Bora je u Božijim ljudima

Kada je prošlog meseca u Narodnom pozorištu izveden balet Nečista krv, čiji je gotovo kompletan autor primabalerina i koreograf Lidija Pilipenko, bio je to još jedan povod da se govori o Bori Stankoviću, srpskom piscu s kraja devetnaestog i iz prve polovine 20. veka, za koga je kritičar Jovan Skerlić rekao da je „možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti”. Lik i delo Borisava – Bore Stankovića predstavljali su snažnu umetničku preokupaciju Lidije Pilipenko poslednjih deceniju i po, i u središte priče je postavila upravo samog pisca i njegovu sudbinu, kao i njegove likove, naslovivši ga imenom njegovog najznačajnijeg romana. Za 51 godinu života (rođen marta 1876. u Vranju – umro oktobra 1927. u Beogradu) Stanković je napisao i drame Koštana i Tašana, roman Gazda Mladen, nedovršeni roman Pevci, kao i veliki broj pripovedaka. Premijera ovog izuzetnog baleta bila je još jednom povod da se u javnosti pojavi profesor Fakulteta primenjenih umetnosti, kostimograf i slikar Zora Živadinović-Davidović. Supruga inženjera arhitekture Mihaila Davidovića, majka, baka, ova otmena gospođa je za širu javnost pre svega unuka Borisava – Bore Stankovića. Rođena je u Beogradu pet godina posle smrti svog dede. Otac Zorin, Jovan Živadinović, bio je viši činovnik, a kasnije direktor Poljobanke, a majka Desanka Stanković bila je najstarija od tri kćeri slavnog pisca. U braku sa Jovanom dobila je sina Dragana, pravnika, i kćer Zoru, koji su jedini Borini unuci. Dragan ima dvoje dece, Jovana i Milicu. Sin Zore i Mihaila Davidovića, Zoran, elektroinženjer, oženjen je Qiljanom Lazarević, pravnicom, za koju Zora kaže da je divna snaha, i imaju dve kćeri, Milicu (19) i Tatjanu (8). Posle smrti svog muža Bore Stankovića, njegova udovica Gina (Angelina) živela je još 20 godina i 20 dana. Ostala je sa tri kćeri, najstarijom Desankom, a od nje su godinu dana bile mlađe Stanka, i deset godina mlađa Ružica Janković. Stanka se nije udavala, a Ružica jeste, ali nije imala dece: Naša ljubazna, a odmerena sagovornica nam svedoči: „Baka je sa kćerima živela u kući na Dorćolu, ispod crkve Aleksandra Nevskog, prema Dunavu, pored platnare Vlade Ilića. Deda je tu kuću kupio jer mu se dopala loza koja je pravila tunel kojim se kroz dvorište, tačnije kroz prednju baštu, dolazilo do kuće. Baki je kazao, Gino, kaparisao sam kuću, ona ga je pitala kakva je. Odgovorio je da ne zna, jer se njemu dopao ulaz i dalje ga nije zanimalo. Tu je deda umro 1927. a potom je bilo bombardovanje 1941. i prva zapaljiva bomba ju je srušila. Svi dedini rukopisi koji su bili u njoj, izgoreli su. Baka i tetka Cana (Stanka) sredile su pomoćnu kuću u dvorištu da bi se u njoj dalje živelo. U sledećem, američkom bombardovanju na kraju rata, srušena je i ova kuća. Tada su baka i tetka Cana prešle da žive kod tetka Ruže (Ružica) koja je stanovala u Ulici knjeginje Qubice.” Najmlađa kći Ružica je jedina završila studije, ali pre svega zahvaljujući činjenici da je studirala posle očeve smrti. Zorina majka Desanka je započela da studira, ali ovde saznajemo koliko je Bora Stanković bio tipičan muškarac onog doba: „Kad je deda to saznao, ukinuo joj to pravo, jer za njega, žena je bila za kuću, brak i decu. Suprotstavila mu se mamina mlađa sestra, tetka Cana koja je tada bila u sedmom razredu gimnazije, rekavši: Ako ne dozvolite da Desa studira, ja izlazim iz gimnazije. Wegov odgovor je bio: Izađi!” Baka Gina je bila veoma zatvorena, reklo bi se zakopčana žena i nije mnogo pričala unuci Zori o svom životu. Najviše je Zora o dedi slušala od tetke Cane koja se nije udavala i koja je obožavala dedu i Vranje: „Za moju baku je moj deda bio Bora ili Borisav. Ništa drugo. I kada pročitam neke tekstove, ili kada sam videla dosta dobar film Pod okupacijom, napravljen prema njegovim dnevničkim zapisima, iznenadim se kada čujem da je ona njega, navodno, zvala Borčilo, ili nekako slično. Kao mlad čovek, gotovo dečak, kada je pisao pesme, deda se potpisivao kao Borko. I to je sve od tepanja. Inače, našoj baki mi smo govorili vi. Ono što sam slušala o svom dedi, govori o tome da je on bio zatvoren čovek. Nije bio najsrećniji što ima žensku decu, a nema sina. I nisu slučajna imena koja im je davao. Moja majka je bila Desanka – desilo se da je žensko. Posle nje se rodila Stanka – da se stane sa ženskama. A onda, posle devet godina, rat, i treće, opet žensko. I ako je iko bio mezimica, mogla je biti moja najmlađa tetka Ruža. Tada je već prošao sve strahote izbeglištva, rata i svega što mu se dogodilo, i verovatno je život posmatrao malo drugačijim očima. Možda mu je i bilo žao što je imao priličnu distancu u odnosu na svoje kćeri. Uostalom, u to vreme se deca nisu mazila kao danas.” Govoreći o dedinoj ženidbi sa bakom Angelinom, otkriva nam detalje: „Baka je kao maturant imala matrosku haljinu i slikala se u njoj. Ta je slika bila u izlogu fotografske radnje i dopala se Bori. Rešio je da se raspita ko je ta devojka. Da li te večeri, ili sutradan, bila je nekakva zabava i na ulazu je karte delila baka u matroskoj haljini. Tako ih je sudbina uputila jedno na drugo i brzo su se posle toga venčali. Bio je to skladan brak u kome je baka znala kako da se postavi prema čoveku koji je bio do kraja zanet svojim pisanjem. Baka je, onako tiha i racionalna priroda, prepisivala dedine tekstove, jer treba znati da nije bilo pisaće mašine u to vreme. ” Udovica Angelina Stanković nije pričala o svom braku sa Borom, ali su kćeri ponekad prepričavale poneki detalj i ona bi to, eventualno, potvrđivala. Smirena, stamena i očigledno jaka ličnost, baka Gina nije previše držala do onoga što je predstavljalo javno mnjenje koje se stvaralo povodom dedinih dela, naročito pozorišnih predstava. Ali, jednom mu je kazala da bi volela da je odvede u pozorište, ali iza scene, da vidi šta se tamo zbiva. A on joj je odgovorio: „Ako te odvedem da vidiš kako izgleda iza scene, ti više nećeš poželeti da gledaš predstavu!” Inače, mama Zorina i tetke najviše su volele glumu i pesmu Divne Radić-Đoković, kako je ona igrala i pevala Koštanu. Jedan od najboljih studenata profesora Pavla Vasića, Zora Živadinović, potom Davidović, bila je najpre njegov asistent na FPU gde je ostala kao profesor do penzije. U najmanju ruku je neobično da joj, kao kostimografu, nikada niko u Beogradu nije ponudio da radi kostim ni za jednu od predstava rađenih po delu njenog dede Bore Stankovića! Radila je po Srbiji, ali u Beogradu – nikada! Ona ne želi ni danas za NIN da se bavi tom temom, niti da objašnjava zbog čega je to tako: „Obično ne treba mnogo razloga da bi se objasnilo nešto, naoko neobjašnjivo. Po pravilu, na početku karijere treba da uđete u neku kombinaciju koja vas dalje vodi. Ako jedan reditelj na početku izabere ekipu scenografa i kostimografa, i njima je zadovoljan, on u sledećem poslu neće tražiti druge saradnike. I tako to ide dalje. Mene je, iskrena da budem, prijatno iznenadila koreograf Lidija Pilipenko, kada me je pozvala da me konsultuje postavljajući balet Nečista krv. Do sada mi se niko u Beogradu nije obratio sličnim povodom. I ja sam davno tu priču o sebi i dedi, o svom radu povodom njegovih dela u Beogradu, ostavila iza sebe.” To što je upila u sebe, sve ono što misli da ima duboku vezu sa dedinim delom, sa onim što je on osećao, što je on mislio, ova izuzetna žena je ostvarila, i danas ostvaruje, kroz kostime za predstave po delima Bore Stankovića, ali i kroz svoje slike, brojna dela inspirisana likovima ovog pisca: „Poslednjih tridesetak godina radim za predstave u Vranju čije se pozorište zove imenom moga dede, a čiji je reditelj i dugogodišnji direktor Rade Radivojević koji je veliki poštovalac dedinog dela. I to je za mene prirodan izbor. Jednom me je neko pitao zbog čega slikam likove iz Borinih dela. Odgovorila sam da je to nešto što je meni najbliže, nešto što pruža mogućnosti ne samo za jednog stvaraoca, već za mnoge. Ja iz njegovih dela izvlačim ono što je poetično, što ima puni kolorit, što mojoj prirodi više odgovara, a ne ono žestoko i grubo, ne baš suviše lepo. To ostavljam po strani.” I kada je na to upitam koje delo svog dede najviše voli; tačnije, na koje delo prvo pomisli pri spomenu imena pisca Bore Stankovića, odgovara: „To je zbirka pripovedaka Božiji ljudi. Nimalo poetično delo u bukvalnom smislu te reči. Tu sam videla nešto, za šta mi se čini da bi reditelji, pre drugih, trebalo malo više da obrate pažnju. Zašto ne obrate pažnju na bilo koju priču iz te zbirke, koja je sama za sebe drama? Ko zna zbog čega je on to pisao? Sigurno zato što je morao da piše jer bez toga nije postojao. Lidija Pilipenko je to sjajno videla i postavila ga u središte baleta kao čoveka koji je stalno bio sa svojim likovima, koji ne može od njih da se odvoji.” Dnevnik Bore Stanković Pod okupacijom nije trebalo da bude objavljen u takvom obliku, kaže naša sagovornica, jer je to bila sirova građa nečega što je on beležio: „To su bile zapisane njegove muke koje su ga sačekale kada je došao iz zarobljeništva. Najpre, nije prepoznao svoju ženu i decu, koje su bile toliko izgladnele. U šoku je pitao: Gino, jesi li išla kod ovoga da ti pomogne, jesi li išla kod onoga da ti pomogne? A ona je odgovarala: Jesam, i niko ništa. I posle svega, njega je neko okrivio da je sarađivao sa okupatorom, a on je, s mukom, davao iste tekstove i menjao naslove. Ti koji su ga osuđivali, oni su se za vreme tog istog rata dobro snašli. Bakin rođeni brat prota Milan Milutinović je obožavao svog zeta, i da bi pomogao svojoj sestri i deci, pokupio je sve što je moglo da se sakupi od dedine zaostavštine posle njegove smrti, i dao da se štampa. Tako je taj dnevnik i otišao u štampu pod naslovom Pod okupacijom i izašla su samo dva njegova izdanja. Jer, to zaista nije bilo literarno delo za štampu.” Posle dve srušene kuće, malo je toga ostalo od ličnih stvari sačuvano iz babine i dedine kuće: „Iz jedne kuće je izvučen dedin sat sa lancem. Ostala je i jedna šoljica za kafu, koja je bila u obe kuće i ostala čitava posle oba bombardovanja. Od sveg porcelana, preživela je samo ona. I, čuvam još dedinu mastionicu koju sam dobila od svoje bake. Mastionica nije bila nikome zanimljiva, a sat je šetao po raznim izložbama povodom nekih dedinih godišnjica.” Bora Stanković je umro nesrećan; tačnije, ogorčen. O stanju njegovog duha pred smrt možda najbolje govori rečenica koju je izgovorio Ivi Andriću, a koju je ovaj zapisao: “Čuvaj se, Ivo! Osetili su lopovi da imaš talenta. Omrznuće tebe kao i mene. Podmetnuće ti nešto što će te izbaciti iz službe i strpati u zatvor, u aps!” A priča o njegovoj sahrani koju nam predočava njegova unuka, možda na najsuroviji način ilustruje kako se tadašnja vlast ponela prema svom najvećem piscu tog vremena: „Kada je deda umro, došli su kod bake da joj kažu kako je na gradskom nivou odlučeno da bude sahranjen po prvoj kategoriji, kako se to tada zvalo. Baka je kazala da nema ništa protiv, ali je upozorila da ne zna može li ona to da plati. Rečeno joj je da je to počasno mesto i da sve plaća grad Beograd. I sve je bilo kako je dogovoreno. Ubrzo potom se odštampaju dedine knjige, zajedno sa dnevnikom Pod okupacijom. Kada se ta knjiga pojavila, neki ljudi, ne bilo koji već oni na vrhu, prepoznali su se u njoj. I baki stigne račun da plati grobno mesto i sahranu! Po tarifi prve klase. Pristali su da joj učine da plati u ratama!” Jednostavnost i skromnost ove umetnice i unuke, za mnoge ljude u Beogradu, pre svega u sredini u kojoj je radila, bila je neshvatljiva u svetlu slavnog dede i njene velike privrženosti njegovom delu. A ona je, pak, imala uvek samo jednu misao; tačnije, jednu upitanost: Šta bi deda rekao da je video kako se bavi njegovim delom kroz svoje slike i skice? Da li bi se složio sa onim što je napravila: „Za mene je to ogromna odgovornost. Da sam se latila jednog tako velikog i tako dubokog dela, da slikam ono što je on napisao. To jeste jedna vrsta kuraži, ali ja sam to prihvatila kao svoj dug. Uostalom, zašto bih se ja pored tolikog dedinog dela bavila bilo čime drugim. Ta nevidljiva nit koja me povezuje sa njim, valjda je normalna. Pa, deda mi je, zar ne?!