Saga o porodici Lin iz sela An Di

PRVA POSETA 1987. GODINE: Pošto sam živeo u Jugoslaviji do 1960, učio ruski u gimnaziji, snimio film o sovjetskoj porodici, 1980. u Moskvi sam snimao ruskog režisera Andreja Končalovskog dok je on snimao filmove u Americi - sporazumevam se na ruskom – i čim sam, prvi put, stigao u Kinu imao sam prilike da govorim sa nekoliko starijih funkcionera. Oni su za vreme dobrih odnosa Staljina i Mao Cedunga 1949-50. godine, studirali u Moskvi. Moje prvo putovanje u Kinu 1987. počelo je pripremama u NJujorku, godinu dana ranije. Pozvan sam na jedan ručak u čast kineskog ministra spoljnih poslova. Od 1972. Kina se „otvarala” prema svetu posle Niksonove istorijske posete. Kinezi su počeli da „flertuju” sa kapitalizmom i sad su vodili i novu spoljnu politiku. O tome je govorio kineski ministar na tom ručku. Mene je to površno interesovalo, ali sam uspeo da stupim u kontakt sa Šeron Krejn, damom koja je sedela za istim stolom, a pripremala je grupni put za Kinu. Ja sam joj se „ispovedio”: da snimam filmove za američke škole i da sam upravo snimao film o Jugoslaviji za National Geographic. Naročito joj se dopala moja priča o filmu koji sam snimio u Jemenu, o jemenskoj tradicionalnoj arhitekturi - o potrebi za harmonijom tradicionalnog i modernog načina građenja; i da sam shvatio da sve što mi radimo treba da bude u harmoniji s tradicijom - s onim što su nam ostavili roditelji. Uspostavio sam dobar kontakt sa Šeron Krejn i, godinu dana kasnije, otputovao sam u Kinu. Dobro, pre nego što počnem priču o Kini dugujem odgovor na pitanje: otkud ja na ručku s kineskim ministrom inostranih poslova. To će zahtevati malo prostora: ja sam, dakle, 1960, sa budućim kumom, studentom medicine Boškom Petrovićem, s koferom punim hrane i 20 dolara u džepu krenuo za Pariz. Jedino što sam znao od francuskog je bilo: Moi-Toi, la Lune…Promenade. (Ja, ti, mesec i šetnja...) Boško se vratio u Beograd da završi medicinu, a ja, „razočarani” student ekonomije u Beogradu, ostao sam da tražim „sreću” u Parizu. Vizu sam produžio, tako da sam legalno napustio Jugoslaviju. Nisam imao oformljeno političko mišljenje i moj razlog za odlazak iz Jugoslavije je, uglavnom, bio da proputujem svet. U Parizu sam studirao političke nauke i ruski, ali sam se konačno odlučio da studiram kinematografiju (otac Jovan mi je bio fotograf u Zemunu). I završio sam I.D.H.E.C (Institut za film). Izdržavao sam se radeći bilo šta (krečio sam stanove, radio u baru u studentskom gradu). U Ameriku sam otišao 1965. sa 200 dolara. Imao sam sreću da nađem posliće, nekako preživim i ostanem u NJujorku. Posle tri meseca sam „zakucao” na vrata American Academy of Dramatic Arts, (Američka akademija za pozorišnu umetnost) škole za studiranje glume, koju su završili Spenser Trejsi, Robert Redford, Deni de Vito i drugi. Polagao sam prijemni, izvodio „krive Drine”, i nekako primljen uz plaćenu školarinu. Glumačko iskustvo me je interesovalo jer sam već studirao kako se radi sa druge strane kamere. Kao student glume davao sam časove tenisa u otmenom klubu u centru NJujorka. Tu sam upoznao DŽeja Velsa, biznismena koji je kao dete oboleo od poliomelitisa, čudom ozdravio, bio zahvalan Bogu za to ozdravljenje i pomagao sve ljude u „nevolji”. Naročito je pomagao studente iz raznih delova sveta i Kine. On me je pozivao na ručkove sa Rokfelerom, Robertom Kenedijem, pozvan sam na žurku kod čuvenog ambasadora Harimana i tu govorio, na francuskom, sa Žaklinom Kenedi. E, on me je pozvao i na ručak sa ministrom spoljnih poslova Kine.  Kad sam krenuo za Kinu nisam imao nikakav ugovor za proizvodnju filma. Radio sam sa velikom 16mm kamerom, sa dosta filma, entuzijazma i malo para. Naša grupa je, kao i svi turisti, posetila Kineski zid, muzeje, Šangaj, staru prestonicu Sijan i iskopine sa hiljadama vojnika od gline, Tibet. Kineski vođa puta nam je bio An Vej, dobar prijatelj Šeron Krejn i prevodilac. Bio je prevodilac predsedniku Karteru za vreme njegove posete Kini. Ja sam uspostavio odličan kontakt sa An Vejom i dan danas se naše prijateljstvo i saradnja održavaju. An Vej je godinama sakupljao materijal za knjigu o Amerikanki Helen Foster Snou, novinarki koja je 1936. otišla u Kinu, udala se za Edgara Snoua. Edgar je napisao onu čuvenu knjigu „Red Star over China” (“Crvena zvezda nad Kinom”), intervjuisao Mao Cedunga. I Helen je stigla do Maoa i napisala više knjiga o Kini. Ja sam Helen Foster Snou sreo u Americi, kad se vratila iz Kine. Bilo joj je preko 90 godina i uskoro je prebačena u dom za iznemogle stare osobe… Kineski ambasador je odlikovao Helen Foster Snou u domu, a kada je umrla Kinezi su platili njenu sahranu. Očigledno su joj Kinezi bili veoma zahvalni. Helen mi je, sa velikim „razumevanjem”, govorila i o važnosti Tita i njegove politike. Ja sam se skoncentrisao da zabeležim njena sećanja i to je sada istorijski dokument, važan za one koji izučavaju noviju istoriju Kine. An Vej je kasnije napisao knjigu o Helen Foster Snou, a ja sam snimio promociju te knjige…  Zajednički rad sa An Vejom mi je pomogao da steknem poverenje i dobijem pomoć da snimim film o jednoj kineskoj porodici na selu, te 1987. godine. An Vej mi je našao porodicu u selu blizu Sijana, stare prestonice Kine i grada gde je An Vej živeo. Selo se zove An Di. Porodica, koju sam „dobio”, bila je dobro proverena: deda je bio glavni komunista u selu za vreme Mao Cedunga, pa je i porodica dobila neki osnovni minimum: malo zemlje i uslove da napreduju.  Posle Kulturne revolucije i na početku otvaranje Kine, posle Niksonove posete, usledilo je davanje velike slobode narodu, a naročito seljacima, koji su tada predstavljali 80 odsto stanovništva Kine. Pričali su mi da su kineski lideri rekli Kinezima: „Dajemo vam zemlju u najam na 15 godina, sadite šta hoćete, ali ste obavezni da donesete što više hrane na tržište – da više ne oskudevamo.” Kineska „raja” je „skočila na noge” i počeli su da rade kao mravi. Ja sam taj entuzijazam osetio u toj porodici na selu koju sam snimao. Deda i baba su uglavnom provodili vreme u kući, dok su njihov sin od četrdesetak godina An Sao Lin i njegova desetak godina mlađa žena Can Su Lin radili više poslova: oboje su obrađivali zemlju, muž je bio i vozač kamiona, a žena je radila sa grupom seljaka na proizvodnji cementnih /šupljih/ ploča koje su se upotrebljavale za tavanice u novim gradnjama. Znači, radilo se sve što je moglo da donese neki prihod. NJihov sin An Jun, 14 godina star, išao je u školu a želja mu je bila da postane vojnik, da ”brani Kinu od neprijatelja”. Snimio sam An Juna i njegove roditelje kako posećuju Muzej vojnika od gline, nedaleko od sela. U ovoj „proširenoj” tj. velikoj tradicionalnoj familiji, kako je to običaj, živeli su zajedno sa ujacima, ujnama i tetkom, koja je imala izvesne mentalne probleme. Snimio sam oca i majku kako kopaju neku vrstu belog luka. Onda otac An Sao Lin stavlja taj luk na bicikl i vozi ga na pijacu u blizini fabrike. On zna da radnici u toj fabrici vole taj luk, zato ga je posadio. Na pijaci ima mnogo seljaka i dosta proizvoda - velika konkurencija - ali on prodaje luk veoma brzo jer je njegov najboljeg kvaliteta. Ta kompetitivnost i jaka motivacija seljaka da proizvode što više, uz dobar kvalitet, ključ su svih promena i napretka u Kini.  Nisam mogao a da ne mislim na „moju Jugu”, Sovjetski Savez i druge komunističke zemlje. Sećam se kako se govorilo: „Dobro živimo, koliko radimo” ili „Mi se pravimo da radimo, a država se pravi da nas plaća“. U mom filmu o Jugoslaviji, pre ovog rata, za National Geographic, dao sam primere „Elana” (fabrike skija ), „Simpa” iz Vranja i proizvodnji džempera u Sirogojnu kao pozitivnih primera dobrog poslovanja. Ipak, ni mi ni Sovjetski Savez nismo uspeli da motivišemo ljude da proizvode, pa i da se države održe, na kraju krajeva. Za vreme mog puta po Kini osetio sam koliko je taj kineski komunizam praktičniji i zaslužuje poštovanje i pažnju ekonomista, političara…  Ja sam poneo puno lepih i pozitivnih utisaka o svemu što se odvijalo u selu An Di, a i u Kini. Kineze sam zapamtio kao mudrije od drugih naroda. Oni imaju jednu „dodatnu dimenziju”. Evo jedne šaljive, ali vredne, kineske pouke: Ne treba vređati ljude, ako čovek od toga nema nikakve koristi. A evo o čemu se radi: u Šangaju sam, s vodičem, došao da snimim grad sa televizijskog tornja, da imam jednu lepu panoramu. Prethodno smo dobili dozvolu za snimanje, ali nam je u poslednjem trenutku, odgovorna osoba iz televizije saopštila da je „lift pokvaren” i da možemo, ako hoćemo, da dođemo sutra. Odmah sam shvatio da se radi o nekoj manipulaciji i da se taj čovek zbog nečeg bojao da nas pusti, kao da je to neka „vojna tajna”. I rekao sam vodiču da ćemo se sledećeg dana vratiti, samo ako stvarno možemo da to snimimo, jer sam veoma zauzet i ne bih želeo da dođem i „poljubim vrata”. Čovek s televizije je „pozeleneo” u sekundi. Rekao je nešto, dosta grubo, i to je bio kraj. Vodič me je mrsko pogledao i rekao: ”Vladimire, ti si idiot! Kako smeš da u lice kažeš čoveku da si razumeo ‘njegovu igru’. To se ovde ne radi.” Našao sam se u „nebranom grožđu”, izvinio se vodiču i shvatio da stvarno nisam ništa postigao time što sam izvređao čoveka s televizije.  Vratio sam se u NJujork pun utisaka i želja da montiram moj film. Nažalost, naći distributera i kupca za dokumentarni film je veoma teško. Čekao sam dve godine dok se nisu dogodili neredi na Tjenanmenu u Pekingu. Nabavio sam televizijske snimke tih nereda i uz njih završio montažu filma o porodici na selu. Kao što priliči takvim prilozima, postavljao sam dramatična pitanja: šta će se desiti u Kini posle ovih nereda, da li će četrnaestogodišnji An Jun i posle ovog želeti da postane vojnik, da li će porodica imati dovoljno hrane da preživi? U Kini je to nemoguće predvideti…    DRUGA POSETA 1997. GODINE: Jedan od najupečatljivijih primera, za očigledno razumevanje velike promene u Kini je broj bicikala koje vidite na ulicama. Moj film o Kini iz 1987. godine, počinje dugim kadrom sa stotinama Kineza na biciklima kako se približavaju kameri. Automobila je bilo relativno malo, a praktično nijedan Kinez nije imao privatna kola. Kada sam se vratio 1997, broj bicikala se smanjio, a broj automobila znatno uvećao i saobraćaj je često bio zagušen, baš kao i u najvećim gradovima sveta. Te 1997. doputovao sam u Kinu da snimam delegaciju američkih mormona, rođaka i prijatelja Helen Foster Snou na specijalnom memorijalu na Tjenanmenu u Kući naroda. Tu su Kinezi odali počast Helen Foster Snou. Otvoren je i mali muzej u Sijanu sa istorijskim fotografijama Helen Snou, Mao Cedunga i drugih važnih ličnosti toga vremena. Posetili smo i Jenan, gde je bio Maov štab za vreme revolucija. Opet Šangaj, Tibet i završili smo turu plovidbom rekom Jang Ce. Posmatrali smo iseljavanja čitavih naselja sa obale reke, a radi podizanja hidrocentrale. Prošli smo kroz tri čuvena kanjona i na kraju nam se ukazala ta hidrocentrala, nedelju dana pre njenog zvaničnog otvaranja. Inače, Helen Foster Snou nije bila religiozna, ali su joj roditelji bili mormoni. Ova delegacija mormona je, gotovo sigurno, želela da iskoristi Helen Foster Snou za širenje njihovog uticaja u Kini. Videli smo velike promene u Kini: sve više puteva, mnogo novih poslovnih i privatnih zgrada, supermarketa, radnji punih proizvoda. Put u Jenan je bio nešto različit: tu su putevi još bili veoma loši, prepuni kamiona koji su uglavnom prevozili naftu, koja je tu eksploatisana. Nažalost, bili smo i očevici velike zagađenosti prouzrokovane lošom tehnološkom opremljenošću fabrika. Važno je bilo proizvoditi, po svaku cenu… Mali muzej u gradu Baođi nam je dočarao težak život kineskih komunista, čak i njihovih lidera. Susreo sam veliki broj kineskih političara i biznismena. Uspeo sam da intervjuišem i bivšeg ministra Huang Hua. On je bio prijatelj Helen Foster Snou još iz vremena revolucije. Ipak, moj glavni cilj je bio da ponovo snimim „moju” porodicu na selu, da vidim kako žive i šta se njima desilo posle velikih nereda na Tjenanmenu 1989. godine. An Vej, moj prijatelj i organizator putovanja „udesio” je da An Jun, sin koji je 1987. imao 14 a sad 24 godine, dođe sa ženom i detetom u naš hotel. Sastanak je bio veoma prijatan i lepa slika: An Jun, sa sinom u naručju, a pored njega lepa mlada žena. Napravili smo plan da dođe po nas i poveze nas u An Di (njihovo selo) da posetimo njegove roditelje, babu, dedu. Saznao sam da ni An Jun, ni njegova žena, nisu uspeli da se upišu na univerzitet - nisu položili prijemne. An Jun je prvo postao šofer u selu, a zatim našao posao vozača za TV kompaniju iz Sijana. NJegova žena, Tu Dju I , živi sa porodicom, odgaja dvogodišnjeg sina i radi kućne poslove. Sećao sam se puta u An Di 1987. godine: sve je bilo „sivo” i vidno siromašno. Sada sam video bezbroj novih zgrada, dobar put i veliki broj automobila. Na samom ulasku u selo velike promene - mnoge dvospratne kuće. Kad smo ušli u dvorište kuće „moje” porodice odmah sam primetio nekoliko stabala koja su bila posađena pre deset godina. Porodica me je srdačno dočekala, a tu se našla lokalna televizija, koja se zainteresovala za moju ponovnu posetu. Nisu meni postavljali nikakva pitanja, samo su intervjuisali članove porodice. Doneo sam im na VHS film koji sam snimio o njima 1987. An Jun je pustio video i svi su pažljivo gledali. Bilo je veoma interesantno snimiti njihova lica i reakcije. Da, pre početka projekcije, na sto su izneli dosta grožđa i drugog voća za goste. Moj film se završavao neredima na Tjenanmenu 1989. godine. Svi su se prilično začudili, kao da to nisu ni videli. Ne znam šta je kineska televizija prikazivala od toga. A sudeći po životu porodice, nisam video nikakve direktne posledice tih nereda. Po završetku projekcije otišli smo na njihovu njivu. Pre deset godina porodica je sejala žito, a snimao sam ih i kako beru luk i nose ga na pijacu. Slede velike promene: uglavnom je posađeno voće – grožđe, jabuke, kivi, malo ljutih paprika i nešto paradajza. Još 1993. odlučili su da posade grožđe jer je to obećavalo bolji prihod. An Junov otac mi je objasnio da su do 1983. seljaci sejali samo ono što su im vlasti dozvolile: uglavnom žito i pamuk. Kad se moglo odlučivati slobodno „moja” porodica se odlučila za cash crop tj. voće za koje su znali da mogu ga dobro prodaju. Otac mi je pričao da je porodica povećala prihode za skoro 10 puta. An Junova majka, koja je nekada radila i na proizvodnji betonskih ploča, više za to nema vremena, samo radi na zemlji. An Junov otac, An Sao Lin, izabran je za „predsednika sela” i glavna je ličnost za održavanje veze sa lokalnom vladom. NJegov zadatak je da pomogne seljacima da prihvate nove zakone i odluke vlade Kine. Sada više nije bilo važno biti član Komunističke partije da bi se dobio važan položaj. Važno je uživati ugled u selu. Ipak, razumeti nove zakone nije baš lako: dobar primer je porez za planiranje porodice. „Zamislite”, kaže otac, „traže od seljaka koji su 70 a i više godina stari, da plaćaju tu taksu. Potpuno apsurdno. Taj porez je za mlade. Seljaci se žale, ja to prenesem, ali često nema odgovora.” Ali, već u to vreme bilo je mnogo Kineza i bez posla. U An Di je postojala mala fabrika, ali je propala. Sada su seljaci želeli da izgrade novu fabriku za izradu najlonskih kesa i nadali su se da će dobiti pomoć lokalne vlade. „Vidimo veliki progres, pa želimo i mi da u tome učestvujemo”, kaže An Šao Lin. Kad sam završavao intervju sa ocem pozvani smo u obližnji restorančić da ručamo. To im je bilo i jeftinije i praktičnije nego da skuvaju ručak, kao 1987. godine kada nije bilo ni para ni vremena za restorane. Servirano je više raznih i obilnih jela, uz čaj i više flaša dobrog kineskog piva. Ja nastavljam sa mojim pitanjima. An Junov deda, član Komunističke partije od 1948, samo se nasmejao kada sam ga upitao da uporedi život sada i za vreme revolucije. ”Neuporedivo bolje je sada. Mi smo, tada, jedva imali nešto da jedemo.” An Junova baba je takođe veoma zadovoljna i smatra da je život, za starije sada mnogo bolji. Priča da se udala po odluci njenih roditelja i da je njena svadba bila veoma skromna u poređenju sa svadbama danas. I An Jun je morao da pita jednu osobu u selu da ga predstave njegovoj budućoj ženi, mada je on nju poznavao iz škole. Pre svadbe, An Jun i Tu Dju I su se viđali, i otišli bi u bioskop zajedno, ali ne na igranke. An Junova žena je lepo prihvaćena u ovoj velikoj familiji. „Nismo imali devojčicu, pa smo je prihvatili kao ćerku”, kaže An Junova majka. Na površini sve izgleda harmonično. Ipak, kasnije sam primetio kako deda gunđa na unuka koji je pravio veliku buku sa novom igračkom - mašinskom puškom. Izgleda da će i An Junov sin želeti da postane vojnik jednog dana. An Jun nije primljen u vojsku jer je bio sin jedinac u seljačkoj porodici. Takav je bio zakon u to vreme. Za vreme ručka, u jednoj pauzi, familija diskutuje. O kupovini polovnog automobila, kaže moj prevodilac. Na kraju ručka postavljam pitanje ocu: „Kako vi sada gledate, posle svih ovih promena, na Mao Cedunga?” „Mao je spasilac Kine – to je činjenica koja se nikada ne može opovrgnuti!” Posle obilnog ručka vraćamo se u dvospratnu kuću „moje” porodice da snimim razna odeljenja: soba za babu i dedu, za oca i majku, za An Juna, ženu i dete. Ima još nekoliko soba. U jednoj je ostava za kukuruz u klipu, papriku i zimnicu. An Junova soba je veoma lepo dekorisana sa mnogo slika sa njihove svadbe. WC je još u dvorištu, a tekuća voda je dovedena u kuću. Posetili smo i staru kuću gde sam ih snimao 1987. To im sada služi za ostavu i za druge članove familije. Jang Hu Cen, An Junova baba po majci, baš je bila u poseti. Ona živi sa mužem u drugom selu. Sledećeg dana sam došao ponovo, ali sad sa Šeron Krejn, damom koja je organizovala grupni put 1987, a i sada. Pomagala mi je u pisanju scenarija za moje filmove o Kini. Došla je i ona da štošta pita jer je upravo počela da piše knjigu o Kini. Šeron je ostala u Sijanu još nekoliko meseci da predaje engleski na Univerzitetu i sakuplja materijal za knjigu. Interesantno je kako nas je Helen Foster Snou, indirektno, povezala i motivisala da održimo vezu sa Kinom a preko An Veja. Slikali smo se svi zajedno sa kineskom porodicom i poželeli jedni drugima sve najbolje, u nadi da ćemo se uskoro ponovo videti. Uspeo sam nekako da „uguram” malo novca An Junu u džep da kupi poklon za sina. Porodici sam se izvinio i rekao da nisam ništa kupio za njih u Americi jer je sve MADE IN CHINA. Bilo im je drago da to čuju…. U avionu za NJujork, pun utisaka, razmišljao sam o svojoj familiji u Jugoslaviji i o ratu koji je ponovo razorio našu zemlju. Bilo mi je žao što nismo uspeli da budemo praktični i mudri kao Kinezi. TREĆA POSETA 2007. GODINE: Početkom 2007. moj prijatelj An Vej nas je sve pozvao na Symposium on Wheels – „Simpozijum na točkovima” - nastavak njegovog rada na „učvršćivanju” prisustva Helen Foster Snou u istoriji Kine XX veka. Počeli smo u Sijanu, na univerzitetu: ispod velike slike Helen Snou sedela je grupa kineskih i američkih učesnika, uključujući njene rođake i svi su držali kratke govore… To se ponovilo u više gradova, a simpozijum se završio u Jenanu, mestu gde je Komunistička partija Kine imala sedište za vreme revolucije. Ponovo smo posetili kuću u kojoj je živeo i radio Mao Cedung. Za razliku od 1997, u Jenan se putovalo dosta brzo. Prašnjavi putevi iz 1997. su pretvoreni u moderne autostrade, a usput su se mogle videti nove fabrike, zgrade… Taj brzi razvoj Kine deluje šokantno. Šta da mislim? Da za deset godina dođe do ovakvih promena, skoro da je neverovatno. Negativna strana je bila uvećana zagađenost vazduha. To je sigurno sada jedan od najvećih problema Kine. Po završetku simpozijuma, svratili smo na dva dana u selo gde živi familija mog prijatelja An Veja. Selo je dobro organizovano: glavne ulice su asfaltirane, što služi seljacima i za sušenje pasulja, raznih feferona i sličnih proizvoda. Selo ima lepu školu i An Vej je organizovao da Amerikanci, uglavnom ljudi u penziji, dolaze u posetu i daju časove engleskog jezika. Američki penzioneri plate put, stan i hranu dobiju i to im dođe kao neki „radni odmor”. U Americi je život penzionera dosta monoton i mnogi završavaju u kućama za starce. Ovakav put u Kinu i osećaj da mogu da budu korisni, sigurno im daje novi pozitivan smisao i bolji kvalitet života. Moram da kažem da sam bio veoma impresioniran: „Tvoje selo, An Vej, bi moglo da postane model-selo za celu Kinu”, rekao sam mu. I u Kini, svugde u svetu, pa i kod nas, svi „jure” u gradove, a sela ostaju zapuštena. Ja verujem da će Kina, a nadam se i moja Srbija, početi da razvijaju unutrašnjost u najbližoj budućnosti. Konačno je došlo vreme i da posetim „moju kinesku porodicu na selu” po treći put. Ali tu dolazi do prave drame. Već po dolasku u Kinu su mi nagovestili: „Moramo da vam saopštimo da An Di selo više ne postoji”. Kako je moguće da je selo koje sam snimao 1997, gde je „moja porodica” završila gradnju nove kuće, iznenada „isparilo”? Snimio sam scenu sa mojim vodičem i prevodiocem Piterom Cinom (adaptirao je svoje ime u Piter da bi olakšao strancima da ga oslovljavaju) gde mi on pokazuje razne mape i širenje grada Sijan. Oko grada su izgrađeni novi putevi u vidu prstenova da bi vozači mogli brže da dođu iz jednog kraja u drugi. Jedan od tih krugova je „zahvatio” i An Di selo i ono je, verovatno, razrušeno da bi se grad razvio. To će nam biti jasno kad stignemo na lice mesta. Dan pre nego što sam započeo „traženje” sela An Di, posetio sam veliki univerzitet u Sijanu. Kineskinja, novinar sa Simpozijuma o Helen Foster Snou i profesor engleskog na Univerzitetu, nas je pozvala. Došli smo u vreme ručka kad je više hiljada studenata ulazilo u menzu i to u najsavršenijem redu. Taj red i mir za vreme ručka doživljavao sam kao ozbiljnost generacije koja će graditi budućnost Kine. Snimio sam čas engleskog. Svaki student je imao kompjuter i slušalice. Naša prijateljica nas je pozvala da posetimo i njen stan koji je kupila u blizini Univerziteta. To je bilo dosta ‘čudno` jer je bila udata, živela sa porodicom i familijom na drugom kraju Sijana. Objasnila je: „Predajem engleski. Imam raznih termina i bilo bi mi veoma teško, zbog saobraćaja, da idem kući i ponovo se vraćam na Univerzitet. Odlučili smo da kupimo ovaj dvosoban stan da bi mi olakšali život”. Bio sam „prijatno” šokiran. Dozvoliti sebi kupovinu jednog stana, tek tako… Saznao sam da je univerzitet stvorio tu mogućnost kupovanja stanova za profesore. Sledećeg dana smo konačno krenuli da nađemo An Di selo. Pridružila mi se i televizija iz Sijana. Saznali su za moju treću posetu i postalo im je interesantno da vide šta mislim o „razvoju Kine”. Pitali su: „Zašto vas to interesuje, da li vi volite Kineze?“ Odgovorio sam da ne volim specijalno Kineze, ali da imam veliko poštovanje za mnoge stvari koje su se desile u Kini. Sovjetski Savez, „moja Jugoslavija” i druge komunističke zemlje više ne postoje, a Kina, ne samo da se održala, već postaje sve moćnija… Približavali smo se mestu gde je nekada bilo An Di selo. Zaustavili smo se i zajedno sa televizijom pitali prolaznike i lokalne radnike gde je selo. Konačno smo došli do natpisa „AN DI SELO”. Sišli smo sa glavnog puta i nekim manjim cementiranim provizornim putem, ušli u nešto što me je najviše podsetilo na neko naselje građevinaca kod nas. Od sela ni traga. Iz kola sam snimao kolonu petospratnica, raznih boja, a u dnu se video novi most. Prošli smo kroz glavnu ulicu. Pored tog „radničkog naselja” video sam nekoliko adaptiranih bicikala/nosača poljoprivrednih proizvoda. Seljaci iz okoline su tu prodavali sveže povrće i voće. Moj vodič, Piter, kontaktirao je lokalne vlasti i njihov predstavnik nas je peške odveo do kuće u kojoj je sada živela „moja porodica”. Došli smo do zgrade od pet spratova i zakucali na vrata. An Junov otac, majka i baba su bili prisutni. Odmah sam saznao da je deda preminuo pre nekoliko godina, a da An Jun, žena i dvoje dece žive u obližnjem mestu. Susret je bio veoma prijatan. An Junov otac i ja smo se šalili na račun naših novih sedih kosa. Došla je još jedna televizija i nekoliko novinara i svi su želeli da ponovo vide film koji sam snimio 1987. godine. Ponovo ista interesantna scena i reakcije. Dobar materijal za televiziju i novinare da naprave neki uvod za moju posetu. Bio sam počastvovan interesom televizije za moj rad, ali sam uskoro shvatio da neću moći da završim moju priču ako i oni tu budu prisutni. Nažalost, nisam mogao da ih se „otarasim”. Pratili su me do kraja posete i sledećih dana. Jednostavno sam bio primoran da ih uključim u priču. Zamolio sam Pitera da snimi, sa mojom drugom kamerom, kako ja snimam zajedno sa televizijom i novinarima. Ključno pitanje je bilo: Šta se tu desilo? Kako su im „uzeli” zemlju i kuću pa sada žive u toj petospratnici. Od čega će sada da se izdržavaju? Itd. Evo preciznog odgovora: zbog razvoja Sijana, čitavo An Di selo je razrušeno 2005. godine. Vlasti i seoski komitet su napravili ugovor: svako domaćinstvo je dobilo 30.000 juana za zemlju koju su dobili u najam i 420 juana po kvadratnom metru kuće koju su izgradili. Ukupno porodica je primila oko 270.000 juana za zemlju i kuću. An Junov otac je potrošio 220.000 juana za izgradnju njihove nove kuću od pet spratova, sa WC-om i tekućom vodom. To je sada njihovo vlasništvo. Prva dva sprata su za porodične potrebe, a ostali deo planiraju da izdaju, pre svega radnicima koji su angažovani na izgradnji obližnjih objekata, mostova, brane itd. Nažalost, nova kuća je dosta daleko od grada i trenutno su uspeli da izdaju samo jedan sobu za 70 juana mesečno. Ukupno, ima oko 45 soba u toj zgradi. „Moja porodica”, a i sve druge porodice iz An Di sela, primorani su da traže nove izvore prihoda. An Jun je postao partner u taksi/limuzina servisu. NJegov prihod je oko 15.000 juana mesečno, a An Junov otac ima i radno mesto predsednika seoskog komiteta i za to je plaćen oko 600 juana mesečno. Ipak, pojavila su se dva dodatna „problema” za An Juna i čitavu familiju. U Kini još važi zakon da porodica može da ima samo jedno dete. An Jun je dobio i kćerku, pa je za to morao da plati kaznu od 3.000 juana. Druga stvar, An Jun, njegova žena i dvoje dece, žive preko nedelje u jednom obližnjem mestu gde je škola za decu mnogo bolja nego u An Diju. Žive u jednoj skromnoj sobi, baš kao i u prvoj staroj kući, ali su spremni da izdrže tako nekoliko godina, da im deca završe gimnaziju i, možda, odu na fakultet. Preko vikenda žive sa roditeljima i babom u An Di selu. O dramatičnim promenama u njihovim životima An Jun priča: „U početku smo svi bili malo ‘zbunjeni’ i nesigurni u ono što će doneti budućnost. Naročito stariji ljudi koji su vezani za zemlju… Međutim, mlađi ljudi su odmah videli mogućnost za novi i ‘bolji’ život u gradskoj sredini. Sigurno zbog velikog uticaja televizije …” Mnogi seljaci su odjednom dobili velike sume novca o kojima su samo mogli da sanjaju, pa je i to uticalo da se nadaju boljem životu. An Jun kaže da njegova porodica, a tu naravno uključuje oca, majku, babu i sve ostale, prima sada 20 puta više novca nego kada su imali zemlju. Koliko će dugo trajati taj ‘entuzijazam”, i šta se sve dešava sa ostalim porodicama iz An Di sela verovatno bi bilo interesantno pratiti. Skoro da zaboravim jednu malu anegdotu: za vreme moje poslednje posete 2007. An Junov otac i majka su me poveli da mi pokažu mesto gde je bila njihova stara kuća. Na 100 metara od tog mesta je napravljen novi most, malo dalje brana na reci i mnoge druge zgrade. Snimio sam gde su bila njihova kućna ulazna vrata i sa nostalgijom su mi pokazali druge delove dvorišta, vinograd i voćnjak. Ja sam ih pogledao i rekao: ”Potpuno vas razumem i žao mi je da vidim da ste morali da promenite vaš život, bez obzira na beneficije koje ste, prividno, stekli. Vidite, vi ste „izgubili” vašu kuću i zemlju, ali ste za to dobili novac. Ja sam izgubio državu, gde sam rođen, Jugoslaviju… Zemlja je bombardovana i mnogi su ljudi poumirali od bomba koje su bačene na Srbiju. I vama i meni su neke ‘čudne sile’ otele ono što nam je najdraže, a mi nismo mogli ništa da učinimo.“ Moja reakcija je bila spontana i mene samog je iznenadila. “Moji” Kinezi su samo slegli ramenima, a ja sam se duboko zamislio i ćuteći smo krenuli njihovoj novoj kući. Putovanja su predivna i evo moje poslednje anegdote: za desetak dana boravka u Kini snimio sam Simpozijum o Helen Foster Snou, selo prijatelja An Veja i kinesku porodicu na selu. Bio sam zadovoljan, ali veoma umoran. Odlučio sam da kupim flašu viskija i da malo gucnem na putu iz Pekinga za Moskvu i Beograd. Čim sam seo na moje sedište shvatio sam da tu flašu neću moći da nosim za Beograd, jer se tečnost ne sme unositi u avion. Na moju sreću, do mene je sedeo jedan Rus, doktor koji se vraćao sa nekog doktorskog simpozijuma u Kini. Izložio sam mu svoj „problem” sa viskijem i on se odmah složio da mi „pomogne”. Za tili čas, moj ruski se „popravio” i mi smo sve bolje komunicirali dok je viski nestajao. Ruski doktor je držao u ruci knjigu o porazu Nemaca pod Staljingradom 1942. godine, a ja sam mu pričao o poslednjem ratu, raspadanju Jugoslavije i Kosovu. Iz razgovora sa mojim novim ruskim prijateljem, bio sam uveren da Rusi nikada neće dozvoliti da Kosovo legalizuje nezavisnost. • • • Kada sam prvi put stupio u vezu sa glavnim urednikom NIN-a on mi je napisao da misli kako je moj život vrlo bogat i da možda mogu da se naprave neki članci koji bi bili od interesa za čitaoce magazina, ali mi je savetovao da ne „filozofiram” mnogo tj. da pripovedam one priče koje sam lično doživeo… Slažem se, ali šta da radim? Kada sam plovio jedrilicom preko Atlantika, kao Kolumbo 22 dana, iz Afrike na Karibe, često sam mislio na moju porodicu, drugove, Jugoslaviju... Moja putovanja u Kinu su me konstantno podsećala na komunizam u Sovjetskom Savezu, Jugoslaviji i Istočnoj Evropi, a sada sve više mislim šta će biti sa mojom Srbijom. I kako život na našoj planeti postaje sve teži i neizvesniji. Na sreću, već se organizuju putovanja u vasionu, verovatno na Mars, pa ću i ja rezervisati prvu kartu… • • • Razgovaram ovih dana sa jednim komšijom, preko plota. Mnogo puta je bio u Kini i Aziji, radi za mnoge američke biznise, traži tržište i jeftinu radnu snagu. Pitam ga: „Da li je Amerika pomogla Kinu samo zato što je očekivala jeftinu radnu snagu, veliko tržište?”. „Apsolutno! To je godinama bilo veoma korisno za Ameriku. Međutim, tamo uslovi postaju sve teži i, verujem, da će Afrika biti sledeće mesto gde će američki kapital i razni biznisi tražiti jeftinu radnu snagu.” Surova realnost. A ja se pitam da li su pomagali Kini da bi oslabili Sovjetski Savez?