li šta da proda ili kupi. Tako se desilo da je „Ineks” ponudio, a potom i prodao, Kinezima dve hiljade „Zastavinih” vozila - „stojadina” - za potrebe penzionisanih kineskih generala. Doduše, nije sve išlo besprekorno: neki od tih automobila su stigli u tjenđinsku luku, u toku sledeće zime, sa zakašnjenjem i u neispravnom stanju. Ukrcani su na brod bez antifriza, pa su im na mrazu popucale glave motora. Ali, u osnovi je to, nakon naših izvinjenja i ispravki, bio unosan i inventivan posao. Kasnije, kad god bih na pekinškim ulicama ugledao „stojadina”, znao sam da u njemu sedi neki stari i dostojanstveni kineski general. Kad vam otkrivanje vesti između redova postane hobi, počinjete i da uživate u skrivenim čarima novinarske profesije, koja, inače, sa čestim stresovima pre donosi infarkt ili čir na dvanaestercu, nego neku veću životnu radost. Tada možete i da malo glumite kako imate „pouzdane izvore”, skrivajući pri tom da na ribarenju radije gledate u galebove, nego u morske dubine.