Vlada dobila Srbiju

Sada više nema nikakve sumnje: car je go. Narodna skupština Republike Srbije sprema se da izglasa petu postoktobarsku vladu transparentno skrojenu po meri i potrebama političkih stranaka i predsednika države. A ne Srbije. Kako trenutno stvari stoje, vlada će biti odgovarajuće glomazna – apetiti 19 stranaka i nadasve podrška socijalista biće utoljeni sa 24 ministarska, tri ili četiri potpredsednička, jednim vicepremijerskim i jednim premijerskim mestom, koje će zauzimati ukupno 27 ili 28 osoba, s tim što će neke sedeti na po dva mesta. Među ministarstvima su i nadležnosti još jednom prekomponovane u skladu sa doprinosom pojedinih stranaka samom formiranju vladine koalicije. Tako da gotovo svako ima ponešto da gradi. Recimo, Ministarstvo prosvete biće zaduženo za gradnju škola. Graditeljska aktivnost je vrlo zgodna, recimo za namirenje stranačkih finansijera. Na čelu vlade biće premijerskim nadležnostima i verovatnim iskušenjima neodgovarajuće, ali za predsedničku političku bezbednost odgovarajuće slaba politička ličnost. Za bezbednost cele ove stranačke konstrukcije lično će brinuti Ivica Dačić, kome Boris Tadić i Mlađan Dinkić veruju koliko njegovi socijalisti, a sami socijalisti koliko porodica Milošević. Glavni portparol vlade biće, “i da prestanete da se sekirate”, Dragan Marković Palma (JS). Ostaje još da se vidi ko će i sa kojim stavom biti ministar finansija (zasad je kandidat viceguvernerka NBS Diana Dragutinović), ali čak i na drugi pogled Mlađan Dinkić je dalje proširio svoje nadležnosti u materijalnoj sferi. Novouspostavljeno Ministarstvo za Nacionalni investicioni plan, inače očito promašen, pripalo je stranci G17 plus. Mada je uspela da socijalnu pravdu i socijalno pravičnu državu nametne kao postizborni prioritet nad prioritetima, koalicija SPS-PUPS-JS više je volela da se izbori za mesto ministra unutrašnjih poslova (Dačić) nego za bilo koje mesto sa koga je direktno mogla da utiče na nivo socijalne pravde. Nije neumesno taj izbor povezati sa poverenjem porodice Milošević na koje se Dačić otvoreno poziva. I najzad, krunjenje nadležnosti Ministarstva za infrastrukturu – nastavlja se. Svejedno što će se na čelu neimara umesto Velje Ilića (NS) sada nalaziti Milutin Mrkonjić (SPS). U ovoj materijalno više nego atraktivnoj oblasti nadležnosti se očito dele prema stepenu političke moći. Pa će deo kolača pripasti svakoj od tri glavne stranke. Tako da Mrkonjić neće moći ni da mrdne ako mu Verica Kalanović (Ministarstvo za NIP) ne da pare, a Oliver Dulić (Ministarstvo za zaštitu životne sredine i prostorni plan) dozvolu za rad. Pošto u onom delu budžeta iznad crte za njegove neimarske poduhvate “pre roka” neće biti para. Koliko se iz budžeta za prošlu i ovu godinu može zaključiti, Srbija, sem obilaznice oko Ovčar banje, nije završila nijedan veliki infrastrukturni objekat, a pare dobijene dosadašnjim velikim privatizacijama su potrošene. “Molim da mi se odgovori, ko je ovo smislio? Ko je mozak ovoga?”, baš je dobro što je ovo pitanje sa skupštinske govornice, samo ne zna se kome, uputila Vesna Pešić (LDP). A ne neki smešno uvređeni radikal ili deesesovac. “Pravite jedan državni fond, da dobija jedan čovek da deli iz tog fonda pare kako mu padne na pamet. To je apsolutno katastrofa. Jedini je zaključak da je ovde zaista napravljena jedna veoma opasna eksploatatorska politička klasa koja je zgrabila i delatnosti i novac i između sebe to deli prema svojim ličnim interesima i kupovini vlasti unapred za tu istu političku klasu. Ko nema na svojoj strani glavnog tehnologa za kupovinu izbora i kupovinu vlasti, ko nema Mlađana Dinkića da kao hidra to organizuje, kupi izbore, taj može da računa da nikada izbore uopšte neće dobiti. Znači, to je glavna priča, kad se malo pogleda”, tako kaže Vesna Pešić. GLOMAZNOST: Od 2000. godine naovamo, broj građana Srbije koji svoju platu primaju iz budžeta neprekidno raste. Uprkos prioritetima iz dosadašnjih premijerskih ekspozea (vidi šemu), država nam je sve manja, a državnih nameštenika sve više. Uprkos tehnološkom napretku čije vrline rabi ceo svet, pa bi trebalo i mi, rad državne uprave očigledno je u Srbiji sve ekstenzivniji, pa ni to nije doprinelo da se njena brojnost svede na meru tako popularne održivosti. Razlozi su nema sumnje političko-stranački. Osnovni buxetski dokument Republike Srbije svakim danom sve više dobija na konfuznosti. Tome neposredno doprinosi i činjenica da je svaki od četiri kabineta, koji su od 2000. godine stolovali u beogradskoj Nemanjinoj 11, menjao broj, nazive i nadležnosti ministarstava koja čine vladu. Sa nadležnostima su se iz jednog ministarstva u drugo selili i zaposleni, zatim su se zaposleni iz jednog u drugo ministarstvo selili sledeći svoga stranačkog šefa, a najnoviji model je da se u skladu sa smanjivanjem ili rastom političke moći pojedinih stranačkih prvaka sa njima iz jednog u drugo ministarstvo sem službenika sele i nadležnosti. Tako da je izvlačenje bilo kakvih pouzdanih zaključaka metodom poređenja – nemoguće. Jer su stvari prosto neuporedive. Tek, iz buxeta je 2004. godine plate primao 223.921 čovek, a 2007. godine je taj broj narastao do 260.015. Plan je za ovu godinu da se taj broj smanji na 259.782. Na plate buxetskih korisnika 2000. godine je potrošeno 48,6 milijardi dinara, a za ovu godinu je pre uvećanja koje nam nesumnjivo sledi, bilo planirano da se na buxetske plate potroši 176,711 milijardi dinara. Nužno je napomenuti, da su u ovu brojku uračunati zdravstvo i obrazovanje, a ne samo državni službenici u užem smislu. Kao što je poznato, primena zakonske odredbe po kojoj je do 1. jula prošle godine trebalo da se profesionalizuju sva mesta pomoćnika ministara u vladi Srbije kao i funkcije niže od pomoćničke produžena je, zbog ulaska Demokratske stranke u vladu, na još godinu dana. To znači da je izbor javnim konkursom na sva ova mesta trebalo da bude okončan 1. jula ove godine. Smešno je i pomisliti da će Socijalistička partija Srbije propustiti da za svoje kadrove obezbedi dovoljan broj mesta i na ovom nivou ustupajući pred permanentnim zahtevima za profesionalnošću visoko politizovane državne uprave. Neće biti teško proveriti na koji će način i ko će biti izabran za pomoćnike ministra unutrašnjih poslova. SLABOST: Pošto su Boris Tadić, Mlađan Dinkić i Ivica Dačić podelili resore u vladi, javnosti je saopšteno da je predsednik države odlučio da mandate za sastav nove vlade poveri dosadašnjem ministru finansija Mirku Cvetkoviću, dakle da ne udovolji ni većinskom raspoloženju svoje Demokratske stranke da na tom mestu vidi prvog čoveka Vojvodine Bojana Pajtića ni sopstvenoj želji da premijer bude sadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Iz ovog poteza može se izvući nekoliko ozbiljnih političkih zaključaka. Prvo, javnost se poslednjih meseci previše bavila odnosima u Socijalističkoj partiji Srbije, a premalo odnosima u Demokratskoj stranci. Rezultat: Ivica Dačić je taj previd dobro naplatio. Drugo, mada se predsednik države kratko obrazlažući svoj izbor odmah pozvao na ekonomsko znanje i iskustvo Cvetkovića, neki očiti primeri iz bliže prošlosti pokazuju da se bez jake lične političke pozicije u Srbiji ništa ne može učiniti ni u ekonomiji. Izgledi da će ovim kadrovskim rešenjem Srbija ispotiha preći u predsednički sistem realni su. Da će, kao u vreme prve vlade DOS-a, ojačati uloga, ovoga puta predsednikovog kabineta – takođe. Predsednikov kabinet, koliko je poznato, ne vlada naročito ekonomijom. Prema ekonomskom obrazovanju i iskustvu, Mirko Cvetković je, po oceni većine NIN-ovih inače kompetentnih saradnika, najbliži Aleksandru Vlahoviću. Vrlo je u stvari rašireno uverenje da bi Vlahović bio najbolji kandidat za premijera, ali on ima baš onu manu, koja bi Cvetkoviću mogla da smeta na funkciji, ali ne i kod predsednika. Vlahović ima izvesnu poziciju u Demokratskoj stranci. Svojevremeno je i pored suprotnog lobiranja predsednika lično, osvojio zavidan, iako nedovoljan broj glasova za stranačke organe. Prema oceni onih koji ga dobro poznaju, Cvetković ima široko ekonomsko obrazovanje provereno radom u ekipi ekonomista koju su činili Boško Živković, Milojko Arsić, Danica Popović, Pavle Petrović. Praktično je verziran kao konsultant i u stvarima korporativnih finansija, kao i Vlahović, kome je i lično blizak. Nije bez značaja da se smatra da je među ekonomistima vrh u energetici. Izgleda da njegove kolege ipak očekuju da u tim uzme nekog jačeg stručnjaka za makroekonomske stvari. Diana Dragutinović, koja slovi za najozbiljnijeg kandidata za ministra finansija, takođe potiče iz pomenutog kruga ekonomista. Moguće je bez pravog razloga, ali mnogi sa nestrpljenjem očekuju ekspoze novog mandatara. Po ekonomskoj vokaciji, on ne bi trebalo da u sam vrh prioriteta stavi brigu za socijalu. To što se ekonomije tiče. Što se politike tiče, Cvetković je blizak Demokratskoj stranci, mada, koliko se zna, nije njen član. Ipak, na mestu ministra finansija nije znao da kaže ne, kad su mu plate buxetskih korisnika i drugi neplanirani buxetski izdaci razorili buxet. Dakle, oportunista je. Dr ANA TRBOVIĆ, Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju Puna zemlja rukovodilaca - Tražila sam da vladina Služba za kadrovske poslove objavi biografije bar tri izabrana pomoćnika ministra sa objašnjenjem kako su pobedili protivkandidate. Ne postoji nijedno pravilo u pogledu broja ministarstava i veličine administracije koje bi važilo za sve države. Drugačije je u svakoj državi. Ali velika administracija nije efikasna, a i finansijski je teško izdrživa. Tome bi liberalni ekonomisti dodali i još jedan razlog: glomazna administracija je rezultat neopravdane želje države da se upliće u privredu jer navodno država bolje zna od privrede. Pravi primer je Nacionalni investicioni plan. Država bi trebalo da se bavi samo investiranjem u infrastrukturu. Nacionalni investicioni plan se time najmanje bavio, a sad je dobio i ministarstvo. Sem što naša javna uprava od 2000. godine konstantno raste, nadležnosti među pojedinim ministarstvima pa i pojedincima se poklapaju, svi su odgovorni za sve, tako da se ne zna ko je odgovoran u stvari, što je dobar način da se odgovornost izbegne. Zatim, naši propisu o radu su loši i ne omogućavaju da se otpuste ljudi koji nemaju adekvatna znanja i sposobnosti. Podjednako ih je teško otpustiti i u javnom i u privatnom sektoru. Pa čak i ako dokažete da oni odgovarajuće sposobnosti ne poseduju treba vam 30 do 45 dana da budu otpušteni. Budući glomazna, naša javna uprava pruža otpor ka modernizaciji jer bi to direktno vodilo njenom smanjenju. Recimo, iako je još 2004. godine donet zakon o elektronskom potpisu, ni do danas nije primenjen. Politizacija javne uprave prenela se i na javna preduzeća i na niža radna mesta. Borba za mesto u kadrovskoj komisiji Vlade Srbije je ogorčena. Ta bi komisija morala da ima veću javnost u radu, jer među građanima ne postoji poverenje u njen rad odnosno retko ko veruje da se u javnoj upravi može zaposliti bez političke ili neke druge podrške. Ja sam predlagala da Služba za kadrovske poslove vlade objavi biografije bar tri kandidata koji su izabrani na mesto pomoćnika ministra, da objasne zašto su ti kandidati izabrani, a ne recimo neki drugi. Po kojim je kriterijumima neko izabran. Jer dobar deo današnjih zvaničnika ne ispunjava kriterijum stručnosti. Sa pomoćnicima ministara je posebna nezgoda jer se oni po zakonu biraju putem konkursa, ali ih na kraju imenuje vlada. U našoj javnoj upravi ima previše državnih sekretara, pomoćnika ministara, načelnika, maltene svi su načelnici i pomoćnici, pa zato imaju male stručne timove. Zato su budžetske stavke ugovor o delu ogromne. Nadležnost moći Objašnjenje: U vreme prve vlade Vojislava Koštunice nastalo je tako tada nazivano monstrum Ministarstvo za kapitalne investicije koje je pod rukovodstvom Velimira Ilića objedinilo i građevinu, i urbanizam, i prostorno planiranje, i železnički, drumski i vazdušni saobraćaj, i telekomunikacije. Tad se Velimir Ilić hvalio da se on i ministar finansija Mlađan Dinkić dogovore za pet minuta i zajednički šef Vojislav Koštunica se čudio tolikom međusobnom razumevanju. A onda je Vladi Srbije palo na pamet da naruči istraživanje na temu: koje je najuspešnije ministarstvo. Suprotno primedbama sa svih medijskih strana, narod je ne dvoumeći se odlučio: Ministarstvo za kapitalne investicije. Dakle, Velimir Ilić. Kad je u II vladu Vojislava Koštunice ušla Demokratska stranka, Mlađan Dinkić se više nije tako slagao sa Veljom Ilićem, ništa što je ovaj radio nije valjalo, Ministarstvo za kapitalne investicije ne samo što je demontirano i podeljeno na više ministarstava, nego je infrastruktura kao nadležnost razbijena na više resora, Ilić i Dinkić su prestali zajedno da se skijaju. Velimir Ilić nije više bio treći nego četvrti partner u vladi. Uporedo sa slabljenjem Ministarstva za kapitalne investicije nastajalo je drugo monstrum Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj čije su nadležnosti i u budućoj vladi Mirka Cvetkovića ispisane na cele dve strane, a obuhvataju: privredu i privredni razvoj, privatizaciju, regionalni razvoj, izgradnju poslovne i komunalne infrastrukture, strategiju i politiku razvoja turizma, zapošljavanje u zemlji i inostranstvu. Ovo je ministarstvo dobilo i deo kadrovskih poslova u spoljnoj politici: delegiranje diplomata zaduženih za ekonomsku saradnju u diplomatsko-konzularna predstavništva Republike Srbije...